Википедија

Muzički oblik

Muzički oblik (ital. forme musicali, engl. musical forms, fr. forms musicales, nem. musikalische Formen)[1] predstavlja formu muzičkog dela tj. način na koji je njegov sadržaj uobličen i razrađen. Zajedno sa sadržajem muzičkog dela, njegov oblik gradi zaokruženu celinu. U svojoj knjizi Svetovi muzike, Džef Tod Titon sugeriše da brojni organizacioni elementi mogu odrediti formalnu strukturu muzičkog dela, kao što je „uređenje muzičkih jedinica ritma, melodije i/ili harmonije koje pokazuju ponavljanje ili varijacije, raspored instrumenata (kao po redosledu sola u džez ili blugras izvedbi), ili način na koji je simfonijski komad orkestriran", između ostalih faktora.[2] To je, „način na koji se kompozicija oblikuje da stvori smisleno muzičko iskustvo za slušaoca.”[3]

Ovi organizacioni elementi se mogu podeliti na manje jedinice koje se nazivaju fraze, koje izražavaju muzičku ideju, ali nemaju dovoljnu težinu da stoje samostalno.[4] Muzička forma se razvija tokom vremena kroz širenje i razvoj ovih ideja. U tonskoj harmoniji, forma je artikulisana prvenstveno kroz kadence, fraze i periode.[3] Forma se odnosi na veći oblik kompozicije. Forma u muzici je rezultat interakcije četiri strukturna elementa, zvuka, harmonije, melodije i ritma.[5]

Kompozicije koje ne prate fiksnu strukturu i koje se više oslanjaju na improvizaciju smatraju se slobodnim oblikom. Fantazija je primer za to.[6] Kompozitor Debisi je 1907. pisao: „Sve sam više uveren da muzika, u suštini, nije stvar koja se može staviti u tradicionalnu i fiksnu formu. Ona je sastavljena od boja i ritmova.“[7]

Oblici muzičkih dela, se dele na apstraktne i konkretne. Apstraktni muzički oblik je na primer forma A B A koja opisuje delo kome su prvi i treći odsek isti ili skoro isti, dok se drugi odsek od oba razlikuje. Primer konkretnog muzičkog oblika bi bili na primer „rondo“ ili „menuet“, pošto oni potpunije opisuju i sam karakter, takt, tempo i druge osobine dela. Muzički oblici se takođe dele na spoljašnje i unutrašnje, pri čemu su na primer gorespomenute forme poput A B A ili ronda opisi spoljašnjih muzičkih oblika. Unutrašnji oblik muzičkog dela bi posvetio pažnju na primer proporcijama dužina odseka, njihovoj tematskoj povezanosti, rasporedu i razradi motiva u svakom od njih itd. Po ovome je analiza unutrašnjeg oblika nekog muzičkog dela tesno povezana sa muzičkom estetikom. Neki od osnovnih pojmova vezanih za muzičke oblike: motiv, muzička figura, pasaž, dvotakt, rečenica, period, dvodelna pesma, trodelna pesma i složena trodelna pesma.

Označavanje

uredi

Da bi pomogli u procesu opisivanja forme, muzičari su razvili jednostavan sistem označavanja muzičkih jedinica slovima. U svom udžbeniku Slušanje muzike, profesor Krejg Rajt piše:

Prvi iskaz muzičke ideje označen je sa A.. Sledeći kontrastni delovi su označeni sa B, C, D, itd. Ako se prva ili bilo koja druga muzička jedinica vrati u različitom obliku, onda je ta varijacija označena superskriptnim brojem — A1 i B2, na primer. Podele svake velike muzičke jedinice su prikazane malim slovima (a, b, i tako dalje).[8]

Neki pisci takođe koriste osnovnu oznaku (kao što je B′, izgovara se „B prajm”, ili B″, izgovara se „B dvostruki prajm”) da označe delove koji su blisko povezani, ali malo variraju.

