Nobelova nagrada za fiziologiju ili medicinu
Nobelova nagrada za fiziologiju ili medicinu dodeljuje se svake godine naučnicima koji rade na raznim poljima fiziologije ili medicine. Jedna je od pet Nobelovih nagrada koje su osnovane 1895. godine po testamentu Alfreda Nobela, a dodeljuje je Institut Karolinska za izuzetne doprinose u fiziologiji ili medicini.[1] Kako je nastala voljom Alfreda Nobela, nagradom upravlja Nobelova fondacija, a dodeljuje ju odbor koji se sastoji od pet članova izabranih od strane Švedske kraljevske akademije nauka. Iako se često naziva Nobelovom nagradom za medicinu, Nobel je u svom testamentu izričito naveo da se nagrada dodeljuje za „fiziologiju ili medicinu”, te se tako nagrada može dodeliti za širi spektar polja.[2] Dodeljuje se u Stokholmu na godišnjoj ceremoniji 10. decembra, na godišnjicu smrti Alfreda Nobela. Svaki dobitnik dobija medalju, diplomu i novčanu nagradu koja se menjala tokom godina.
| Nobelova nagrada za fiziologiju ili medicinu | |
|---|---|
 | |
| Dodeljuje se za | otkrića u fiziologiji ili medicini koja su dovela do koristi za čovečanstvo |
| Dodeljuje | Kraljevska švedska akademija nauka |
| Zemlja | Švedska |
| Predstavlja | Institut Karolinska |
| Prvo dodeljivanje | 1901. god. |
| Trenutni dobitnik | Dejvid Džulijus, Artem Pataputean (2021) |
| Veb-sajt | nobelprize.org |
Do 2009. godine, 8 Nobelovih nagrada za fiziologiju i medicinu dodeljeno je za doprinose na polju prenosa signala G proteina i sistema sekundarnih glasnika, 13 za doprinose na polju neurobiologije i 13 za doprinose na polju metabolizma.[2] Gerhardu Domagu, dobitniku Nobelove nagrade, njegova vlada nije dozvolila da primi nagradu. Kasnije je dobio medalju i diplomu, ali ne i novac.[3] Do 2018. godine, ovu nagradu dobilo je 216 osoba, od čega je 12 žena: Gerti Kori (1947), Rozalin Jalov (1977), Barbara Maklintok (1983), Rita Levi-Montalčini (1986), Gertruda B. Elion (1988), Kristijana Nislajn-Folhard (1995), Linda B. Bak (2004), Fransoaz Bare Sinusi (2008), Elizabet Blekbern (2009), Mej-Brit Mozer (2014) i Juju Tu (2015). Nagrada nije dodeljivana 9 puta (1915, 1916, 1917, 1918, 1921, 1925, 1940, 1941 i 1942).
Istorija uredi
Alfred Nobel je u svom testamentu izneo želju da se njegovo bogatstvo koristi za stvaranje niza nagrada za one koji daju „najveću korist čovečanstvu” u oblastima fizike, hemije, mira, fiziologije ili medicine i književnosti.[4] Iako je Nobel napisao nekoliko testamenata tokom svog života, poslednji je napisan godinu dana pre smrti i potpisan je u Švedsko-norveškom klubu u Parizu 27. novembra 1895.[5][6] Nobel je ostavio 94% svoje ukupne aktive, 31 milion švedskih kruna (198 miliona dolara, 176 miliona evra u 2016. godini), da bi uspostavilo i dodeljivalo pet Nobelovih nagrada.[7] Zbog nivoa skepticizma oko testamenta, tek 26. aprila 1897. godine je Storting (norveški parlament) to odobrio.[8][9] Izvršitelji njegove volje bili su Ragnar Solman i Rudolf Liljekist, koji su osnovali Nobelovu fondaciju kako bi se pobrinuli za Nobelovo bogatstvo i organizovali nagrade.
Reference uredi
- ^ „The Nobel Prize Awarders”. NobelPrize.org (na jeziku: engleski). Pristupljeno 5. 2. 2019.
- ^ a b „The Nobel Prize in Physiology or Medicine, 1901-2000*”. NobelPrize.org (na jeziku: engleski). Pristupljeno 5. 2. 2019.
- ^ „Nobel Laureates Facts”. web.archive.org. 2. 2. 2007. Arhivirano iz originala 02. 02. 2007. g. Pristupljeno 5. 2. 2019.
- ^ „BBC - History - Historic Figures: Alfred Nobel (1833-1896)”. www.bbc.co.uk (na jeziku: engleski). Pristupljeno 7. 6. 2019.
- ^ Ragnar Sohlman: 1983, Page 7
- ^ von Euler, U.S. (6. 6. 1981). „The Nobel Foundation and its Role for Modern Day Science”. Die Naturwissenschaften. Springer-Verlag. Arhivirano iz originala (PDF) 10. 5. 2017. g. Pristupljeno 4. 5. 2015.
- ^ „Nobel's will”. Nobel.org. Pristupljeno 4. 5. 2015.
- ^ „The Nobel Foundation – History”. Nobelprize.org. Arhivirano iz originala 9. 1. 2010. g. Pristupljeno 3. 5. 2015.
- ^ Agneta Wallin Levinovitz: 2001, Page 13
