Nastavni program

Za nastavni plan i program studija pogledajte stranicu Kurikulum.

Nastavni program je u pedagoškoj literaturi različito definisan. Definicije zavise od polazišta autora. Jedni ga definišu kao sistem sadržaja podeljen na predmete prema nastavnom planu i namenjen obrazovanju u odgovarajućoj vrsti ili tipu škole. Drugi naglašavaju da je nastavni program školski dokument kojim su propisani nastavni sadržaji po predmetima iz nastavnog plana.

Ove dve definicije su, po suštini, iste s tom razlikom što se u prvoj naglašava sistem sadržaja, a u drugoj da je to školski dokument kojim su propisani sadržaji. „Ovo „dokument“ i „propisani“ ima prizvuk državne regulative, ali i u prvoj definiciji, u kojoj se pominje sistem sadržaja, to nije isključeno jer i država propisuje po nekom sistemu“ Vilotijević, 1999. : 39.

Nastavni program je niz odluka. Odlučuje se prvo o tome šta se i zašto uči, a posle kako i čime. Šta iskazuje koje sadržaje, zašto naglašava da se u programiranju mora odlučiti koje namere, i kojim ih metodama i medijima treba ostvariti.

Kada se govori o reformama obrazovanja, uvek se govori i o reformi programiranja nastave. Dosadašnjem programu je zamerano da je statičan, dovršen, uopšten i apstraktan, preobiman, horizontalno i vertikalno preobiman i neusklađen sa razvojnim potrebama i interesovanjima dece. S druge strane se navodi da je kulikuralno programiranje kontinuiran, dinamičan proces, konkretan posao neposredno povezan sa obrazovno-vaspitnom praksom. Potrebno je, dakle, definisati programiranjem ishode obrazovanja, a ne samo ciljeve.

Ishodi (rezultati, ostvareni efekti) obrazovanja određuju znanja, umenja, stavove i vrednosti koje svaki učenik treba da razvije u okviru obaveznog i opšteg srednjeg obrazovanja, kao realizaciju postavljenih ciljeva obrazovanja, radi aktivnog učešća u društvenom životu, uspešnog zadovoljavanja sopstvenih potreba i interesa, razvijanja sopstvene ličnosti i potencijala i doprinosa razvoju društva i kulture.

Dakle, ishodi opisuju same učenike: njihova znanja, šta je ono što mogu ili umeju da urade pod određenim okolnostima, kako da se ponašaju u određenim situacijama, čemu treba da teže, kakve stavove da ispoljavaju prema sebi i drugima itd. Ishodi se ne odnose na nastavnika, ne opisuju šta i kako nastavnik treba da radi niti opisuju karakteristike samog nastavnog procesa i nastavnih aktivnosti. Ishodi definišu profil učenika tj. kakav će učenik biti kada se realizuje određeni nastavni i obrazovni ciklus.

Raspored sadržaja u nastavnom programu

Nastavnim programom se konkretizuje nastavni plan. Njime se utvrđuju obim, dubina i redosled nastavnih sadržaja. Obim sačinjava suma znanja (činjenice, sudovi, pojmovi) koje treba steći u jednom razredu i zbir aktivnosti koje treba obaviti. Obim se usklađuje sa uzrasnim mogućnostima učenika. Dubina je takva didaktička kategorija koja označava kvalitet stečenih znanja i sposobnosti. Tu nije reč samo o poznavanju činjenica nego i o analitičkom sagledavanju uzročno-posledičnih veza među njima. Ova dimenzija ne može se potpuno precizirati nastavnim programom pa je nastavnici određuju svojom praksom. Nastavnik mora i stručno i didaktički potpuno ovladati sadržajima „svoga“ predmeta (ne samo na nivou koji se zahteva od učenika nego i na naučnom nivou) da bi odredio dubinu koju treba da dosegnu učenici.

Sadržaji u nastavnom programu mogu biti poređani na tri načina: linijski, koncentrično i kombinovano (linijski-spiralno).

Linijski (sukcesivni) raspored je kad se sadržaji jednog predmeta u jednom razredu (i razredima koji slede) nižu jedan za drugim. U takvom rasporedu nastavni sadržaji se u programu ne ponavljaju. Ono što se obrađivalo (što je utvrđeno programom) u jednom razredu ne obraćuje se u sledećim razredima. Pro gram se više ne vraća tome gradivu. Takav raspored izaziva teškoće u osnovnoj školi, jer učenici nisu zreli da se „nose“ sa logičkom strukturom nauke koja je data linijskim rasporedom.Vladimir Poljak izlaže koje su etape u nastavi kada se one realizuju po linijskom rasporedu. To su: etapa uvođenja od psihološke do naučne jednostavnosti i etapa prelaženja od naučne jednostavnosti do naučne složenosti Prema: Vilotijević, 1999.: 43. Prva etapa je, u stvari, silazni raspored. Polazi se od onoga što je učenicima psihološki pristupačno pa se oni tako silaznim putem vode do naučne jednostavnosti. Druga etapa je uzlazni raspored. Od postignute naučne jednostavnosti ide se ka naučnoj složenosti. Silazni raspored se praktikuje u mlađim razredima osnovne škole, a u starijim se prelazi na uzlazni koji sasvim dominira u srednjoj školi i kasnije. Taj uzlazni raspored se poklapa sa logikom naučne strukture. Loša strana linijskog rasporeda je što se gradivu, predviđenom za jedan razred, nastavni program više ne vraća u sledećim razredima, pa postoji opasnost da učenici zaborave ono što su naučili.

