Википедија

Nelson Mandela

председник ЈАР (1994—99), борац против апартхејда

Nelson Rolilala Mandela (kos. Nelson Rolihlahla Mandela; Mfezo, 18. jul 1918 — Johanezburg, 5. decembar 2013) bio je južnoafrički antiaparthejdski revolucionar, politički vođa i filantrop koji je bio na dužnosti predsjednika Republike Južne Afrike od 1994. do 1999. godine. Bio je prvi crni šef države i prvi izbran na potpuno reprezentativnim demokratskim izborima. Njegova vlada fokusirala se na uklanjanje zaostavštine aparthejda borbom protiv institucionalizovanog rasizma i njegovanjem rasnog pomirenja. Ideološki afrički nacionalista i socijalista, bio je predsjednik stranke Afrički nacionalni kongres (ANK) od 1991. do 1997. godine.

Nelson Mandela
Nelson Mandela 2008. godine
Lični podaci
Datum rođenja(1918-07-18)18. jul 1918.
Mesto rođenjaIstočni Kejp, Južnoafrička unija
Datum smrti5. decembar 2013.(2013-12-05) (95 god.)
Mesto smrtiJohanezburg, Južnoafrička Republika
ReligijaMetodizam
UniverzitetUniverzitet Fort Her
Londonski univerzitet
Univerzitet Južne Afrike
Univerzitet Vitvatersrand
ProfesijaPolitičar, Advokat
Porodica
SupružnikEvelin Ntoko Mase (1944–1957)
Vini Madikizela-Mandela
Deca6
Politička karijera
Politička
stranka		Afrički nacionalni kongres
1. predsednik Južnoafričke Republike
10. maj 1994 — 14. jun 1999.
PrethodnikFrederik Vilem de Klerk
NaslednikTabo Mbeki
Generalni sekretar Pokreta nesvrstanih
2. septembar 1998 — 14. jun 1999.
PrethodnikAndres Pastrana Arango
NaslednikTabo Mbeki
Potpis

Kao Kosa, Mandela je rođen u kraljevskoj porodici Tembu u mjestu Mfezo u Južnoafričkoj Uniji. Studirao je pravo na Univerzitetu Fort Hejr i Univerzitetu Vitvatersrand, poslije čega je radio na advokat u Johanezburgu. Tu se uključio u antikolonijalnu i afričku nacionalističku politiku, ANK se pridružio 1943. i bio je saosnivač Omladinske lige 1944. Nakon što je bjelačka vlada Nacionalne stranke uspostavila aparthejd, sistem rasne segregacije koji je privilegovao sam bijelce, ANK i Mandela su se obavezali na svrgavanje takve vlade. Mandela je imenovan za predsjednika transvalskog ogranka ANK-a, koji se istakao po učešću u Kampanji prkosa 1952. i Kongresu naroda 1955. Više puta je hapšen zbog pobunjeničkih djelatnosti i neuspješno je procesuiran na suđenju za izdaju 1956. Po uticajem marksizma, u tajnosti se pridružio zabranjenoj Južnoafričkoj komunističkoj partiji (JAKP). Iako se u početku zalagao za nenasilne proteste, u saradnji sa JAKP-om, saosniva militantno Koplje nacije 1961. i predvodi sabotažnu kampanju protiv vlade. Uhapšen je i zatvoren 1962, a zatim osuđen na doživotni zatvor zbog zavjere za državni udar na Rovonijskom suđenju.

Mandela je 27 godina bio zatvoren, a kaznu je proveo na Robenejlandu, u zatvoru Polsmur i zatvoru Viktor Verseter. Usljed sve većeg domaćeg i međunarodnog pritiska, kao i zbog straha od rasnog građanskog rata, predsjednik Frederik Vilem de Klerk ga je oslobodio 1990. godine. Mandela i Klerk su uložili napore u pregovore o prekidu aparthejda, što je rezultovalo multirasnim opštim izborima 1994. na kojima je ANK na čelu sa Mandelom pobjedio, a on postao predsjednik. Predvodeći široku koalicionu vladu koja je donijela novi ustav, Mandela je naglasio međurasno pomirenje u zemlji i stvorio Komisiju za istinu i pomirenje za istraživanje prošlih kršenja ljudskih prava. Ekonomski gledano, Mandelina administracija je zadržala liberalni okvir svog prethodnika uprkos svojim socijalističkim uvjerenjima, uvodeći i mjere za podsticanje zemljišne reforme, borbu protiv siromaštva i proširenje zdravstvenih usluga. U međunarodnom okruženju, bio je posrednik u suđenju za napad na Pan Am let 103 i generalni sekretar Pokreta nesvrstanih od 1998. do 1999. godine. Odbio je drugi predsjednički mandat, a 1999. ga je naslijedio njegov zamjenik, Tabo Mbeki. Mandela je postao stariji državnik i fokusirao se na borbu protiv siromaštva i side putem dobrotvorne fondacije Nelson Mandela.