Nivoi organizacije

uredi

Osnovni nivo muzičke forme može se podeliti na dva dela:

  • Raspored pulsa u neakcentovane i akcentovane taktove, ćelije mere koje, kada se usaglase, mogu dati motiv ili figuru.
  • Dalja organizacija takvog takta, ponavljanjem i varijacijom, u pravu muzičku frazu sa određenim ritmom i trajanjem koji se može podrazumevati u melodiji i harmoniji, definisanom, na primer, dugom završnom notom i prostorom za disanje. Ova „fraza“ se može smatrati osnovnom jedinicom muzičke forme: može se razložiti na mere od dva ili tri takta, ali će se tada izgubiti njena prepoznatljiva priroda. I na ovom nivou se vidi važnost principa ponavljanja i kontrasta, slabog i jakog, vrhunca i mirovanja.[9][a] Dakle, forma se može razumeti na tri nivoa organizacije. Za potrebe ovog izlaganja, ovi nivoi se mogu grubo označiti kao prolaz, komad i ciklus.

Uobičajene forme u zapadnoj muzici

uredi

Skols je sugerisao da evropska klasična muzika ima samo šest samostalnih oblika: jednostavnu binarnu, jednostavnu ternarnu, složenu binarnu, rondo, vazduh sa varijacijama i fugu (iako je muzikolog Alfred Man naglasio da je fuga prvenstveno metoda kompozicije koja se ponekad koristi o određenim strukturnim konvencijama).[10]

Čarls Kajl je klasifikovao forme i formalne detalje kao „sekcione, razvojne ili varijacione”.[11]

Sekciona forma

uredi

Ovaj oblik je izgrađen od niza jasnih jedinica[12] na koje se može pozivati slovima, ali često imaju i generička imena kao što su uvod i koda, izlaganje, razvoj i rekapitulacija, stih, hor ili refren i most. Obrasci sekcija uključuju:

Binarna forma

uredi
 
„Zeleni rukavi” su primer binarne forme.

Termin „binarna foma” se koristi za opisivanje muzičkog dela sa dva dela koja su približno jednake dužine. Binarni oblik se može napisati kao AB ili AABB.[13] Koristeći primer Zelenih rukava, prvi sistem je skoro identičan drugom sistemu. Prvi sistem se naziva A i drugi sistem A′ (A prajm) zbog male razlike u poslednjoj meri i po. Sledeća dva sistema (3. i 4.) su takođe skoro identična, ali su potpuno nova muzička ideja od prva dva sistema. Treći sistem se naziva B i četvrti sistem B' (B prajm) zbog male razlike u poslednjem taktu i po. U celini, ovo muzičko delo je u binarnom obliku: AA′BB′.[13]

Sonata-alegro forma

uredi

Sonata-alegro forma (takođe sonatna forma ili forma prvog stava) se obično izvodi u većoj ternarnoj formi, koja ima nominalne podele ekspozicije, razvoja i rekapitulacije. Obično, ali ne uvek, „A“ delovi (ekspozicija i rekapitulacija) mogu biti podeljeni u dve ili tri teme ili tematske grupe koje se razdvoje i ponovo kombinuju da bi formirale deo „B“ (razvoj) – tako, npr. (AabB[razv. od a i/ili b]A1ab1koda).

Sonatni oblik je „najvažniji princip muzičke forme, ili formalni tip od klasičnog perioda pa sve do dvadesetog veka.“[14] Obično se koristi kao oblik prvog stava u delima sa više stavki. Dakle, naziva se još i „forma prvog stava“ ili „sonatno-alegro forma“ (jer su obično najčešći prvi stavovi u alegro tempu).[15]

Poznatiji muzički oblici

uredi

Homofoni oblici

uredi

Polifoni oblici

uredi

Oblici sa slobodnijom formom

uredi

Složeniji oblici

uredi

Vidi još

uredi

Napomene

uredi
  1. ^ See also: Meter (music)

