Википедија

Mohamad-Ali Džamalzade Esfahani

Mohamad-Ali Džamalzade Esfahani (persijski: محمد علی جمالزاده اصفهانی‎‎) (13. januar 1892, Isfahan, Iran –8. novembar 1997, Ženeva, Švajcarska), jedan je od najuticajnijih pisaca Irana u 20. veku, obično prepoznatljiv po svom jedinstvenom humorističnom stilu. Uzimajući u obzir njegov široki uticaj na persijsko-evropski stil pisanja priča, ponekad se naziva i ocem moderne persijske priče.

Mohamad-Ali Džamalzade Esfahani
Mohamad-Ali Džamalzade 1915. godine
Lični podaci
Datum rođenja(1892-01-13)13. januar 1892.
Mesto rođenjaIsfahan,, Iran (tada Persija) Iran
Datum smrti8. novembar 1997.(1997-11-08) (105 god.)
Mesto smrtiŽeneva,, Švajcarska Švajcarska
NacionalnostIranska
ZanimanjePisac
Književni rad
Jezik stvaranjaPersijski
ŽanrKratke priče
Najvažnija dela
  • Jeki bud jeki nabud (1921)
  • Gorko i slatko (1955)
  • Staro i novo (1959)
  • Ništa nije postojalo osim Boga (1961)
  • Kratke priče za bradatu decu (1973)
  • Naša priča je završena (1978)

Biografija uredi

Rane godine i porodica uredi

Sajed Mohamad-Ali Džamalzade rođen je u Isfahanu, u skromnoj porodici srednje klase. Datum njegovog rođenja nije siguran. Pominjane su godine između 1892. i 1896. godine i do kraja života čak ni on sam nije bio siguran u stvarnu godinu rođenja. Godina 1895. godine tradicionalno je uzeta kao godina njegovog rođenja. Džamalzadeov otac, „Sajed Džamal ad-Din Esfahani”, bio je progresivni muslimanski sveštenik i propovednik koji je postao ustavni revolucionar, predajući oštre govore koji su inspirisali njegovog sina, ali su oca koštali života: Ubijen je 1908. godine po naređenju Mohameda-Alija Šaha Kadžara, koji ga je smatrao najopasnijim neprijateljem.

Život u inostranstvu uredi

 
Kave (کاوه), br. 9, 4. septembar 1921. godine, Berlin

Mladi Džamalzade je živeo u Iranu do svoje dvanaeste ili trinaeste godine. Nakon toga, živeo je u Libanu, gde je pohađao katoličku školu Aintura (1908), u blizini Bejruta. Potom je živeo u Francuskoj (1910), i u Švajcarskoj gde je studirao pravo na Univerzitetu u Lozani, a kasnije i na Univerzitetu Burgundija u Dižonu, Francuska. Nakon smrti njegovog oca, život Džamalzadea se potpuno izmenio, ali zahvaljujući mnogim prijateljima koji su ga podržavali i povremeno plaćenim nastavnim poslovima, preživeo je glad. Do Prvog svetskog rata, još uvek mlad, pridružio se grupi iranskih nacionalista u Berlinu i 1915. osnovao je novine „Rastahiz” za ovu grupu u Bagdadu.[1] Nakon što je odseo u Bagdadu, Džamalzade je otišao u Carigrad, gde je bio svedok genocida nad Jermenima i bio svedokom mnoštva leševa tokom svog putovanja. Napisao je sečanja o svojim iskustvima i očevicima nekoliko decenija kasnije, u dvema knjigama pod nazivom „Katl-e Am-e Armanian” (Jermenski masakri) i „Katl o Karat-e Aramane dar Torkije“ (O masakru i pljački Jermena u osmanskoj Turskoj) koje su objavljene 1963. i 1972.[2][3] Za to vreme radio je i za časopis „Kave’’(1916). Godine 1917. objavio je svoju prvu knjigu ’Gandž-e Šajgan’ („Vredno blago“). ’Gandž-e Šajgan’ se bavi iranskim socio-političkim i ekonomskim problemima početkom 20. veka, što je predstavljalo veliki doprinos koji premostio jaz između književnosti i nauke. Iste godine predstavljao je nacionaliste na Svetskom kongresu socijalista u Stokholmu. Kasnije godine, sve do 1931. godine, kada se preselio u Ženevu i radio za Međunarodnu organizaciju rada, proveo je u privremenim zapošljavanjima, kao što je bio jedan u iranskoj ambasadi u Berlinu. Tokom svih ovih godina, Džamalzade je imao vrlo malo kontakta sa Iranom. Ali to ga nije sprečilo da sam uči persijski. Na osnovu njegovih oskudnih iskustava stečenih u mladosti, pisao je o životu savremenih Iranaca. Njegova zaokupljenost upotrebom jezika i njegov dikensovski stil pisanja, koji uključuje ponavljanje, nagomilavanje prideva i korišćenje popularnih fraza, brzo podsećaju čitaoca na pozadinu Džamalzadea i njegove iskrene namere. Međutim, njegova fizička distanca od opisanih događaja u njegovim pričama donekle kompromituje preciznost njegovih dela.

