Monah Damaskin Hilandarac

Damaskin Hilandarac (prva pol. XVII veka), srpski pisac poznog srednjeg veka. Svetogorski monah u doba patrijarha Pajsija.

Na Hilandaru je 1633. godine prepisao i redigovao Šestodnev Jovana Zlatoustog sa ruskog predloška. Na Spasovoj vodi iznad Hilandara je do 1660-ih godina prepisivao i ispravljao ruske knjige, koje su grčki kaluđeri smatrali jeretičkim zbog svoje „latinske“ barokne ikonografije, pa je izručen Turcima i bačen u tamnicu, odakle se jedva izbavio.

Jedan je od autora novog tipa zapisa i pisama (iz 1632), na granici epistolarnog i autobiografskog žanra, kakve je pisao i Mihailo Kratovac. Na njegov podstrek štampala je vlaška kneginja Jelena Besaraba za srpske potrebe jedan Pentikostar (1648. ili 1649), gde je po prvi put upotrebljen poljski trinaesterac, koji će vladati u srpskoj lirici tokom celog XVIII veka.

Monah Damaskin je bio veoma poštovan ne samo na Svetoj Gori već i van njenih granica, putovao je u Moskvu, bio iguman manastira Hilendara.

Radio je na prepisivanju knjiga u karejskom manastiru Svetog Save, a zabeleženo je da je zajedno sa jeromonahom Danilom prepisao rukopis „Besede Jovana Zlatoustog Mateju“ (Hilandar 413, 414).

Ruske knjige, napisane ili štampane pre reformi patrijarha Nikona, često su smatrane jeretičkim jer se nisu pridržavale grčkih kanonskih standarda. Te knjige je tumačio, otvoreno šireći učenja koja su u njima sadržana.

U svetogorskim zapisiima stoji da je Patrijarh Maksim posetio Svetu Goru Damaskin, januara 1658. godine i da je tada kupio knjigu od Daskala Zaharija, bivšeg učenika „penzionisanog klirika Damaskina“.

S obzirom na to da je bio iguman 1634. godine, možemo pretpostaviti da je rođen deceniju pre 1600. godine, jer je malo verovatno da bi bio iguman manastira pre svoje 30-te ili 40-te godine.

Bio je pod velikim uticajem starih ruskih bogoslužbenih knjiga, koje su još tada u Rusiji proglašene jeretičkim. Jedno od glavnih „pogrešnih“ učenja ticalo se načina krštenja: sa dva umesto sa tri prsta, kako propisuju grčki kanoni.

Zbog toga su grčki monasi okupljeni na Svetogorskom saboru 1650. godine odlučili da takve knjige spale. Damaskinu je tada naređeno da sam baci svoje ruske knjige u vatru. Posle pogrdnih psovki i pretnji, Damaskin je bio prinuđen da popusti i odrekne se i knjige i svojih stavova o „znaku časnog krsta”.

Skupština ga je predala prisutnom Turčinu, koji ga je potom bacio u tamnicu. U to vreme monasi su najčešće zatvarani u pirgu manastira Lavre u Kareji. Odatle se iskupio svojim plaájuí sumu od 60 groša. Damaskin se potom povukao u tišinu hilandarske isposnice na Spasovoj vodi.

Literatura

• Dimitrije Bogdanović: Istorija stare srpske književnosti, Beograd, SKZ, 1980.
• Mirjana Boškov: O Damaskinu Hilandarcu i ruskim knjigama u njegovom životu i radu, u: „Zbornik Matice srpske za slavistiku“, 1997, br. 52, str. 69–85.
• Dejan Mihailović: Vizantijski krug (Mali rečnik ranohrišćanske književnosti na grčkom, vizantijske i stare srpske književnosti), Beograd, „Zavod za udžbenike“, 2009, str. 53.