Википедија

Minimalni prihod

најнижа зарада која се може легално исплатити у држави за рад

Minimalni prihod ili minimalna zarada je minimalna, zagarantovana zarada za određeni posao koju poslodavac mora da isplati prema zakonu ili ugovoru. U većini zemalja definiše se odredbama zakona o radu. Kao indikator siromaštva, minimalni prihod pokazao se nepouzdanim, jer i sam nije uvek iznad praga siromaštva i u njega ne ulazi dopunska zarada. U praksi socijalnog rada koristi se procena minimuma potreba klijenata kako bi im se obezbedila pravična nadoknada do minimalnog životnog standarda.

Minimalna plata se može uspostaviti pravno i neformalno, na primer, potpisivanjem sektorskog sporazuma između sindikata i konsolidovanog poslodavca (tarifni sporazum). Iako se minimalna plata primenjuje u mnogim zemljama, ne postoji jednoznačno mišljenje o koristima i šteti koju uspostavlja takav minimum. Nisu sve zemlje ratifikovale konvenciju međunarodne organizacije rada Organizacije Ujedinjenih nacija br. 131 „O minimalnoj zaradi, 1970“.[1][2][3] Do kraja 2015. godine 52 zemlje su ratifikovale Konvenciju br. 131, uključujući 11 zemalja nakon 2000. godine. Preko 90% zemalja članica međunarodne organizacije rada uspostavilo je jednu ili više minimalnih zarada putem odgovarajućih zakona ili obavezujućih kolektivnih ugovora. To ne znači da u svim zemljama minimalna zarada pokriva većinu radnika ili je predmet redovne revizije, ali pokazuje da je minimalna plaća važeća u većini zemalja sveta.[4] U mnogim od ovih zemalja predmet političke debate nije toliko svrsišodnost minimalne zarade, koliko načina za postizanje efikasnosti odgovarajućeg mehanizma.

Ciljevi minimalne plate uredi

Minimalna zarada utiče na rad najniže plaćenih radnika. Po prvi put, ovaj način regulisanja je predložen kao sredstvo za borbu protiv industrijskih postrojenja, jer se smatralo da njihovi vlasnici, koji imaju tržišnu moć, postavljaju „nepoštenu” cenu rada svojih zaposlenih. Koreni ovog načina rešavanja problema leže u uvjerenju da tržište nije u stanju samostalno utvrditi „fer” cenu za rad najmanje sposobnih radnika. Šodno tome, jedini način da se taj problem reši je administrativna promena strukture plata i redistribucija prihoda. U tom smislu, minimalna plata se smatra jednim od načina borbe protiv siromaštva.

Glavni razlozi za uvođenje minimalne zarade su:

  • Povećava životni standard najsiromašnijih i najugroženijih ljudi i povećava prosečan životni standard.
  • Smanjuje socijalne troškove od strane države zbog povećanih prihoda najsiromašnijih segmenata stanovništva.
  • Stimuliše potrošnju kroz povećanje ponude novca u rukama siromašnih, što pozitivno utiče na ekonomski rast
  • Stimuliše produktivnost rada, jer je poslodavac zainteresovan da dobije veći proizvod za veliki novac.
  • Ona motiviše i inspiriše radnike da rade više (za razliku od socijalnih programa i drugih sličnih isplata)[5].
  • Preduzeće može manje trošiti na obuku svojih zaposlenih zbog smanjenog broja zaposlenih[6].

Sporovi oko minimalne plate uredi

Iako se ciljevi kojima se nastoji utvrditi minimalna plata generalno smatraju ispravnima, postoje neslaganja u pogledu prevladavanja pozitivnih efekata nad negativnim posledicama primene minimalne plate. Od nastanka pravnog okvira za minimalnu platu, ovi zakoni izazivaju političku debatu.

Klasičan pogled na nedostatke minimalne zarade kao sredstva za borbu protiv siromaštva predložio je Džordž Stigler 1946. godine. Jedan broj ekonomista smatra da je minimalna plata manje efikasna u borbi protiv siromaštva i da uzrokuje više štete za poslovanje od drugih metoda.[6]

Istraživanja Američkog ekonomskog udruženja iz 2007. godine pokazala su da 73% ekonomista veruje da će značajno povećanje minimalne zarade u Sjedinjenim Državama dovesti do pada zaposlenosti, a samo 6% veruje da je minimalna plata efikasan način borbe protiv siromaštva.[7] Ali kasnije, u toku debate u SAD oko povećanja minimalne plate koju je predložio Obama, sedam dobitnika Nobelove nagrade za ekonomiju - Kenet Arou, Piter Dajmond, Erik Maskin, Tomas Šeling, Robert Solov, Majkl Spens i Džozef Stiglic - zalagali su se za podizanje minimalne zarade. Potpisali su pismo u kojem se navodi:[8]

Poslednjih godina u naučnoj literaturi postignut je značajan napredak u proučavanju efekata povećanja minimalne zarade na zapošljavanje, sa značajnim brojem činjenica koje pokazuju da povećanje minimalne zarade nije imalo ili uopšte nije imalo efekta na zapošljavanje radnika sa minimalnim zaradama rada.