Reference

uredi
  1. ^ Vlastimir Peričić, Višejezični rečnik muzičkih termina
  2. ^ Titon, Jeff Todd (2009). Worlds of Music: An Introduction to the Music of the World's Peoples. Cooley, Timothy J. (5th izd.). Belmont, CA: Schirmer Cengage Learning. ISBN 978-0534595395. OCLC 214315557. 
  3. ^ a b Kostka, Stefan; Payne, Dorothy (1995). Tonal Harmony, p.152. McGraw-Hill. ISBN 0-07-035874-5. 
  4. ^ Spring, Glenn (1995). Musical Form and Analysis: Time, Pattern, Proportion. Hutcheson, Jere. Long Grove, Illinois: Waveland Press. ISBN 978-1478607229. OCLC 882602291. 
  5. ^ Benward, Bruce; Saker, Marilyn (2003). Music in Theory and Practice. 1. McGraw-Hill. str. 87. ISBN 0-07-294262-2. 
  6. ^ Taruskin, Richard (2009). „'Songs' Without Words”. Oxford History of Western Music. Oxford University Press. ISBN 9780199813698. 
  7. ^ Benward, Bruce; Saker, Marilyn (2009). Music in Theory and Practice. 2. McGraw-Hill. str. 266. ISBN 978-0-07-310188-0. 
  8. ^ M., Wright, Craig (2014). Listening to music (7th izd.). Boston, MA: Schirmer/Cengage Learning. str. 44. ISBN 9781133954729. OCLC 800033147. 
  9. ^ Macpherson, Stewart (1930). „Form”. Form in Music (New and Revised izd.). London: Joseph Williams. 
  10. ^ Mann, Alfred (1958). The Study of Fugue. W.W.Norton and Co. Inc. 
  11. ^ Keil, Charles (1966). Urban blues . ISBN 0-226-42960-1. 
  12. ^ Wennerstrom, Mary (1975). „Form in Twentieth Century Music”. Ur.: Wittlich, Gary. Aspects of Twentieth-Century Music. Englewood Cliffs, New Jersey: Prentice-Hall. ISBN 0-13-049346-5. 
  13. ^ a b Kostka, Stefan; Payne, Dorothy (2009). Tonal Harmony with an Introduction to Twentieth-Century Music. New York: McGraw-Hill. str. 335. 
  14. ^ The Grove Dictionary of Music and Musicians. Oxford University Press. 2004. ISBN 978-0195170672. 
  15. ^ „The Sonata Allegro Form”. Lumen Music Appreciation. 

