Краљевина Сицилија

(преусмерено са Краљевство Сицилија)

Краљевина Сицилија (лат. Regnum Siciliae, итал. Regno di Sicilia, сицил. Regnu di Sicilia,[1][2][3][4] кат. Regne de Sicília, шп. Reino de Sicilia) краљевина је које су 1130. године основали Нормани. У почетку није обухватало само острво Сицилију, него и југ Италије.

Краљевина Сицилија (1154)

После побуне на Сицилији 1282. против Анжујаца, Сицилија је постала независна и настале су две краљевине Сицилије. Једна краљевина се данас ретроактивно назива Напуљска краљевина и обухватала је југ Италије, а друго краљевина се називала краљевина Сицилије. Тек 1816. две краљевине Сицилије ујединила су се у Краљевину Две Сицилије.[5][6]

Норманска краљевина уреди

Нормани су дошли у јужну Италију током 11. века. Јужна Италија је тада углавном припадала Византији. Постојали су и аутономни ломбардски градови државе у Кампанији. Нормани под вођством Роберта Гвискара и његова брата Руђера I Сицилијанског контролишу већи део Апулије и Калабрије до 1059, а 1061. започињу инвазију Сицилије и тридесетогодишњу борбу са Сараценима за Сицилију. Заузели су 1072. Палермо, а тиме и већину Сицилије. Задње сараценско упориште је пало 1091. године.

 
Сараценски лукови и византијски мозаици у краљевској капели норманских краљева

Током власти Руђера II Сицилијанског Сицилија постаје 1130. краљевина Сицилија. Обухватала је Сицилију и југ Италије. Руђер II Сицилијански владао је до 1154. моћном краљевином, које је обухватало поред Сицилије и југа Италије и острво Малту и разне обалне територије северне Африке. Краљевина Сицилија је постала једна од најбогатијих држава Европе, а према историчару Џону Јулиусу Норвичу, Палермо је био богатији од Енглеске тога доба. Нормански краљеви су се ослањали на локалну сараценско и грчко становништво при администрацији и владању краљевином. Арапски и грчки су били језици администрације, а нормански француски је био језик краљевског двора.

Нормани су с друге стране били значајни због промена језика, религије и становништва. Већ Руђеро I охрабрује усељавање из јужне Италије и Кампаније. Усељавали су углавном Ломбарди, који су били католици и говорили су латински. Временом Сицилија постаје католичка земља, а појављује се верзија латинског.

Вилијам II Сицилијански је владао од 1166. до 1189. Током његове власти гради се катедрала у Монреалу, која је најбољи преживели пример сицилијанско-норманске архитектуре. Оженио се Јованом Енглеском, која је била ћерка Хенрија II и сестра Ричарда Лављег Срца. Када је Вилијам II Сицилијански умро 1189, то је означавало крај династије Отвил. Наследник је требало да буде Констанца Сицилијанска, која је била удата за Светог римског цара Хенрика VI из династије Хоенштауфен, што је значило да заправо круна припада њему. Локално племство се није слагало с тим, па бирају Танкреда I Сицилијанског, незаконитог сина краља Руђера II.

Власт Хоенштауфоваца уреди

 
Цар Хенрик VI и Констанца Сицилијанска

Хенрик VI није одмах успео да освоји краљевину Сицилију. Опседао је 1191. Напуљ, али морао је дигнути опсаду, када му је војска била погођена епидемијом. Хенрик VI је добио 1194. огроман новац од откупа Ричарда Лављег Срца. С тим новцем је створио јаку војску, која је освојила Сицилију 1195. године. Хенрик VI је умро већ 1197. године.

Његова жена Констанца Сицилијанска је била регент Сицилије, док је Фридрих II био малољетан. Фридрих II је био краљ Сицилије од 1198. до 1250. године. Током његове власти краљевина Сицилија је постала апсолутна монархија, прва централизована држава у Европи током феудализма. Фридрих II је био показивао велики интерес за науку, књижевност и образовање. Основао је 1224. један од првих универзитета Европе, Универзитет у Напуљу. Основао је сицилијанску школу поезије, где се први пут користи један облик италијанског у књижевности.

