Википедија

Nacionalni liberalizam

политичка идеологија и огранак либерализма

Nacionalni liberalizam je politička ideologija i ogranak liberalizma, koja objedinjuje liberalna politička stanovišta sa elementima nacionalizma.[1][2] Kroz istoriju, nacionalni liberalizam se takođe koristio u istom značenju kao i konzervativni liberalizam (desničarski liberalizam).[3][4]

Niz „nacionalno-liberalnih“ političkih partija, bilo po ideologiji ili samo po imenu, bio je posebno aktivan u Evropi u 19. veku u nekoliko država centralne Evrope, nordijskim zemljama i Jugoistočnoj Evropi.[5]

Definicija uredi

Nacionalni liberalizam je prvenstveno bio zastupljen u 19. veku, a glavni ciljevi te ideologije jesu težnja za individualnom i ekonomskom slobodom, kao i za nacionalnim suverenitetom.[6] Jozef Antal, prvi post-komunistički predsednik vlade Mađarske, je opisao nacionalni liberalizam kao "deo nastanka nacionalne države" u Evropi u 19. veku.[7]

Prema Oskaru Meluju, u jugoistočnoj Evropi "nacional-liberali su takođe imali vidljivu centralnu ulogu, ali sa prilično drugačijim i specifičnim karakteristikama, koje su iz u znatnoj meri razlikovale od njihovih srednjoevropskih kolega".[8][9] Majkl Lind karakteriše nacionalni liberalizam kao spoj "umerenog društvenog konzervativizma i umerenog ekonomskog liberalizma".[10]

Istorija uredi

Ideologija nacionalnog liberalizma je bila popularna u Evropskim državama kao što su Nemačka, Austrija, Danska, Švedska, Finska, i Rumunija, tokom 19. veka.[11]

Nemačka uredi

U Nemačkoj tokom 19. veka, nacionalni liberali su se razlikovali od građanskih nacionalista utoliko što su podržavali prisutnost veće autoritativnosti u Evropi i snažno Nemačko carstvo. Građanski nacionalisti, kakav je bio Maks Veber, prihvatili su ideju demokratske Nemačke koja bi sarađivala sa drugim evropskim silama.[12] Takođe, tokom 19. i 20. veka, Nacionalno-liberalna stranka i Nemačka narodna partija su predvodile ideološki nacionalno-liberalnu grupu.[13][14] Nakon Drugog svetskog rata, Stranka slobodnih demokrata je preuzela frakciju nacional-liberala koja je do kraja 1950-ih godina bila najmasovnija,[15] a od tada ideologiju zastupaju malobrojni članovi stranke.[16] Većina njih je tokom 2010-ih godina prešla u krajnje desničarsku Alternativu za Nemačku.[17]

Austrija uredi

Ustavobraniteljska partija je tokom perioda Austrougarske bila glavna stranka nacionalnog liberalizma,[18] a tokom međuratnog perioda, ju je zamenila Veliko-nemačka narodna partija.[19] Nakon drugog svetskog rata, Nezavisno savezništvo je bilo osnovano kao primarna nacional-liberalna stranka u današnjoj Austriji,[20] ali već 1950-ih se pretvara u Slobodarsku partiju Austrije.[21] Krajem 1980-ih je Jerg Hajder bio izabran za predsednika stranke, što je rezultovalo da se stranka okrene ka desničarskom populizmu. Većina liberala je formiralo Liberalni forum, koji je tokom 2010-ih prerastao u NEOS.[22]

Švedska uredi

U Švedskoj, liberali su sebe opisivali kao nacional-liberale, i čilini su ih monarhisti i liberalni reformisti, koji su takođe podržavali parlamentarne reforme.[23] Švedski liberali su takođe podržavali skandinavizam.[24]

Rumunija uredi

Nacional-liberalna stranka u Rumuniji je osnovana 1875. godine. Predsednik Klaus Johanis je član stranke.

