Отворите главни мени
Краљевство Сицилија (1154)

Краљевство Сицилија (лат. Regnum Siciliae, итал. Regno di Sicilia, сицил. Regnu di Sicilia,[1][2][3][4] кат. Regne de Sicília, шп. Reino de Sicilia) краљевство је које су 1130. године основали Нормани. У почетку није обухватало само острво Сицилију, него и југ Италије.

После побуне на Сицилији 1282. против Анжујаца, Сицилија је постала независна и настала су два краљевства Сицилије. Једно краљевство се данас ретроактивно назива Напуљско краљевство и обухватало је југ Италије, а друго краљевство се називало краљевство Сицилије. Тек 1816. два краљевства Сицилије ујединила су се у Краљевство Две Сицилије.

Садржај

Норманско краљевствоУреди

Нормани су дошли у јужну Италију током 11. века. Јужна Италија је тада углавном припадала Византији. Постојали су и аутономни ломбардски градови државе у Кампанији. Нормани под вођством Роберта Гвискара и његова брата Руђера I Сицилијанског контролишу већи део Апулије и Калабрије до 1059, а 1061. започињу инвазију Сицилије и тридесетогодишњу борбу са Сараценима за Сицилију. Заузели су 1072. Палермо, а тиме и већину Сицилије. Задње сараценско упориште је пало 1091. године.

 
Сараценски лукови и византијски мозаици у краљевској капели норманских краљева

Током власти Руђера II Сицилијанског Сицилија постаје 1130. краљевина Сицилија. Обухватала је Сицилију и југ Италије. Руђер II Сицилијански владао је до 1154. моћним краљевством, које је обухватало поред Сицилије и југа Италије и острво Малту и разне обалне територије северне Африке. Краљевина Сицилија је постала једна од најбогатијих држава Европе, а према историчару Џону Јулиусу Норвичу, Палермо је био богатији од Енглеске тога доба. Нормански краљеви су се ослањали на локалну сараценско и грчко становништво при администрацији и владању краљевством. Арапски и грчки су били језици администрације, а нормански француски је био језик краљевског двора.

Нормани су с друге стране били значајни због промена језика, религије и становништва. Већ Руђеро I охрабрује усељавање из јужне Италије и Кампаније. Усељавали су углавном Ломбарди, који су били католици и говорили су латински. Временом Сицилија постаје католичка земља, а појављује се верзија латинског.

Вилијам II Сицилијански је владао од 1166. до 1189. Током његове власти гради се катедрала у Монреалу, која је најбољи преживели пример сицилијанско-норманске архитектуре. Оженио се Јованом Енглеском, која је била ћерка Хенрија II и сестра Ричарда Лављег Срца. Када је Вилијам II Сицилијански умро 1189, то је означавало крај династије Отвил. Наследник је требало да буде Констанца Сицилијанска, која је била удата за Светог римског цара Хенрика VI из династије Хоенштауфен, што је значило да заправо круна припада њему. Локално племство се није слагало с тим, па бирају Танкреда I Сицилијанског, незаконитог сина краља Руђера II.

Власт ХоенштауфовацаУреди

 
Цар Хенрик VI и Констанца Сицилијанска

Хенрик VI није одмах успео да освоји краљевство Сицилију. Опседао је 1191. Напуљ, али морао је дигнути опсаду, када му је војска била погођена епидемијом. Хенрик VI је добио 1194. огроман новац од откупа Ричарда Лављег Срца. С тим новцем је створио јаку војску, која је освојила Сицилију 1195. године. Хенрик VI је умро већ 1197. године.

Његова жена Констанца Сицилијанска је била регент Сицилије, док је Фридрих II био малољетан. Фридрих II је био краљ Сицилије од 1198. до 1250. године. Током његове власти краљевство Сицилија је постала апсолутна монархија, прва централизована држава у Европи током феудализма. Фридрих II је био показивао велики интерес за науку, књижевност и образовање. Основао је 1224. један од првих универзитета Европе, Универзитет у Напуљу. Основао је сицилијанску школу поезије, где се први пут користи један облик италијанског у књижевности.