Smanjenje zaposlenosti uredi

Glavna tema sporova oko minimalne zarade je odnos između minimalne zarade i nezaposlenosti. Protivnici korišćenja minimalne zarade, zasnovani na neoklasičnoj teoriji, insistiraju da povećanje minimalne zarade dovodi do pada zaposlenosti.

Neoklasična teorija uredi

 
Odnos plata i rada

Prema neoklasičnoj ekonomskoj teoriji, uspostavljanje minimalne zarade iznad tačke ravnoteže dovodi do povećanja nezaposlenosti, što je zbog činjenice da više radnika želi da radi za taj novac i manje poslodavaca je spremno da ih plati. U ovom slučaju, minimalna zarada se ponaša slično kao i cena. Kao i cena, minimalna plata stvara višak ponude radne snage, koja se, za razliku od robe, ne uništava i ne otkupljuje od države, i posledično, formira nezaposlenost. Ova situacija je posledica činjenice da veštački visoke minimalne stope radne snage povećavaju troškove preduzeća, koje, u cilju održavanja nivoa profitabilnosti ili profitabilnosti poslovanja, u načelu moraju zaposliti manje zaposlenih. U najgorem slučaju, to može dovesti do isključivanja određenih grupa sa tržišta rada.[9]. Smanjenje potražnje za radnom snagom, osim smanjenja broja radnih mesta, može dovesti do smanjenja radnog vremena.[10][11]. Prema tome, može se tvrditi da uspostavljanje minimalne zarade poboljšava živote ljudi čije su stope povećane, ali šteti interesima onih koji su pali pod redu. Međutim, zagovornici minimalne plate smatraju da je sve mnogo komplikovanije nego u teoriji. Jedan od tih faktora je mogućnost monopsonije na tržištu rada, i iako je situacija u jednom gradu retka u ekonomiji, nedostatak informacija, individualne karakteristike i niska lična mobilnost mogu stvoriti tržišnu moć nekog poslodavca u određivanju visine nadnica.

Kritika neoklasične teorije uredi

Brojni ekonomisti, kao što su Pjerangelo Garegnani[12], Robert L. Viennau[13], Arigo Oročer i Jan Stidman[14] oslanjajući se na rad Pjero Srafa, odbacuju jednostavan model ponude i potražnje za tržištem rada, tvrdeći da je to logički netčno. Gari Filds, profesor na Univerzitetu Kornel, smatra da ovaj model ponude i potražnje pogrešno meri tržište rada samo u jednom sektoru. Po njegovom mišljenju, dvo-sektorski model tržišta rada, koji pokazuje moguću mobilnost između sektora samozaposlenih, koji ne podležu minimalnoj plati, i sektoru pokrivenom minimalnom zaradom, pruža mogućnost za precizniju analizu. Na osnovu ovog modela, on zaključuje da „budući da sektor koji nije pokriven (minimalna plata) postoji uz svuda, predviđanje modela iz udžbenika ne može biti pouzdano.”[15] Kao što je već pomenuto, još jedan slučaj netačnosti izjave neoklasične teorije je monopson poslodavca, kako u slučaju tajnog dogovora između poslodavaca tako i u slučaju objektivnih preduslova, kao što je niska mobilnost stanovništva. U slučaju monopsonije, graf potražnje postaje strmiji, što znači da se ravnotežna cena pomiče u desno, što dovodi do smanjenja stopa u odnosu na konkurentno tržište. U ovom slučaju, dobro uspostavljena minimalna zarada može povećati stope bez smanjenja zaposlenosti i, eventualno, povećati je. Međutim, u slučaju monopsonije, ne postoje objektivni podaci za utvrđivanje minimalne zarade na nivou ravnotežne cijene, a efekat minimalne zarade na zapošljavanje u potpunosti zavisi od vizije političke odluke. Generalno, u ovom slučaju, primerenije je primeniti antimonopolske zakone, a ne minimalnu plaću.