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ Mastin, Luke (2008). „Liberalism - By Branch / Doctrine - The Basics of Philosophy”. Philosophybasics.com. Pristupljeno 2017-07-20. 
  2. ^ Pera 2011, str. 15
  3. ^ Telos. Telos Press. 1998. str. 72. 
  4. ^ Shannan Lorraine Mattiace, ur. (1998). Peasant and Indian: Political Identity and Indian Autonomy in Chiapas, Mexico, 1970-1996. University of Texas at Austin. 
  5. ^ Nilsson, Göran B. (2005). The Founder: André Oscar Wallenberg (1816-1886), Swedish Banker, Politician & Journalist (na jeziku: engleski). Almqvist & Wiksell International. str. 80. ISBN 9789122021025. Pristupljeno 20. 7. 2017. 
  6. ^ Lothar Gall und Dieter Langewiesche - Liberalismus und Region, München 1995, pp. 4–10.
  7. ^ Özsel, Doğancan (2011). Reflections on Conservatism. Cambridge Scholars Publishing. str. 255. ISBN 978-1443833950. 
  8. ^ Mulej, Oskar. „National Liberals and their Progeny Approaching the Peculiar Developments in Central European Liberal Party Traditions, 1867–1918” (PDF). rcin.org.pl. Acta Poloniae Historica 111, 2015. ISSN 0001-6829. 
  9. ^ Mulej, Oskar (2014-05-15). „National Liberal Heirs of the Old Austria: "Deviations" in Liberal Party Traditions, 1867-1918 | IWM”. iwm.at. Institute for Human Sciences. Pristupljeno 2017-07-20. 
  10. ^ Lind, Michael (2013). Up from Conservatism. Simon and Schuster. str. 32. ISBN 978-1476761152. 
  11. ^ Kurunmaki, Jussi. "On the Difficulty of Being a National Liberal in Nineteenth-Century Finland". Contributions to the History of Concepts, vol. 8, no. 2, 2013, pp. 83–95., https://www.jstor.org/stable/43610946.
  12. ^ Mikel, Stråth, 2002., str. 297.
  13. ^ Dittberner, Jürgen (2008), Sozialer Liberalismus: Ein Plädoyer, Logos, str. 55, 58 
  14. ^ Neugebauer, Wolfgang, ur. (2000), Handbuch der Preussischen Geschichte, 3, de Gruyter, str. 221 
  15. ^ Gert-Joachim Glaeßner: Politik in Deutschland, VS Verlag für Sozialwissenschaften 2006, p. 457
  16. ^ Kirchner, Emil Joseph (1988). Liberal Parties in Western Europe. Cambridge University Press: Cambridge. str. 214. ISBN 978-0-521-32394-9. [mrtva veza]
  17. ^ „Archived copy”. Arhivirano iz originala 4. 3. 2016. g. Pristupljeno 2017-05-16. 
  18. ^ Mulej, Oskar. „National Liberals and their Progeny Approaching the Peculiar Developments in Central European Liberal Party Traditions, 1867–1918” (PDF). rcin.org.pl. Acta Poloniae Historica 111, 2015. ISSN 0001-6829. 
  19. ^ Jelavich, Barbara (1987). Modern Austria: Empire and Republic, 1815-1986 . Cambridge University Press. str. 168. ISBN 9780521316255. „Modern Austria.” 
  20. ^ Meret, Susi (2010). The Danish People's Party, the Italian Northern League and the Austrian Freedom Party in a Comparative Perspective: Party Ideology and Electoral Support (PDF). SPIRIT PhD Series. 25. University of Aalborg. str. 186. ISSN 1903-7783. Arhivirano iz originala (PhD thesis) 22. 7. 2011. g. Pristupljeno 16. 5. 2017. 
  21. ^ Prakke, L.; Kortmann, C. A. J. M.; van den Brandhof, J. C. E. (2004). Constitutional law of 15 EU member states. Kluwer. str. 42. ISBN 978-90-13-01255-2. 
  22. ^ Meret 2010, str. 187.
  23. ^ Kurunmaki, Jussi. "On the Difficulty of Being a National Liberal in Nineteenth-Century Finland". Contributions to the History of Concepts, vol. 8, no. 2, 2013, pp. 83–95., https://www.jstor.org/stable/43610946.
  24. ^ Hilson, Mary (2006). „Denmark, Norway, and Sweden”. Ur.: Timothy Baycroft; Mark Hewitson. What Is a Nation?: Europe 1789-1914. Oxford: Oxford University Press. str. 203. ISBN 978-0-19-929575-3. 

Literatura uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Национални_либерализам&oldid=25633012”