Mandela je bio kontroverzna ličnost veći dio svog života. Iako su ga desničarski kritičari označili kao komunističkog teroristu, dok su ga krajnji ljevičari smatrali previše otvorenim za pregovore i pomirenje za pristalicama aparthejda, stekao je međunarodna priznanja za svoje napore. Široko smatran ikonom demokratije i socijalne pravde, dobio je više od 250 priznanja — uključujući Nobelovu nagradu za mir — i postao je predmet kulta ličnosti. U Južnoj Africi gaje duboko poštovanje prema njemu, gdje ga često nazivaju njegovim Kosa klanskim imenom, Madiba, što se opisuje kao „Otac nacije”.

Biografija uredi

Mladost uredi

Rođen je 18. jula 1918. godine u jednom selu u blizini Umtate (Transkej), u kraljevskoj porodici, koja je pripadale plemenu Tembu.[1][2][3][4][5] Njegov otac, Henri Mandela, kao podpoglavar bio je član Transkej veća i predsednik Skupštine veća glavnog poglavara Tembua. Nakon smrti njegovog oca brigu o njemu preuzeo je poglavar Tembua, njegov ujak, koji ga je zapravo odredio za naslednika. Ipak, on je bio zadivljen sudskim procesima plemena i u njemu se javila želja da postane advokat. Priče starih pripadnika plemena o ratovima u kojima su branili svoju otadžbinu, podstakle su ga da sanja o tome kako će i on dati doprinos u borbi za slobodu svoga naroda.

Išao je u Koledž Klarkberi, a kasnije je maturu pripremao na metodski usmerenoj Višoj školi Hildtaun.[6][7][8][9][10][11] Kratko nakon toga Mandela je dospeo do Fort Her Koledž u Elisu u istočnoj Kap provinciji, gde se pokazao kao vođa studenata, jer je organizovao bojkot predavanja. Godine 1940, otišao je u Johanezburg, odakle je završio koledž kao vanredni student, te počeo sa studijem pravnih nauka. Godine 1944, priključio se Afričkom nacionalnom kongresu.[12][13][14]

ANK uredi

Liga mladih ANK-a pod vođstvom Antona Lembedea postala je skupljač kritika zbog formi i političkih sadržaja nacionalnog pokreta. Pored Nelsona Mandele ostali članovi Lige bili su, između ostalog, Vilijam Nkomo, Volter Sisulu, Oliver Tambo i Ešbi Mda. Liga mladih postavila je sebi zadatak, da ANK učini masovnim pokretom, koji bi trebalo da zastupa radnike, seljake i zaposlene.

Mandela je svoje drugove zadivio disciplinovanim radom i predanim naporima, te je 1947. godine izabran za generalnog sekretara Lige mladih.[15][16][17] Predanim radom, kampanjama u samoj osnovi, te izrekom Indžaniso (Istina) liga mladih mogla je da se nadmeće i za vodeći nivo samog ANK-a.

Podstaknuta pobedom Nacionalne stranke 1948. godine, do koje je došlo zbog aparthejda u samoj osnovici društva, Liga mladih inspirisala je akcijsko delovanje koje je bojkot, štrajk, neposlušnost građana i nesaradnju označilo svojim oružjem, što je prihvaćeno kao zvanični program ANK-a.[18][19][20][21][22][23]

Politički program uredi

 
Nelson Mandela 1998. godine

Ovaj program akcije razradili su Dejvid Bopape, Ešbi Mda, Nelson Mandela, Džejms Ndžongve, Volter Sisulu i Oliver Tambo. Zbog implementacije istog stare snage u vođstvu bile su zamenjene mladima, te je Volter Sisulu preuzeo funkciju generalnog sekretara. Konzervativni dr. A. B. Kuma izgubio je svoju predsedničku poziciju u korist dr. J. S. Moroka, koji je važio kao izrazito militantan.

Program Lige mladih ciljao je, pre svega, na potpuno održanje državljanstva, te na recipročnu parlamentarnu zastupljenost svih građana Južne Afrike. Pri tom se poseban akcenat polagao na podelu zemlje, pravo na sindikate, kao i na obrazovanje i kulturu. Obavezno osnovno obrazovanje trebalo je biti uvedeno za svu decu, kao i masovno usavršavanje odraslih.

Krajem 1951. godine ANK je usvojio plan akcija za kampanju nepoštovanja zakona aparthejda. Zvanični početak određen je za 26. jun 1952. godine. Dana 6. aprila 1952. godine ANK je pozvao na masovni protest zbog proslave 300-godišnjice dolaska prvih evropskih doseljenika u Kap. Mandela je putovao kroz celu zemlju da bi organizovao ove proteste.[24][25][26] Zbog svog rada u toku ove kampanje izveden je pred sud, osuđen na devet meseci zatvora i prisilnog rada. Osim toga dobio je i zabranu učestvovanja na bilo kakvoj javnoj manifestaciji u trajanju od šest meseci nakon izdržavanja kazne, i njegova dozvola boravka ograničena je samo na Johanezburg.