Koncentričnim raspoređivanjem sadržaja izbegavaju se slabosti linijskog raspoređivanja. Gradivo se raspoređuje po koncentričnim krugovima. U jednom razredu gradivo iz nastavnog programa se obradi u predviđenom obimu i dubini. To je jedan koncentrični krug. U sledećem razredu (ili sledećem nivou školovanja) ti isti sadržaji se proširuju i produbljavaju i tako ponavlja ono što je u prethodnom razredu ili nivou školovanja učeno. To je drugi koncentrični krug. Ovim rasporedom se dobija u trajnosti i kvalitetu znanja, ali se gubi dosta vremena pa je on, zbog toga, manje ekonomičan.

Kombinovanjem linijskog i koncentričnog raspoređivanja spajaju se dobre, a poništavaju loše strane jednog i drugog načina. Radi se tako što se učenici, u početku školske godine, uvode u osnovni sadržajni krug pa se on u toku godine polako popunjava sadržajima po sistemu prethodnog koncentričnog kruga. Ova kombinacija linijskog i koncentričnog raspoređivanja sadr žaja naziva se linijsko-spiralnim ili linearno-spiralnim programiranjem. Takvo programiranje je primenjeno u našim programima za osnovnu školu.

U nastavnim programima za svaki predmet gradivo je raspoređeno po nastavnim celinama, nastavnim temama i nastavnim jedinicama (išlo se od većih ka manjim delovima). Nastavna celina je relativno zaokružen deo nastavnog programa jednog predmeta. Znači, predmetno područje deli se na nastavne celine, a svaku od njih čine složeniji delovi vezani nekom okosnicom. Nastavne teme su delovi obimom manji od nastavnih celina. Nastavna jedinica je građa predviđena da se obradi na jednom nastavnom času.

Nastavni plan

Glavni dokumenti, na kojima se temelji nastava u školi, su nastavni plan i nastavni program. Njima se određuju sadržaji i vremenski okviri za realizaciju obrazovanja.

Nastavni plan je osnovni školski dokument. Njime se određuju „predmeti koji će se učiti u pojedinom tipu i vrsti škole, kojim redosledom po razredima i kolikim brojem časova po svakom predmetu“ Vilotijević, 1999.: 23. Nastavnim planom se određuje koja će se vrsta sadržaja učiti u nekoj školi, a time se određuje i profil nastave i tip same škole. Potpuna tematska konkretizacija daje se nastavnim programom. Ovo važi za nastavu koja se izvodi u predmetno-razredno-časovnom sistemu.

Neki didaktičari zameraju navedenoj definiciji što je tradicionalna. Istina je da se ovaj pojam odavno tako definiše u pedagoškoj literaturi i, ako se sudi na osnovu toga, on jeste tradicionalan, ali takva kvalifikacija nije uopšte razlog za neku zamerku. Nastavni plan zaista jeste (1) osnovni (2) školski (3) dokument i njime se (4) određuje koji će se (5) nastavni predmeti (6) učiti u (7) pojedinom tipu i vrsti škole, (8) kojim redosledom po razredima i sa (9) kolikim brojem časova iz svakog predmeta.

U nekim definicijama se navodi da je nastavni plan dokument u obliku tabele, što je najčešće i tačno, ali to nije njegova bitna odrednica.

Slobodne aktivnosti, takođe, moraju biti isplanirane, kao i dopunska nastava i ostale aktivnosti.

Slobodne aktivnosti

Slobodne aktivnosti „...predstavljaju poseban oblik vaspitno-obrazovnog rada sa učenicima koji organizuje škola izvan na­stave; u slobodnom vremenu učenika. To su kolektivne aktivnosti učenika koje se zasnivaju na načelima slobod­nog izbora, samostalnosti i samouprave, u kojima učenici zadovoljavaju svoja interesovanja, razvijaju sposobnosti, ispoljavaju stvaralaštvo. Zajedno sa nastavom i drugim oblicima vaspitno-obrazovne delatnosti škole doprinose uspešnoj realizaciji zadataka vaspitanja i formiranju sve­strane stvaralačke ličnosti učenika. Pojavljuju se u ovom vidu u našim školama već početkom pedesetih godina, ali pravnu osnovu dobijaju Opštim zakonom o školstvu 1958. god., kada su škole dobile obavezu da ih – radi uspešnijeg organizovanja vaspitanja i obrazovanja učeni­ka, proširivanja i bogaćenja društvenog života i razonode učenika – organizuju Pedagoška enciklopedija, 1989. : 353.

Literatura

1. Vilotijević, M. 1999.: Didaktika 1, 2, i 3. Naučna knjiga, Učiteljski fakultet, Beograd.
2. Đorđević, J. 1985.: Ličnost nastavnika i vaspitanje učenika. Beograd: Nastava i vaspitanje.
3. Đorđević, J. 1988.: Tipovi ličnosti nastavnika, Pedagoška stvarnost, 20-28.
4. Čanović, S, 1978.. Didaktički sistemi i njihova primena u savremenoj nastavi, Zbornik Instituta za pedagoška istraživanja, br. 11, Beograd.