Наследили га је син Конрад IV. После Конрада круну узурпира Фридрихов незаконити син Манфред Сицилијански уместо малолетног Конрадина. Хоенштауфовци на Сицилији су имали норманску крв преко Констанце Сицилијанске. Хоенштауфовци су увек држали сараценске војнике као најоданији део војске, односно као гарду. Током читавог раздобља власти Хоенштауфоваца одвијао се непрекидни сукоб са папама.

Анжујци, побуна против њих и арагонски период уреди

 
Педро III Арагонски искрцава се на Сицилији

Уз помоћ папе Карло I Анжујац убија 1266. у бици код Беневента Манфреда Сицилијанског и папа га крунише 1266. као краља Сицилије.

Становништво Сицилије је било огорчено владавином Француза, што доводи до побуне 1282, зване Сицилијанска вечерња. Побуна је била успешна и нови краљ Сицилије постаје Педро III од Арагона. Међутим том победом краљевина је подељена на два дела. Јужни део Италије остаје у рукама Анжујаца и отада се назива Напуљска краљевина, а острво Сицилија остаје краљевина Сицилија. Уследио је Рат сицилијанске вечерње, који је окончан 1302. миром у Калтабелоти.

Сицилија постаје независна краљевина којим владају рођаци краљева Арагона, а од 1409. краљевина Сицилија долази под арагонску круну. Тек 1816. од краљевине Сицилије и Напуљске краљевине настаје Краљевина Две Сицилије.

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ U. Manfredi Editori (1891). Documenti per servire alla storia di Sicilia: Diplomatica (на језику: италијански). 
  2. ^ Vio, Michele Del (1706). Felicis, et fidelissimæ urbis Panormitanæ selecta aliquot ad civitatis decus, et commodum spectantia privilegia per instrumenta varia Siciliæ ... opera don Michaelis De Vio .. (на језику: италијански). in palatio senatorio per Dominicum Cortese. 
  3. ^ Gregorio, Rosario (1833). Considerazioni sopra la storia di Sicilia dai tempi normanni sino al presenti (на језику: италијански). dalla Reale Stamperia. 
  4. ^ Mongitore, Antonino; Mongitore, Francesco Serio e (1749). Parlamenti generali del regno di Sicilia dall' anno 1446 sino al 1748: con le memorie istoriche dell' antico, e moderno uso del parlamento appresso varie nazioni, ed in particolare della sua origine in Sicilia, e del modo di celebrarsi (на језику: италијански). Presso P. Bentivenga. 
  5. ^ „Italy to c. 1380 – The southern kingdoms”. Encyclopedia Britannica (на језику: енглески). Приступљено 2021-03-04. 
  6. ^ N. Zeldes (2003). The Former Jews of This Kingdom: Sicilian Converts After the Expulsion, 1492–1516. BRILL. стр. 5, 69, 296—97. ISBN 90-04-12898-0. 