Literatura

uredi
  • Kostka, Stefan; Payne, Dorothy (1995). Tonal Harmony, p.152. McGraw-Hill. ISBN 0-07-035874-5. 
  • V. Peričić i D. Skovran: Nauka o muzičkim oblicima - Beograd, Umetnička akademija, 1961, VII izd. 1991, 574 str.
  • Chester, Andrew. 1970. "Second Thoughts on a Rock Aesthetic: The Band". The New Left Review 1, no. 62 (July–August): 78–79. Reprinted in On Record: Rock, Pop, and the Written Word, edited by Simon Frith and Andrew Goodwin, 315–19. New York: Pantheon, 1990.
  • Keil, Charles. 1987. "Participatory Discrepancies and the Power of Music". Cultural Anthropology 2, No. 3 (August): 275–83.
  • Cadwallader, Allen. 1990. "Form and Tonal Process. The Design of Different Structural Levels". Trends in Schenkerian Research, A. Cadwallader ed. New York, etc.: Schirmer Books: 1-21.
  • Laskowski, Larry. 1990. "J.S. Bach's 'Binary' Dance Movements: Form and Voice-Leading", Schenker Studies, H. Siegel ed. Cambridge: CUP: 84-93.
  • Schmalfeldt, Janet. 1991. "Towards a Reconciliation of Schenkerian Concepts with Traditional and Recent Theories of Form", Music Analysis 10: 233-287.
  • Beach, David. 1993. "Schubert's Experiments with Sonata Form: Formal-Tonal Design versus Underlying Structure", Music Theory Spectrum 15: 1-18.
  • Smith, Peter. 1994. "Brahms and Schenker: A Mutual Response to Sonata Form", Music Theory Spectrum 16: 77-103.
  • Smith, Charles J. 1996. "Musical Form and Fundamental Structure: An Investigation of Schenker's Formenlehre". Music Analysis 15: 191-297.
  • Burnham, Scott. 2001. "Form", Cambridge History of Western Music Theory, Th. Christensen ed. Cambridge: CUP: 880-906.
  • Webster, James. 2009. "Formenlehre in Theory and Practice", Musical Form, Forms, and Formenlehre: Three Methodological Reflections, P. Bergé ed. Leuven: LUP: 123-139.
  • Hooper, Jason. 2011. "Heinrich Schenker's Early Conception of Form, 1895-1914". Theory and Practice 36: 35-64.
  • Schmalfeldt, Janet. 2011. In the Process of Becoming: Analytic and Philosophical Perspectives on Form in Early Nineteenth-Century Music, New York: Oxford University Press.
  • Cecchi, Alessandro (ed.). 2015. Schenker's Formenlehre. Rivista di Analisi e Teoria Musicale XXI, No. 2.
  • Appen, Ralf von / Frei-Hauenschild, Markus "AABA, Refrain, Chorus, Bridge, Prechorus – Song Forms and their Historical Development". In: Samples. Online Publikationen der Gesellschaft für Popularmusikforschung/German Society for Popular Music Studies e.V. Ed. by Ralf von Appen, André Doehring and Thomas Phleps. Vol. 13 (2015).
  • Apel, Willi (1962), Harvard dictionary of music .
  • Austin, William (1966), Music in the 20th Century, London: Dent .
  • Biba, Otto, American Symphony Orchestra: Dialogues and Extensions, Arhivirano iz originala 5. 3. 2009. g., Pristupljeno 21. 12. 2008 
  • Braunbehrens, Volkmar (1990), Mozart in Vienna, New York: Grove Weidenfeld, ISBN 0-8021-1009-6 .
  • Cook, N (1990), Music, Imagination and Culture, Oxford: Clarendon Press .
  • Copland, Aaron (2002), What to Listen for in Music, Revised edition of an authorized reprint of a hardcover edition published by McGraw-Hill Book Company, New York: Signet Classic., ISBN 0-451-52867-0 .
  • Drebes, Gerald (1992), „Schütz, Monteverdi und die "Vollkommenheit der Musik" – "Es steh Gott auf" aus den "Symphoniae sacrae" II (1647)”, Schütz-Jahrbuch, 14: 25—55, Arhivirano iz originala 3. 3. 2016. g. .
  • Gamble, T. (1984), „Imagination and Understanding in the Music Curriculum”, British Journal of Music Education, Cambridge University Press, 1 (1) .
  • Hodeir, André (2006), Pautrot, Jean-Louis, ur., The André Hodeir Jazz Reader, Ann Arbor: University of Michigan Press, ISBN 978-0-472-09883-5 .
  • Irmer, Otto von (1986), „Preface”, Beethoven: Klavierstücke, Munich: G. Henle .
  • Lewis, J. (17. 6. 2011), „Coleman Hawkins records Body and Soul: Number 14 in our series of the 50 key events in the history of jazz music”, The Guardian .
  • McCorkle, Donald M., Variationen uber ein Thema von Joseph Haydn (Norton Scores izd.), ISBN 0-393-09206-2 .
  • Mellers, Wilfred (1964), Music in a New Found Land: Themes and Developments in the History of American Music, London: Barrie and Rockliff .
  • Mellers, Wilfred (1983), Beethoven and the Voice of God, London: Faber .
  • Raymar, Aubyn (1931), „Preface”, Ur.: Bowen, York, Mozart: Miscellaneous Pieces for Pianforte, London: Associated Board of the Royal Schools of Music .
  • Sisman, Elaine (2001), „Variations”, Ur.: Sadie, Stanley; Tyrrell, John, The New Grove Dictionary of Music and Musicians (2nd izd.), London: Macmillan Publishers .
  • White, John David (1976), The Analysis of Music, Englewood Cliffs, N.J.: Prentice-Hall, ISBN 0-13-033233-X .
  • Ehrhardt, Damien (1998), La variation chez Robert Schumann. Forme et évolution (Diss. Sorbonne 1997), Lille: Presses Universitaires du Septentrion, ISBN 2-284-00573-X 
  • Nelson, Robert U. (1948), The Technique of Variation; A Study of the Instrumental Variation from Antonio de Cabezón to Max Reger, University of California Publications in Music, 3, Berkeley: University of California Press .

Spoljašnje veze

uredi
 
Muzički oblik na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Музички_облик&oldid=27734481”