Karijera uredi

Upravo u ovo vreme on je završavao studije, te je dobio zvanje advokata. Zajedno sa prijateljem Oliverom Tamboom otvorio je advokatsku kancelariju u Johanezburgu. Zbog njegovih zasluga u toku Kampanje otpora imenovan je za predsednika Lige mladih i ANK-a u regionu Transval, a krajem 1952. godine za zamjenika predsednika ANK-a.

Optužbe uredi

Vlada je pokušala da Mandeli oduzme advokatsku dozvolu na osnovu optužbi koje su protiv njega podignute. Ipak, Vrhovni sud je odlučio da je on časno služio svojim crnim sugrađanima, te da nije učinio ništa zbog čega bi mu se oduzela licenca da radi kao advokat.

Mandela je svoj politički rad u to vreme koncentrisao na razradu plana kojim je trebalo organizatorski učvrstiti ANK zbog zaoštravanja uslova borbe. Plan je po njemu dobio ime M-plan. 1950-ih godina on je igrao veliku ulogu u borbi protiv Bantu - odgoja i u popularizaciji Povelje slobode. U drugoj polovini '50-ih godina okrenuo se borbi protiv iskorištavanja rada, Zakona o pasošima i segregacije otvorenih Univerziteta. Već rano on je otkrio da Bantustan-politika zapravo predstavlja privredni apsurd. Njemu je bilo sasvim jasno da će vrlo brzo doći vreme masovnih ograničenja, političkih progona i policijskog terora.

Hapšenja uredi

1950-ih godina Mandela je bio žrtva različitih formi pritiska i tlačenja. Bio je hapšen i zatvaran. Nakon Šarpvilskog masakra 1960. godine ANK je zabranjen, a Mandela pod optužbom da je počinio veleizdaju bio zatvoren.[27][28][29] Mandela i još 150 drugih učesnika demonstracija su bili okrivljeni da su u ime međunarodnog komunizma planirali puč i svrgavanje vlasti južnoafričke države. Tome je odgovarala smrtna kazna. Sudski proces zbog veleizdaje završen je 1961. godine, kada je Južna Afrika bila na putu da postane Republika i svi optuženi pušteni su uz kauciju.[30][31][32]

Ilegalni rad uredi

Pošto je ANK sada bio ilegalna organizacija, moralo se raditi u tajnosti. U martu 1961. godine 1400 delegata sastali su se na Sveafričkoj konferenciji pod vođstvom ANK-a. U revnosnom govoru Mandela je pozvao aparthejd-režim da sazove Skupštinu koja će predstavljati sve građane Južne Afrike, te da razradi Ustav koji će počivati na demokratskim principima. Ukoliko ne dođe do ispunjenja ovog zahteva, upozorio je, većina stanovništva (dakle, crnački domoroci) će svečanost proglašenja Republike dočekati masovnim štrajkom.

Mandela se odmah nakon toga dao na posao da u tajnosti organizuje borbu. Iako je uspeo mobilisati manje ljudi nego što je očekivao, ipak je naišao na značajnu podršku širom zemlje. Vlada je odgovorila najvećom vojnom mobilizacijom od rata pa na ovamo, a Republika Južna Afrika rođena je u atmosferi straha i strepnje.

Mandela je morao da živi odvojeno od svoje porodice, te je stalno menjao mesto boravka da ga vladini špijuni i svugde prisutni informanti ne bi otkrili. Nekad je bio odeven kao radnik, nekad kao šofer. U to vreme sa ostalim vodstvom ANK-a on je osnovao jedan drugi militantni ogranak ANK-a Umhonto ve Sizve (prev. Koplje naroda), koji se pripremao za nasilno rešavanje stvari.

Umhonto ve Sizve uredi

Godine 1961. formiran je Umhonto ve Sizve. Mandela je postao glavni zapovednik, a 1962. godine je uprkos zabrani napustio zemlju i putovao nekoliko meseci. U Etiopiji se obratio Panafričkom pokretu za slobodu Istočne i Centralne Afrike a, a u drugim zemljama su ga takođe srdačno prihvatili. U toku ovog putovanja, već sluteći, da će doći do oružanih razračunavanja, on je organizovao kampove za uvežbavanje gerilskog ratovanja za članove Umhonto ve Sizve.

Sudski proces uredi

Kratko nakon povratka u Južnu Afriku Mandela je bio uhapšen. Optužba je glasila: Poziv na ilegalni štrajk i izlazak iz Južne Afrike bez važećeg pasoša.