Литература уреди

  • Abulafia, David. Frederick II: A Medieval Emperor, 1988.
  • Abulafia, David. The Two Italies: Economic Relations between the Kingdom of Sicily and the Northern Communes, Cambridge University Press, 1977.
  • Abulafia, David. The Western Mediterranean Kingdoms 1200—1500: The Struggle for Dominion, Longman, 1997. (a political history)
  • Johns, Jeremy. Arabic administration in Norman Sicily : the royal dīwān, Cambridge University Press, 2002.
  • Mendola, Louis; Alio, Jacqueline. The Peoples of Sicily: A Multicultural Legacy, Trinacria Editions, New York, 2013.
  • Mendola, Louis. The Kingdom of Sicily 1130—1860, Trinacria Editions, New York, 2015.
  • Metcalfe, Alex. Muslims and Christians in Norman Sicily: Arabic Speakers and the End of Islam, Routledge, 2002.
  • Metcalfe, Alex. The Muslims of Medieval Italy, 2009.
  • Norwich, John Julius. Sicily: An Island at the Crossroads of History, 2015.
  • Runciman, Steven. The Sicilian Vespers: A History of the Mediterranean World in the Late 13th Century, Cambridge University Press, 1958.
  • Leeds University Medieval History Texts Centre Архивирано на сајту Wayback Machine (31. август 2011), with primary sources available in translation under the heading "The Norman Kingdom of Sicily"
  • Gaufredo Malaterra, De rebus gestis Rogerii Calabriae et Siciliae comitis et Roberti Guiscardi ducis fratris eius at The Latin Library
  • Gaufredo Malaterra (Geoffroi Malaterra), Histoire du Grand Comte Roger et de son frère Robert Guiscard, édité par Marie-Agnès Lucas-Avenel, Caen, Presses universitaires de Caen, 2016 (coll. Fontes et paginae). ISBN 9782841337439. Texte latin et traduction française consultable en ligne : Malaterra
  • William of Apulia, Gesta Roberti Wiscardi at The Latin Library
  • Lupus Protospatarius Barensis, Rerum in regno Neapolitano gestarum breve chronicon, ab anno sal. 860 vsque ad 1102 at The Latin Library
  • Van Houts, Elizabeth. The Normans in Europe. Manchester, 2000.
  • Amatus of Montecassino, L'Ystoire de li Normant
  • Bachrach, Bernard S. (1985). „On the Origins of William the Conqueror's Horse Transports”. Technology and Culture. 26 (3): 505—531. JSTOR 3104851. S2CID 111618871. doi:10.2307/3104851. 
  • Brown, Gordon S. (2003). The Norman Conquest of Southern Italy and Sicily. McFarland & Company Inc. ISBN 978-0-7864-1472-7. 
  • Brown, Paul. (2016). Mercenaries To Conquerors: Norman Warfare in the Eleventh and Twelfth-Century Mediterranean, Pen & Sword.
  • Chalandon, Ferdinand. Histoire de la domination normande en Italie et en Sicilie. Paris: 1907.
  • Loud, G. A. (1999). „Coinage, Wealth and Plunder in the Age of Robert Guiscard”. The English Historical Review. 114 (458): 815—843. JSTOR 580547. doi:10.1093/ehr/114.458.815. 
  • Loud, Graham Alexander. „Continuity and change in Norman Italy: the Campania during the eleventh and twelfth centuries.”. Journal of Medieval History. 22 (4).  (December, 1996), pp. 313–343.
  • Loud, Graham Alexander. "How 'Norman' was the Norman Conquest of Southern Italy?" Nottingham Medieval Studies, Vol. 25 (1981), pp. 13–34.
  • Loud, Graham Alexander. The Age of Robert Guiscard: Southern Italy and the Norman Conquest. Essex, 2000.
  • France, John. "The Occasion of the Coming of the Normans to Italy." Journal of Medieval History, Vol. 17 (1991), pp. 185–205.
  • Gay, Jules. L'Italie méridionale et l'empire Byzantin: Livre II. Burt Franklin: New York, 1904.
  • Gravett, Christopher, and Nicolle, David. The Normans: Warrior Knights and their Castles. Osprey Publishing: Oxford, 2006.
  • Houben, Hubert (translated by Graham A. Loud and Diane Milburn). Roger II of Sicily: Ruler between East and West. Cambridge University Press, 2002.