Književna dela uredi

Najvažniji rad Džamalzadea „Jeki bud jeki nabud” (U davna vremena), objavljen 1921. godine u Berlinu, nije došao do Irana do godinu dana kasnije, a kada je stigao, nije primljen pozitivno. Javnost, posebno sveštenstvo, omalovažavalo je Džamalzadeov prikaz njegove zemlje do te mere da su kopije knjige spaljivane na javnim trgovima. Zbirka šest kratkih priča, „Jeki bud jeki nabud” bavi se socijalnim i političkim prilikama u Iranu početkom 20. veka, temom koja do tada nije bila u nadležnosti pisaca i pesnika. Štaviše, upletena sa ovim je znatna količina militantnosti i protesta protiv mešanja Zapada u Iran i otvorenog ismevanja verskog fanatizma. Jednostavni i kolokvijalni stil Džamalzadea, u kombinaciji sa odmerenim humorom, povećao je uticaj njegovih dela, čineći njegove priče, kao što su „Jeki bud jeki nabud” i „Farski šekar ast” („Persijski je šećer“), još potresnijima nego što je, inače, bila stvarnost. Ova neprijateljska javna reakcija pogađala je Džamalzadea do te mere da se u narednih dvadeset godina uzdržao od bilo kakvih književnih aktivnosti. Počeo je pisati ponovo 40-ih godina 20. veka, ali do tada je izgubio veštinu koja se odlikovala konciznošću, novitetetom oblika, originalnošću ideja, zajedljivim smislom za humor i čvrstu strukturu njegovih ranijih priča. Tautologija, tendencija korišćenja mudrih zapažanja, stvaranje mističnih i filozofskih spekulacija i zanemarivanje reda postala je odlika njegovih kasnijih dela. „Sahraj-e Mahšar” (Armagedon, (1947), „Talh o širin” (Gorko i slatko, 1955), „Kohne va no” (Staro i novo, 1959), „Gejre Hoda kič kas nabud” (Ništa nije postojalo osim Boga, 1961), „Asman o risman” (Nebo i kanap, 1965), „Kese-haje kutah baraje ače-haje riš-dar” (Kratke priče za bradatu decu, 1974) i „Kes-seje ma be ahar resid” (Tako se završava naša priča, 1979) napisani su tokom ove faze njegove književne aktivnosti. Iako je Džamalzade i dalje kritikovao sud i sveštenstvo, nekim njegovim delima ovog perioda nedostaje njegov originalni jedinstveni persijski stil, ali je i dalje on ponekad zajedljiv i istinoljubiv kao u njegovim ranijim delima. Pored persijskog, Džamalzade je govorio francuski, nemački i arapski jezik. Preveo je mnoge knjige sa drugih jezika na persijski.

Smrt uredi

 
Spomenih Mohamad-Ali Džamalzadea i njegove žene

Džamalzade je umro u 105. godini, u Ženevi, u Švajcarskoj.

Lični život uredi

Džamalzade se 1914. oženio prvom ženom po imenu Džozefina, koja je bila Švajcarskinja i Džamalzadeova koleginica u Dižonu. Godine 1931.[2] tokom boravka u Ženevi, Džamalzade se oženio drugom suprugom, Nemicom po imenu Margaret Egert.

Bibliografija uredi

Dela uredi

  • Šajganovo blago (1916)
  • Odnosi Irana i Rusije (1921)
  • Jeki bud jeki nabud (U davna vremena), 1921
  • Bašta prosperiteta (1938)
  • Sadijevi saveti (1938)
  • Duševna bolnica (1941)
  • Priča nad pričama (1941)
  • Biografija Amo Hoseinalija (1942)
  • Koltašan kolekcija (1946)
  • Sakupljanje pustinje (1947)
  • Rah-ab name (1947)
  • Čovek sa hiljadu profesija (1947)
  • Masume Širazi [pozorišna igra] (1954)
  • Gorko i slatko (1955)
  • Sar va tah-e jek karbas (1956)
  • Remek delo (1958)
  • Glas lule (1958)
  • Staro i novo (1959)
  • Džamalijev kaškul (1960)
  • Ništa nije postojalo osim Boga (1961)
  • Sedam država (1961)
  • Zemljište i čovek (1961)
  • Vulgarna enciklopedija (1962)
  • Zemlja, gazda i seljak (1962)
  • Mala kutija misterija (1963)
  • Petao i bik (1964)
  • Način pisanja i pisanje priča (1966)
  • Širaz i naš, iranski humor (1966)
  • Kratke priče za bradatu decu (1973)
  • Isfahan (1973)
  • Slavuj (1973)
  • Kanbar Ali, velikodušnost Širaza (1973)
  • Naša priča je završena (1978)
  • Poznata demokratija (1984)
  • Poznavanje sa Hafizovom tezom (1988)

Prevodi uredi

  • Le Café du Surat, Bernardin de Saint-Pierre (1921)
  • Priča čovečanstva, Hendrik Willem van Loon (1955)
  • Viljem Tel, Friedrich Schiller (1956)
  • Don Karlos, Friedrich Schiller (1956)
  • Odabrane priče, Molière (1957)
  • L'Avare, Molière (1957)
  • Demokratija i ljudski prestiž (1959)
  • En Folkerfiende, Henrik Ibsen (1961)
  • Rat Turkmena, Conte de Gobineau ] (1973)

Reference uredi

  1. ^ See Ebrahim Poordavood.
  2. ^ a b „JAMALZADEH, MOHAMMAD-ALI i”. Encyclopædia Iranica. 
  3. ^ See Sayyed Hasan Taqizadeh.

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

 
Mohamad-Ali Džamalzade Esfahani na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Мохамад-Али_Џамалзаде_Есфахани&oldid=27674347”