Njegovo najveće nastojanje u toku procesa bilo je da dokaže da se tu u stvari sudi afričkom narodu. Od samog početka Mandela je osporavao legitimitet suda da donese presudu u njegovom slučaju; nije se osećao niti pravno, niti moralno obaveznim da poštuje zakone parlamenta, u kojima on nije bio zastupljen. U toku jednog političkog procesa došlo je do sukobljavanja različitih interesa grupa stanovništva, te samim tim sudovi nisu mogli biti nepristrasni i fer. U uvodu je Mandela rekao:

Odbacujem rasizam, jer ga tretiram kao varvarski čin, bez obzira dolazio od crnog ili belog čoveka.

Na kraju ovog sudskog procesa Mandela je osuđen na pet godina zatvora. Dok je odsluživao ovu kaznu, pozvan je pred sud i u toku Rivonija-procesa optužen je za sabotažu. Njegove izjave u toku procesa ušle su u istoriju otpora protiv aparthejda i bile su inspiracija za sve one koji su se borili protiv aparthejda. Njegov celokupan govor naći ćete na stranicama sa dokumentima. Njegove zaključne reči bile su:

Borio sam se protiv belačke dominacije i borio se protiv crnačke dominacije. Negovao sam ideal demokratskog i slobodnog društva u kojem sve osobe žive zajedno u harmoniji i s jednakim mogućnostima. To je ideal za koji se nadam da živim i da ga ostvarim. Ako je potrebno, za taj sam ideal spreman i da umrem.

Mandela je bio osuđen na doživotnu robiju i prvi deo svoje kazne odslužio je u zloglasnom Roben Ajland zatvoru, koji se nalazio sedam kilometara od obale Kejptauna i imao najviše mere sigurnosti. U aprilu 1984. godine prebačen je u zatvor Polsmur u samom Kejptaunu, a decembra 1988. godine u zatvor Viktor Verster u blizini Parla, odakle je konačno i pušten na slobodu. Još u zatvoru on je odbijao pomilovanje i ukidanje izrečene kazne. Kao protivusluga od njega se tražilo da prizna Bantu-politiku, time što bi priznao Transkej, te sa zahtevalo obećanje da bi se on tamo (u Transkej) i preselio. Kod druge ponude, opet se od njega zahtevalo da kao protivuslugu objavi odricanje od oružja. Njegov odgovor je bio da zatvorenici ne mogu sklapati nikakve ugovore i da samo slobodni ljudi mogu pregovarati.

Oslobađanje 1990. i predsednički mandat uredi

 
100 godina ANK-a, Beograd januar 2012

Dana 11. februara 1990. godine oslobođen, Mandela je odmah počeo sa radom da bi postigao ciljeve koje je sebi zacrtao pre četiri decenije. Na prvoj Godišnjoj konferenciji ANK-a 1991. godine, nakon što je on to 1990. godine odobrio, Mandela je imenovan za predsednika.

Nelson Mandela se nikada nije dvoumio po pitanju demokratije i jednakosti. Uprkos provokacijama, on nikada na rasizam nije odgovorio rasizmom. Njegov život je inspiracija za sve one u Južnoj Africi i u celom svetu, za sve one koji žive potlačeni ili kao građani drugog reda, za sve one koji žele to da pobede.

Godine 1993, Nelson Mandela je dobio Nobelovu nagradu za mir, a 1994. godine nakon prvih opštih izbora u Južnoj Africi postao je predsednik Južne Afrike. On se 1999. godine povukao iz političkog života i živeo u svom rodnom mestu u Transkeju.

Poslednje godine i smrt uredi

Iz javnosti se povukao 2004. godine. Poslednji intervju novinarima je dao 2009. godine.[33]

Nakon dugotrajne respiratorne infekcije, Mandela je preminuo 5. decembra 2013. godine, u svojoj 95. godini života.[34][35] On je umro oko 20:50 po lokalnom vremenu (UTC+2) u svojoj kući u Houghtonu u Johanezburgu, okružen porodicom i prijateljima.[36] Zuma je javno objavio njegovu smrt na televiziji.[36][37] Proglašen je nacionalni period žalosti u trajanju od deset dana, sa 8. decembrom kao nacionalnim danom molitve i refleksije. Glavni događaj je održan u Johanesburškom FNB Stadijumu 10. decembra 2013. godine; Mandelino telo je ležalo od 11. do 13. decembra u zgradi unije u Pretoriji i državna sahrana je izvršena 15. decembra u Kvinu.[38][39] Procenjuje se da je 90 predstavnika stranih država je doputovalo u Južnu Afriku da prisustvuje komemoracionim događajima.[40][41] Mandelino imanje vredno 4,1 američkih dolara miliona je ostalo njegovoj udovici, drugim članovima porodice, osoblju, i obrazovnim institucijama.[42]