Drugi slučaj u kojem uspostavljanje minimalne zarade ne utiče na zaposlenost je niska cenovna elastičnost potražnje za proizvodima pojedinih industrija. U ovom slučaju, uspostavljanje minimalne zarade jednostavno dovodi do povećanja cene proizvoda koji se proizvodi, a koji kupac još mora kupiti. Međutim, u globalnoj ekonomiji, sa razlikama u regulaciji minimalne zarade u različitim zemljama, moguća je supstitucija uvoza proizvoda, što će dovesti do zatvaranja preduzeća ove industrije u zemlji, a samim tim i do povećanja nezaposlenosti. Primer je industrija uglja u Francuskoj, gde je dugoročni rast socijalnih naknada za rudare, uključujući plate, i niz drugih problema doveo ovu industriju do nedostatka konkurentnosti i zatvaranja poslednjeg rudnika uglja La-Ouv 2004. godine. Alan Blajnder je naveo tri razloga zašto uspostavljanje minimalne zarade ne utiče na zapošljavanje: visoke stope smanjuju fluktuaciju osoblja i, posledično, troškove obuke zaposlenih; povećanje minimalne zarade može izložiti potencijalni problem zapošljavanja radnika po stopi većoj od trenutnih zaposlenih; Troškovi zaposlenih koji primaju minimalnu platu mogu biti tako mali deo ukupnih troškova da ih se može zanemariti. Blajnder priznaje da nije siguran u ispravnost svojih izjava, ali smatra da „lista pokazuje da neko može podeliti nove empirijske podatke i da i dalje ostaje punopravni ekonomista”.[16]

Srbija uredi

U Republici Srbiji prema Zakonu o radu, minimalnu zaradu određuje Socijalno-ekonomski savet. Zakonom je utvrđeno da se minimalna zarada određuje po radnom času za period od najmanje šest meseci.

Reference uredi

  1. ^ „KONVENCIЯ 131”. www.ilo.org. Pristupljeno 25. 11. 2018. 
  2. ^ „1.4. Osnovnыe konvencii MOT” (na jeziku: ruski). 13. 7. 2011. Pristupljeno 25. 11. 2018. 
  3. ^ „Ratifications of ILO conventions: Ratifications by Convention” (na jeziku: engleski). www.ilo.org. Pristupljeno 25. 11. 2018. 
  4. ^ „1.2. Skolьko stran vveli u sebя MROT?” (na jeziku: ruski). 13. 7. 2011. Pristupljeno 25. 11. 2018. 
  5. ^ Richard B. Freeman (1994). „Minimum Wages – Again!”. International Journal of Manpower. 
  6. ^ a b A blunt instrument, The Economist, October 26, 2006
  7. ^ „Employment Policies Institute | Majority of Labor Economists Believe Minimum Wage Hikes Cause Unemployment”. Employment Policies Institute (na jeziku: engleski). Pristupljeno 25. 11. 2018. 
  8. ^ „Over 600 Economists Sign Letter In Support of $10.10 Minimum Wage: Economist Statement on the Federal Minimum Wage”. Economic Policy Institute (na jeziku: engleski). Pristupljeno 25. 11. 2018. 
  9. ^ Williams, Walter (1989). South Africa's War Against Capitalism. New York: Praeger. ISBN 027593179X. 
  10. ^ Tupy, Marian L. Minimum Interference Arhivirano na sajtu Wayback Machine (18. februar 2009), National Review Online, May 14, 2004
  11. ^ „The Wages of Politics”. Wall Street Journal. 
  12. ^ P. Garegnani, «Heterogeneous Capital, the Production Function and the Theory of Distribution», Review of Economic Studies, V. 37, N. 3 (Jul. 1970): 407—436
  13. ^ Robert L. Vienneau, «On Labour Demand and Equilibria of the Firm», Manchester School, V. 73, N. 5 (Sep. 2005): 612—619
  14. ^ Arrigo Opocher and Ian Steedman, «Input Price-Input Quantity Relations and the Numeraire», Cambridge Journal of Economics, V. 3 (2009): 937—948
  15. ^ Gary Fields, "The Unemployment Effects of Minimum Wages, "International Journal of Manpower, Vol. 15, issue 2 (1994), pp. 74-81.
  16. ^ Alan S. Blinder, "The $5.15 Question, " The New York Times, 23 May 1996, p. A29.

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

 
Minimalni prihod na Vikimedijinoj ostavi.
Support
Opposed
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Минимални_приход&oldid=27552027”