Наследили га је син Конрад IV. После Конрада круну узурпира Фридрихов незаконити син Манфред Сицилијански уместо малолетног Конрадина. Хоенштауфовци на Сицилији су имали норманску крв преко Констанце Сицилијанске. Хоенштауфовци су увек држали сараценске војнике као најоданији део војске, односно као гарду. Током читавог раздобља власти Хоенштауфоваца одвијао се непрекидни сукоб са папама.

Анжујци, побуна против њих и арагонски периодУреди

 
Педро III Арагонски искрцава се на Сицилији

Уз помоћ папе Карло I Анжујац убија 1266. у бици код Беневента Манфреда Сицилијанског и папа га крунише 1266. као краља Сицилије.

Становништво Сицилије је било огорчено владавином Француза, што доводи до побуне 1282, зване Сицилијанска вечерња. Побуна је била успешна и нови краљ Сицилије постаје Педро III од Арагона. Међутим том победом краљевство је подељено на два дела. Јужни део Италије остаје у рукама Анжујаца и отада се назива Напуљско краљевство, а острво Сицилија остаје краљевина Сицилија. Уследио је Рат сицилијанске вечерње, који је окончан 1302. миром у Калтабелоти.

Сицилија постаје независно краљевство којим владају рођаци краљева Арагона, а од 1409. краљевство Сицилија долази под арагонску круну. Тек 1816. од краљевства Сицилије и Напуљског краљевства настаје Краљевство Две Сицилије.

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Documenti per servire alla storia di Sicilia: Diplomatica (на језику: италијански). 1891=U. Manfredi Editori.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  2. ^ Vio, Michele Del (1706=in palatio senatorio per Dominicum Cortese). Felicis, et fidelissimæ urbis Panormitanæ selecta aliquot ad civitatis decus, et commodum spectantia privilegia per instrumenta varia Siciliæ ... opera don Michaelis De Vio .. (на језику: италијански).  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  3. ^ Gregorio, Rosario (1833=dalla Reale Stamperia). Considerazioni sopra la storia di Sicilia dai tempi normanni sino al presenti (на језику: италијански).  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  4. ^ Mongitore, Antonino; Mongitore, Francesco Serio e (1749=Presso P. Bentivenga). Parlamenti generali del regno di Sicilia dall' anno 1446 sino al 1748: con le memorie istoriche dell' antico, e moderno uso del parlamento appresso varie nazioni, ed in particolare della sua origine in Sicilia, e del modo di celebrarsi (на језику: италијански).  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)

ЛитератураУреди

  • Abulafia, David. Frederick II: A Medieval Emperor, 1988.
  • Abulafia, David. The Two Italies: Economic Relations between the Kingdom of Sicily and the Northern Communes, Cambridge University Press, 1977.
  • Abulafia, David. The Western Mediterranean Kingdoms 1200–1500: The Struggle for Dominion, Longman, 1997. (a political history)
  • Johns, Jeremy. Arabic administration in Norman Sicily : the royal dīwān, Cambridge University Press, 2002.
  • Mendola, Louis; Alio, Jacqueline. The Peoples of Sicily: A Multicultural Legacy, Trinacria Editions, New York, 2013.
  • Mendola, Louis. The Kingdom of Sicily 1130-1860, Trinacria Editions, New York, 2015.
  • Metcalfe, Alex. Muslims and Christians in Norman Sicily: Arabic Speakers and the End of Islam, Routledge, 2002.
  • Metcalfe, Alex. The Muslims of Medieval Italy, 2009.
  • Norwich, John Julius. Sicily: An Island at the Crossroads of History, 2015.
  • Runciman, Steven. The Sicilian Vespers: A History of the Mediterranean World in the Late 13th Century, Cambridge University Press, 1958.

Спољашње везеУреди