Lični život uredi

 
Mandelina kuća muzej, Soveto
 
Ljudi izražavaju poštovanje ispred Mandeline kuće

Mandela je bio privatna osoba koja je često skrivala svoje emocije i poveravala se veoma malom broju ljudi.[43] Privatno, on je imao disciplinovan život, odbijajući da konzumira alkohol i cigarete, i čak dok je bio i predsednik sam je nameštao svoj krevet.[44] Poznat po svom nestašnom smislu za humor, on je znao da bude tvrdoglav i lojalan, a ponekad je ispoljavao i brzu narav.[45][46][44] On je tipično bio srdačan i ljubazan, i izgledao je opušteno u razgovoru sa svima, uključujući njegove oponente.[47] Uvek uljudan i učtiv, on je bio pažljiv prema svima, nezavisno od njihovog uzrasta i statusa, i često je razgovarao sa decom i slugama.[48]

U poznijem dobu svog životu on je uvek tražio najbolje u ljudima, čak je branio političke protivnike pred njegovim saveznicima, koji su ga ponekad smatrali osobom sa previše poverenja u druge.[49] On je bio veoma obazriv u pogledu svog izgleda, i tokom svog celokupnog života je imao inklinaciju ka visokokvalitetnoj odeći, te su mnogi komentatori smatrali da se ophodio u regalnom maniru.[50] Njegov zvanični biograf Anthonj Sampson je izjavio da je on bio "majstor dočaravanja i performansa", izvrstan u pozitivnom prezentiranju sebe na javnim fotografijama i proizvođenju reklamnih spotova.[51]

U opisu svog života, Mandela je izjavio da "Ja nisam bio mesaja, nego običan čovek koji je postao vođa zbog vanrednih okolnosti."[52] On je odgajen u Metodističkoj denominaciji hrišćanstva, i Metodistička crkva Južne Afrike tvrdi da je on zadržao svoju privrženost njima tokom svog života.[53] Analiza njegovih manuskripata je dovela do toga da je on opisivan kao afrički hrišćanski humanista, koji se više oslanjao na afrički humanizam nego na hrišćansku teologiju.[54]

Mandela se ženio tri puta, otac je šestoro dece, ima 17 unučadi, i mnoštvo praunučadi.[55][56][57] U odnosu sa svojom decom on je umeo da bude strog i zahtevan, dok je prema unucima bio nežniji.[58][59][60] Njegov prvi brak sa Evelin Ntoko Mase je sklopljen oktobra 1944. godine.[61][62][63] Oni su se razveli 1957. godine nakon 13 godina braka, zbog njegove preljube i stalnog odsustva, predanosti revolucionarnoj agitaciji, kao i činjenice da je ona bila pripadnik Jehovinih svedoka, religije koja uslovljava političku neutralnost.[64][65][66]

Bračni par je imao dva sina, koje je Mandela nadživeo, Madiba "Tembi" Tembekil (1945–1969) i Makgato Mandela (1950–2005). Njegov prvi sin je umro u saobraćajnom udesu, a njegov drugi sin je preminuo kao žrtva AIDS. Par je imao dve ćerke. Obe su se zvale Makazive Mandela (rođene 1947. i 1954). Prva je umrla nakon devet meseci, dok je druga, poznata kao "Maki", nadživela Mandelu.[67] Makgatov sin, Mandla Mandela, je postao poglavar Mvezo plemenskog veća 2007. godine.[68]

Mandelina druga žena, Vini Madikizela-Mandela, takođe potiče iz Transkei oblasti, mada su se oni upoznali u Johanezburgu, gde je ona bila prvi gradski crni socijalni radnik.[69] Oni su imali dve ćerke, Zenani (Zeni), rođenu 4. februara 1959. godine, i Zindzisva (Zindzi) Mandela-Hlongvane, rođenu 1960. godine.[69] Zindzi je bila samo 18 meseci stara kad joj je otac poslat na Roben ostrvo. U kasnijem razdoblju, Vinie je bila duboko rastrojena porodičnom neslogom koja je odražavala političko previranje u zemlji. Podstaknuti političkom otuđenošću usledili su separacija (aprila 1992) i razvod (marta 1996).[70] Mandelina treća žena je bila Grasa Mačel (s nadimkom Simbin), sa kojom se oženio za svoj 80. rođendan 1998. godine.[71]

