Neosnovana osuda

Neosnovana osuda postoji kada određeno lice pravnosnažnom sudskom presudom bude osuđeno za krivično delo, a nakon te pravnosnažne osude, u postupku po vanrednom pravnom leku, ta pravnosnažna presuda bude ukinuta ili preinačena, te krivični postupak bude okončan oslobađanjem tog lica od optužbe, odbijanjem optužbe ili obustavljanjem postupka.

Često se, naročito u laičkoj javnosti, neosnovana osuda poistovećuje sa sudskom greškom. Međutim, iako neosnovana osuda može biti posledica sudske greške (npr. pogrešno izvedenog dokaza ili pogrešnog tumačenja prava od strane suda), neosnovana osuda može biti posledica i drugih činjenica, koje se ne mogu podvesti pod sudsku grešku (npr. zbog lažnog iskaza svedoka). Dakle, neosnovana osuda postoji u svakom slučaju konačnog otklanjanja prethodne pravnosnažne osude, bez obzira da li je ta osuda bila posledica nezakonitog ili nepravilnog rada suda ili drugog državnog organa nadležnog za krivično gonjenje ili je do izricanja osude došlo iz kakvih drugih razloga, koje mogu, ali i ne moraju, predstavljati sudsku grešku.

U vezi sa neosnovanom osudom stoji i pitanje otklanjanja štetnih posledica prouzrokovanih neosnovanom osudom.

Naknada štete i rahabilitacija neosnovano osuđenih lica

Istorijat

U savremenim pravima, neosnovano osuđena lica imaju pravo na naknadu štete od države, kao i pravo na moralno zadovoljenje i druga prava određena zakonom u cilju otklanjanja štetnih posledica neosnovane osude. Radi se o pravima novijeg datuma, koja su tek počev od kraja XIX veka postepeno uspostavljana i kasnije unapređivana u pojedinim, samo najrazvijenijim državama.

Zakonsko priznavanje prava na naknadu štete zbog neosnovane osude i neosnovanog lišenja slobode nije bilo jednostavan i brz proces. U Francuskoj se o ovom pitanju već u XVIII veku često raspravlja, a u Prusiji je 1776. godine doneta kraljevska naredba o potrebi naknade štete licima čija je nevinost dokazana. U to vreme i u engleskom parlamentu je raspravljano o idejama Džeremija Bentama za obeštećenje neosnovano osuđenih. Rasprave italijanskih pravnika o ovom pitanju dovele su, krajem XVIII / početkom XIH veka do uključivanja nekih odredbi o pravu na naknadu štete u Krivični zakonik Toskane i u krivično zakonodavstvo Kraljevine dve Sicilije. U nekim švajcarskim kantonima neosnovano osuđeni su imali pravo na naknadu priznato zakonom. U Nemačkoj je stručnu raspravu o pravu na naknadu štete neosnovano osuđenim licima i licima neosnovano lišenim slobode otpočeo kriminolog Rudolf Hajnce (Rudolf Heinze) u svom eseju "Pravo pritvora" (Lajpcig, 1865), da bi se o ovome ozbiljno raspravljalo od strane nemačkih pravnika, između ostalog i na zvaničnim godišnjim skupovima nemačkog Udruženja pravnika, 1873, 1874, 1876. i 1882. godine, kada su se prvenstveno bavili pitanjem naknade štete nevino osuđenim licima. U nemačkom Rajhstagu, o pitanje naknade štete neosnovano osuđenim licima prvi put se raspravljalo 1875. godine, da bi 1898. godine bio donet Zakon o naknadi štete licima oslobođenim u krivičnom postupku (nem. Gesetz betr. die Entchädigung der im Wieder aufnahmeverfahren freigesprochenen Personen). Nekoliko godina kasnije, 1904. godine, nemačka je usvojila i Zakon o naknadi štete za neopravdani istražni zatvor (nem. Gesetz betr. die Entschädigung für unschuldig erlittene Untersuchungshaft). Ipak, Nemačka nije prva zemlja koja je donela ovakve zakone, jer su nekoliko godina ranije slični zakoni usvojeni u nizu drugih evropskih zemalja: Švedska (1886. godine), Norveška (1887. godine), Danska (1888. godine), Austrija (1892. godine), Mađarska (1896. godine).

Uporedno pravo

Iako su u drugoj polovini HH veka prava neosnovano osuđenih lica afirmisana u najširem obimu u najvećem delu sveta, ipak, još uvek postoje zemlje u kojima ta prava nisu uopšte, ili nisu u punoj meri zaštićena.

Pravo na naknadu štete zbog neosnovanog lišenja slobode i neosnovane osude reguliše se na različite načine u uporednim zakonodavstvima. Zavisno od toga kako se principijelno pristupa pitanju odgovornosti države za štetu, moguće je da se naknada daje ex gratia, kao jedan od oblika pomoći države neopravdano osuđenom, koga je zadesila nesreća bez njegove krivice (države anglosaksonskog pravnog sistema), ili se pravo na naknadu štete predviđa kao subjektivno pravo oštećenog, koje se u nekim pravnim sistemima ostvaruje ponekad pod nešto drugačijim i restriktivnijim uslovima u odnosu na opšti pravni režim (države evropskokontinentalnog pravnog sistema).