Monetarna teorija
Ovaj članak možda zahteva čišćenje i/ili prerađivanje kako bi se zadovoljili standardi kvaliteta Vikipedije. Problem: Nedostaju kategorije ili unutrašnje veze, prisutne su pravopisne i gramatičke greške, tekst nije razlomljen na odeljke i slično. |
Monetarna teorija predstavlja modernu verziju neoklasične ekonomske škole, jer se oslanja na kvantitativnu teoriju novca i ističe značaj monetarne politike. Monetarna teorija pojavila se krajem 40-ih i polovinom 50-ih godina prošlog veka, na intelektualnoj sceni ekonomske misli sa značajnim radovima svog utemeljivača Miltona Fridmana.
`
Istorijat uredi
Monetarizam predstavlja školu ekonomske misli po kojoj su poremećaji u monetarnom sektoru glavni uzročnici ekonomskih kriza i predstavlja ekonomski pravac koji pokušava da objasni nastanak kriza u privredi. Karl Bruner 1968. godine je uveo sam pojam monetarizam, iako je ova teorija nastala nešto ranije. Monetarizam uz Kejnzijanizam i Novu klasičnu makroekonomiju, predstavlja jednu od tri najuticajnije makroekonomske škole 20. veka.
Smatra se da je monetarizam nastao kao kontrarevolucija protiv kenzijanske makroekonomije i intervencionizma. Po monetaristima, ključnu ulogu u regulisanju ekonomskih tokova ima novac. Monetarizam pretpostavlja da je najbolji lek protiv inflacije tržišna konkurencija, fleksibilnost i potpuna liberalizacija tržišta, uz povlačenje države.[1]
Osnovne karakteristike uredi
Osnovne karakteristike monetarističke škole, mogu se sažeti u nekoliko odrednica:
- U teorijskom smislu monetarizam je moderna verzija kvantitativne teorije novca formulisane kao stabilna funkcija traženja za novcem
- U smislu ekonomske filozofije, monetarizam dosledno nastavlja Smitovu i Sejovu doktrinu ekonomskog liberalizma i vere u stabilnost privrede kao njeno prirodno svojstvo.
- U metodološkom smislu monetarizam insistira na pozitivnoj ekonomiji lišenoj etičkih kriterijuma i vrednosnih sudova i empirijskoj verifikaciji teorije, cilj teorije treba da bude korektno predviđanje događaja na osnovu modela.
- U ekonomskoj politici naglasak se sstavlja na stabilno i dugoročno upravljanje ponudom novca, a prednost daje pravilima u odnosu na diskrecionu politiku vlade.
- U ideološkom smislu, monetarizam je teorija liberalno-konzervativne desnice koja veruje u racionalnog pojedinca (koji nastoji da maksimizira svoju korisnost), u privatnu svojinu i slobodnu-konkurentsku tržišnu utakmicu.
Razvoj uredi
U hronološkom smislu razlikujemo pet etapa u razvoj u monetarizma: – Prva etapa tokom 50-ih godina kada je formulisana teorija permanentnog dohotka i teorije stabilne tražnje za novcem. – Druga etapa tokom 60-ih godina kada su se pojavili radovi o značaju i ulozi monetarne politike u monetarnoj istoriji SAD i model optimalne količine novca. – Treća etapa od 1967. godine kada je usledio napad na kejnzijanski koncept Filipsove krive (Alban Njilliam Phillips), uvoñenjem prirodne stope nezaposlenosti i adaptivnih inflacionih očekivanja. – Četvrta etapa usledila je posle 1973. kada monetarizam počinje da dominira u akademskim institucijama na Zapadu, u monetarnim institucijama, i u ekonomskim programima konzervativnih stranaka i stranaka desnog centra. – Peta faza počinje krajem 60-ih i odvija se tokom 70-ih godina sa pojavom Nove klasične makroekonomije, koja se često naziva i Novi monetarizam.
Najznačajniji predstavnici monetarizma uredi
Utemeljivač monetarizma i najznačajniji makroekonomista 20. veka je svakako Milton Fridman. Rođen je 1912. godine, bio je profesor Univerziteta u Čikagu i osoba koja je svojim mnogobrojnim radovima omogućila nastanak nove škole i jačanje njene pozicije na ekonomskoj sceni. Profesor ekonomije postaje u svojoj 36. godini života. Ističe se njegov članak Kvantitativna teorija novca gde se suprostavlja kejnzovom konceptu preferencije likvidnosti i sa kojom je svakako usavršio kvantitativnu teoriju novca.
U svojim daljim radovima Fridman donosi zaključke koji su potpuno suprotni kejnzijanskim stavovima. On ističe da se treba napustiti njihova funkcija potrošnje, uvodi koncept permanentnog dohotka, u nekima ističe da je velika kriza iz 1929 – 1933 nastupila kao posledica vođenja pogrešne monetarne politike. Godine 1976. dobija Nobelovu nagradu za ekonomiju. Isticao je da prevelika državna intervencija svakako nije produktivna i zalagao se da moć vlade bude ograničena, isticao je prednosti privatne svojine i dr. Fridmanovim stopama krenuo je veliki broj ekonomista koji su takođe dali doprinos u razvoju monetarizma.