  • Jamison, Evelyn. "The Norman Administration of Apulia and Capua, more especially under Roger II and William I". Papers of the British School at Rome, VI (1917), pp. 265–270.
  • Joranson, Einar (1948). „The Inception of the Career of the Normans in Italy--Legend and History”. Speculum. 23 (3): 353—396. JSTOR 2848427. S2CID 162331593. doi:10.2307/2848427. . (Jul., 1948), pp. 353–396.
  • Matthew, Donald. The Norman Kingdom of Sicily. Cambridge University Press, 1992.
  • Norwich, John Julius. The Normans in the South 1016-1130. London: Longman, 1967.
  • Norwich, John Julius. The Kingdom in the Sun 1130-1194. London: Longman, 1970.
  • Rogers, Randall (1997). Latin Siege Warfare in the Twelfth Century. Oxford: Oxford University Press. ISBN 0-19-820689-5. 
  • Skinner, Patricia. Family Power in Southern Italy: The Duchy of Gaeta and its Neighbours, 850-1139. Cambridge University Press: 1995.
  • Theotokis, Georgios. (2014). The Norman Campaigns in the Balkans, 1081-1108, Boydell & Brewer.
  • Theotokis, Georgios, ур. (2020). Warfare in the Norman Mediterranean. Woodbridge, UK: Boydell and Brewer. ISBN 9781783275212. 
  • Abulafia, David (1973). „L'attività commerciale genovese nell'Africa normanna: la città di Tripoli”. Atti del Congresso internazionale di studi sulla Sicilia normanna. Palermo. стр. 395—402. 
  • Abulafia, David (1983). „The Crown and the Economy under Roger II and His Successors”. Dumbarton Oaks Papers. 37: 1—14. JSTOR 1291473. doi:10.2307/1291473. 
  • Abulafia, David (1985). „The Norman Kingdom of Africa and the Norman Expeditions to Majorca and the Muslim Mediterranean”. Anglo-Norman Studies. 7: 26—49. 
  • Abdul-Wahab, H. H. (1930). „Deux dinars normands de Mahdia”. Revue tunisienne. 1: 215—18. 
  • Dalli, Charles (2008). „Bridging Europe and Africa: Norman Sicily's Other Kingdom”. Ур.: Joaquim Carvalho. Bridging the Gaps: Sources, Methodology and Approaches to Religion in History. Pisa: Pisa University Press. стр. 77—93. 
  • Belkhodja, Khaled (1966). „Roger II en Ifriqiya”. Africa. Fasc. 1. Tunis: Institut national d'archéologie et d'art. стр. 111—117. 
  • Bresc, H. (1998). „Le royaume normand d'Afrique et l'archevêché de Mahdiyya”. Ур.: M. Balard; A. Ducellier. Le partage du monde Échanges et colonisation dans la Méditerranée médiévale. Paris. стр. 347—366. 
  • Brett, Michael (1969). „Ifriqiya as a Market for Saharan Trade from the Tenth to the Twelfth Century AD”. Journal of African Studies. 10: 347—364. 
  • Grierson, Philip; Travaini, Lucia (1998). Medieval European Coinage 14, Italy III (South Italy, Sicily, Sardinia). Cambridge: Cambridge University Press. 
  • Hamilton, Bernard (2003). The Christian World of the Middle Ages. BCA. 
  • Houben, Hubert (2002). Roger II of Sicily: A Ruler Between East and West G A Loud and D Milbourn, trans. Cambridge: Cambridge University Press. 
  • Johns, Jeremy (1986). „I titoli arabi dei sovrani normanni di Sicilia”. Bollettino di Numismatica. 6—7: 11—54. 
  • Johns, Jeremy (1987). „Malik Ifrīqiya: The Norman Kingdom of Africa and the Fāṭimids”. Libyan Studies. 18: 89—101. S2CID 163054015. doi:10.1017/S0263718900006865. 
  • King, Matthew (2018). The Norman Kingdom of Africa and the Medieval Mediterranean (PDF) (PhD diss.). University of Minnesota. 
  • Metcalfe, Alex (2009). The Muslims of Medieval Italy. Edinburgh: Edinburgh University Press. 
  • Travaini, Lucia (2001). „The Normans between Byzantium and the Islamic World”. Dumbarton Oaks Papers. 55: 179—196. JSTOR 1291817. doi:10.2307/1291817. 
  • Wieruszowski, Helen (1963). „Roger II of Sicily, Rex-Tyrannus in Twelfth-century Political Thought"”. Speculum. 38 (1): 46—78. JSTOR 2851498. S2CID 154576747. doi:10.2307/2851498. 

Спољашње везе уреди