Reference uredi

  1. ^ Mandela 1994, str. 3
  2. ^ Sampson 2011, str. 3
  3. ^ Smith 2010, str. 17
  4. ^ Guiloineau 2002, str. 23
  5. ^ Mafela 2008
  6. ^ Mandela 1994, str. 45–47.
  7. ^ Sampson 2011, str. 15.
  8. ^ Smith 2010, str. 31.
  9. ^ Mandela 1994, str. 52.
  10. ^ Sampson 2011, str. 17–18.
  11. ^ Smith 2010, str. 31–32.
  12. ^ Mandela 1994, str. 139–143.
  13. ^ Sampson 2011, str. 39–41.
  14. ^ Smith 2010, str. 52–56.
  15. ^ Mandela 1994, str. 153–154.
  16. ^ Sampson 2011, str. 48.
  17. ^ Smith 2010, str. 66.
  18. ^ Mandela 1994, str. 159–162.
  19. ^ Sampson 2011, str. 51–52.
  20. ^ Smith 2010, str. 70–72.
  21. ^ Mandela 1994, str. 162–165.
  22. ^ Sampson 2011, str. 53–55.
  23. ^ Smith 2010, str. 72–73.
  24. ^ Mandela 1994, str. 183–188.
  25. ^ Sampson 2011, str. 69.
  26. ^ Smith 2010, str. 81–83.
  27. ^ Mandela 1994, str. 347–357.
  28. ^ Sampson 2011, str. 132–133.
  29. ^ Smith 2010, str. 175.
  30. ^ Mandela 1994, str. 357–364.
  31. ^ Sampson 2011, str. 134–135.
  32. ^ Smith 2010, str. 177.
  33. ^ politika.rs 2013.
  34. ^ channel4.com 2013.
  35. ^ novosti.rs 2013.
  36. ^ a b bbc.co.uk 2013.
  37. ^ Polgreen 2013.
  38. ^ Pillay 2013.
  39. ^ Vecchiatto 2013.
  40. ^ gov.za 2013.
  41. ^ Mount 2013.
  42. ^ latimes.com 2014.
  43. ^ Meredith 2010, str. xv–xvi.
  44. ^ a b Meredith 2010, str. xvi.
  45. ^ Battersby 2011, str. 599.
  46. ^ Meredith 2010, str. xvi; Sampson 2011, str. 583.
  47. ^ Sampson 2011, str. 411, 498.
  48. ^ Meredith 2010, str. xvi, 482–483.
  49. ^ Sampson 2011, str. 431, 582.
  50. ^ Sampson 2011, str. 432, 554.
  51. ^ Sampson 2011, str. 582–583.
  52. ^ Meredith 2010, str. 599.
  53. ^ Forster 2014, str. 89.
  54. ^ Forster 2014, str. 106–107.
  55. ^ York 2013.
  56. ^ Nelson Mandela Foundation 2014.
  57. ^ Jeter 2013.
  58. ^ Sampson 2011, str. 246
  59. ^ Smith 2010, str. 147
  60. ^ Meredith 2010, str. 481
  61. ^ Mandela 1994, str. 144, 148–149
  62. ^ Sampson 2011, str. 36
  63. ^ Smith 2010, str. 59–62
  64. ^ Mandela 1994, str. 296
  65. ^ Sampson 2011, str. 110
  66. ^ Smith 2010, str. 102–104
  67. ^ nelsonmandela.org 2013.
  68. ^ Quinn 2013.
  69. ^ a b anc.org.za 2008.
  70. ^ highbeam.com 1996.
  71. ^ Meredith 2010, str. xvii.

Literatura uredi

Guiloineau, Jean; Rowe, Joseph (2002). Nelson Mandela: The Early Life of Rolihlahla Mandiba. Berkeley: North Atlantic Books. ISBN 978-1-55643-417-4. 
Mafela, Munzhedzi James (2008). „The Revelation of African Culture in "Long Walk to Freedom"”. Ur.: Anna Haebich; Frances Peters-Little; Peter Read. Indigenous Biography and Autobiography. Sydney: Humanities Research Centre, Australian National University. Arhivirano iz originala 24. 7. 2013. g. Pristupljeno 26. 6. 2013. 
Mandela, Nelson (1994). Long Walk to Freedom Volume I: 1918–1962. Little, Brown and Company. ISBN 978-0754087236. 
Sampson, Anthony (2011) [1999]. Mandela: The Authorised Biography. London: HarperCollins. ISBN 978-0007437979. 
Smith, David James (2010). Young Mandela. London: Weidenfeld & Nicolson. ISBN 978-0297855248. 
Barber, James (2004). Mandela's World: The International Dimension of South Africa's Political Revolution 1990–99. Athens, OH: Ohio University Press. ISBN 978-0-8214-1566-5. 
Barnard, Rita (2014). „Introduction”. Ur.: Rita Barnard. The Cambridge Companion to Nelson Mandela. Cambridge: Cambridge University Press. str. 1—26. ISBN 978-1-107-01311-7. 
Benneyworth, Garth (2011). „Armed and Trained: Nelson Mandela's 1962 Military Mission as Commander in Chief of Umkhonto we Sizwe and Provenance for his Buried Makarov Pistol”. South African Historical Journal. 63 (1): 78—101. doi:10.1080/02582473.2011.549375. 
Benson, Mary (1986). Nelson Mandela. Harmondsworth: Penguin Books. ISBN 978-0-14-008941-7. 
Battersby, John (2011). „Afterword: Living Legend, Living Statue”. Ur.: Anthony Sampson. Mandela: The Authorised Biography. London: HarperCollins. str. 587—610. ISBN 978-0-00-743797-9. 
Boehmer, Elleke (2005). „Postcolonial Terrorist: The Example of Nelson Mandela”. Parallax. 11 (4): 46—55. doi:10.1080/13534640500331666. 
 ———  (2008). Nelson Mandela: A Very Short Introduction. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-280301-6. 
Bromley, Roger (2014). „'Magic Negro', Saint or Comrade: Representations of Nelson Mandela in Film”. Altre Modernità (12): 40—58. 
Broun, Kenneth S. (2012). Saving Nelson Mandela: The Rivonia Trial and the Fate of South Africa. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-974022-2. 
Ellis, Stephen (2011). „The Genesis of the ANC's Armed Struggle in South Africa 1948–1961”. Journal of Southern African Studies. 37 (4): 657—676. doi:10.1080/03057070.2011.592659. 
 ———  (2016). „Nelson Mandela, the South African Communist Party and the origins of Umkhonto we Sizwe”. Cold War History. 16 (1): 1—18. doi:10.1080/14682745.2015.1078315. 
Forster, Dion (2014). „Mandela and the Methodists: Faith, Fallacy and Fact”. Studia Historiae Ecclesiasticae. 40: 87—115. 
Freund, Bill (2014). „The Shadow of Nelson Mandela, 1918–2013”. African Political Economy. 41 (140): 292—296. doi:10.1080/03056244.2014.883111. 
Glad, Betty; Blanton, Robert (1997). „F. W. de Klerk and Nelson Mandela: A Study in Cooperative Transformational Leadership”. Presidential Studies Quarterly. 27 (3): 565—590. JSTOR 27551769. 
Herbst, Jeffrey (2003). „The Nature of South African Democracy: Political Dominance and Economic Inequality”. Ur.: Theodore K. Rabb; Ezra N. Suleiman. The Making and Unmaking of Democracy: Lessons from History and World Politics. London: Routledge. str. 206—224. ISBN 978-0-415-93381-0. 
Houston, Gregory; Muthien, Yvonne (2000). „Democracy and Governance in Transition”. Ur.: Yvonne Muthien; Meshack Khosa; Bernard Magubane. Democracy and Governance Review: Mandela's Legacy 1994–1999. Pretoria: Human Sciences Research Council Press. str. 37—68. ISBN 978-0-7969-1970-0. 
Hutton, Barbara (1994). Robben Island: Symbol of Resistance. Bellville: Pearson South Africa. ISBN 978-0-86877-417-6. 
Kalumba, Kibujjo M. (1995). „The Political Philosophy of Nelson Mandela: A Primer”. Journal of Social Philosophy. 26 (3): 161—171. doi:10.1111/j.1467-9833.1995.tb00092.x. 
Lodge, Tom (2006). Mandela: A Critical Life. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-921935-3. 
Lukhele, Francis (2012). „Post-Prison Nelson Mandela: A 'Made-in-America Hero'”. Canadian Journal of African Studies / Revue canadienne des études africaines. 46 (2): 289—301. doi:10.1080/00083968.2012.702088. 
 ———  (2004) [1994]. Long Walk to Freedom Volume II: 1962–1994 (large print izd.). London: BBC AudioBooks and Time Warner Books Ltd. ISBN 978-0-7540-8724-3. 
Mangcu, Xolela (2013). „Retracing Nelson Mandela through the Lineage of Black Political Thought”. Transition. 112: 101—116. doi:10.2979/transition.112.101. 
Meer, Fatima (1988). Higher than Hope: The Authorized Biography of Nelson Mandela. London: Hamish Hamilton. ISBN 978-0-241-12787-2. 
Meredith, Martin (2010). Mandela: A Biography. New York: PublicAffairs. ISBN 978-1-58648-832-1. 
Muthien, Yvonne; Khosa, Meshack; Magubane, Bernard (2000). „Democracy and Governance in Transition”. Ur.: Yvonne Muthien; Meshack Khosa; Bernard Magubane. Democracy and Governance Review: Mandela's Legacy 1994–1999. Pretoria: Human Sciences Research Council Press. str. 361—374. ISBN 978-0-7969-1970-0. 
Ndlovu-Gatsheni, Sabelo J. (2014). „From a 'Terrorist' to Global Icon: A Critical Decolonial Ethical Tribute to Nelson Rolihlahla Mandela of South Africa”. Third World Quarterly. 35 (6): 905—921. doi:10.1080/01436597.2014.907703. 
Oppenheim, Claire E. (2012). „Nelson Mandela and the Power of Ubuntu”. Religions. 3 (2): 369—388. doi:10.3390/rel3020369. 
Soudien, Crain (2015). „Nelson Mandela, Robben Island and the Imagination of a New South Africa”. Journal of Southern African Studies. 41 (2): 353—366. doi:10.1080/03057070.2015.1012915. 
Suttner, Raymond (2007). „(Mis)Understanding Nelson Mandela”. African Historical Review. 39 (2): 107—130. doi:10.1080/17532520701786202. 
 ———  (2014). „Nelson Mandela's Masculinities”. African Identities. 12 (3–4): 342—356. doi:10.1080/14725843.2015.1009623. 
 ———  (2016). „'I Was Not Born With a Hunger to Be Free': Nelson Mandela's Early Journeys towards Political Awareness”. Journal of Asian and African Studies. 51 (1): 17—31. doi:10.1177/0021909614541973. 
Nelson, Steven (2014). „Nelson Mandela's Two Bodies”. Transition. 116: 130—142. doi:10.2979/transition.116.130. 
Read, James H. (2010). „Leadership and power in Nelson Mandela's Long Walk to Freedom”. Journal of Power. 3 (3): 317—339. doi:10.1080/17540291.2010.524792. 
Tomaselli, Keyan; Tomaselli, Ruth (2003). „The Media and Mandela”. Safundi: The Journal of South African and American Studies. 4 (2): 1—10. doi:10.1080/17533170300404204. 
channel4.com (5. 12. 2013). „Nelson Mandela, father of a nation, dies aged 95”. Pristupljeno 5. 12. 2013. 
novosti.rs. „Odlazak revolucionara i borca za mir - preminuo Nelson Mandela („Večernje novosti“, 5. decembar 2013”. 
politika.rs (9. 12. 2013). „Poslednji intervju Nelsona Mandele („Politika“”. 
bbc.co.uk (5. 12. 2013). „South Africa's Nelson Mandela dies in Johannesburg”. BBC News. Pristupljeno 5. 12. 2013. 
Polgreen, Lydia (5. 12. 2013). „Mandela's Death Leaves South Africa Without Its Moral Center”. The New York Times. Pristupljeno 5. 12. 2013. </ref>
Pillay, Verashni (6. 12. 2013). „Mandela's memorial service to be held on December 10”. Mail & Guardian. Pristupljeno 6. 12. 2013. 
Vecchiatto, Paul; Stone, Setumo; Magubane, Khulekani (6. 12. 2013). „Nelson Mandela to be laid to rest on December 15”. Business Day. Arhivirano iz originala 06. 12. 2013. g. Pristupljeno 6. 12. 2013. 
„Speech by Minister of DIRCO, Maite Nkoana-Mashabane on confirmation of foreign Heads of State and Government attending activities relating to Former President Mandela's passing”. GCIS. 9. 12. 2013. Arhivirano iz originala 10. 04. 2014. g. Pristupljeno 11. 12. 2013. 
Mount, Harry (9. 12. 2013). „Nelson Mandela: the long goodbye”. The Telegraph. London. Pristupljeno 11. 12. 2013. 
Dixon, Robyn (3. 2. 2014). „Nelson Mandela leaves $4.1-million estate to family, staff, schools”. Los Angeles Times. 
York, Geoffrey (16. 4. 2013). „South Africans express disgust as Mandela family members cash in on icon's name”. The Globe and Mail. Pristupljeno 28. 6. 2013. 
Foundation, Nelson Mandela. „The Life and Times of Nelson Mandela: Genealogy”. Nelson Mandela Centre Memory. Arhivirano iz originala 16. 1. 2016. g. Pristupljeno 27. 3. 2014. 
Jeter, Jon (17. 6. 1999). „In S. Africa, a President Replaces an Icon; Mbeki Takes Over From Mandela, Nation's 'Saintly Man'”. The Washington Post. HighBeam Research. Arhivirano iz originala 2. 5. 2013. g. Pristupljeno 3. 2. 2013. 
nelsonmandela.org. „Genealogy”. Nelson Mandela Centre of Memory. Nelson Mandela Foundation. Arhivirano iz originala 16. 1. 2016. g. Pristupljeno 8. 12. 2013. 
Quinn, Andrew (16. 4. 2007). „Mandela's grandson becomes tribal chief, political heir”. Reuters. Arhivirano iz originala 13. 11. 2012. g. Pristupljeno 3. 2. 2013. 
anc.org.za. „Winnie Mandela”. ANC. Arhivirano iz originala 22. 7. 2008. g. Pristupljeno 27. 10. 2008. 
highbeam.com (8. 4. 1996). „Nelson and Winnie Mandela divorce; Winnie fails to win $5 million settlement”. Jet. Arhivirano iz originala 24. 6. 2011. g. Pristupljeno 27. 10. 2008. 

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Нелсон_Мандела&oldid=27549444”