Običaji i tradicija u Pirotu
Za sve verske i društvene običaje u Pirotu koji su bidi pre sto i više godina, može se reći da su istovetni ili u osnovi sdični sa običajima koji danas vdadaju po selima ovog okruga. Opširno opisujući narodne običaje u Aužnici H Nišavi pa sravnjujući to sa običajima u Pirotu dodazimo do potpune sdičnosti. Opet izdazi da su doseljenici iz okodnih i daljih seda donosili u Pirot duže vremena čuvajući svoje navike i običaje. Vremenom, razvijajući se pod drugim pridikama i okodnostima, ti doseljenici postupno su se kultivisali, menjadi navike; međutim, običaje su čuvali i tek vremenom polako odstupadn od onakvih običaja kakvi su sada po selima i kakve su oni doneli u Pirotu. Na primer, sad se drukčije slavi u Pirotu, drukčije po selima; a nekad je bilo podjednako. Sad se po selima praznuje više manjih praznika ; u Pirotu za njih neće niko da čuje, a nekad je sam grad davao impulsa za njihovo praznovanje.
Slave uredi
U najstarije vreme, u Pirotu su ljudi slavili sdavu kao što se sada sdavi po selima. U Pirotu je najviše ljudi sdavilo Sv. Nikodu i Sv. Arrhangela Mihajla. Sledeći najčešći su Đurđevdan, Jovanjdan i Mitrovdan. U Pirotu je u staro vreme bilo 2—3 porodice iz Kamika, koje su slavide Sv. Savu, 14. januara (po starom kalendaru).
U Pirotu se sdavido tri dana. Počinjalo se sa navečerjem uoči sdave, produžavado sutradan ručkom i vsčsrom i prekosutra svršavalo c ručkom i tim se ispraćada sdava. U ono vreme, pored toga što je po običaju svaki sveštenik u svojoj parohiji u svakoj kući svakog mdadog meseca svetio vodu, — 3a slavu je opet naročito osvećivao vodu c kojom će se umesiti slavskn kodač. Pozivanje gostiju je bilo obavezno ali ipak se znalo ko ide kod koga na slavu. Išdo se na ručak ili večeru, kao što se još i sada radi. U to vreme kad nije ni bido crkve u Pirotu (pre 1834.), pa i docnije, sve do 1856. kolač nije nošen u crkvu, nego je sveštenik dolazio kući da ga prereže. Kad osvane dan sdave, odmah se sprema trpeza u sobi gde će se dočekivati gosti. Trpeza se namesti do minderluka (sofa), pa jedni gosti sede na minderluku a drugi naokodo na jastucima idi malim stodičicama. Na trpezu se metne slavski kodač, iznese žito i sveća. Iznosi se meze i piće i počnu da dodaze gosti. Gosti se najpre sduže mezetom (kiseo kupus, recelj, pitije, turšija, kisedo mdeko češće) i rakijom. Oni mogu početi i sa ručkom, očekujući sveštenika. Ako sveštenik ima mnogo svečara, a desi se i rćavo vreme, te može sasvim kasno negde stići, gosti se na to ne ljute, već slave: jedu i piju; sveštenik kad stigne, doće, prereže kodač i onda svn uzmu od žita koje je bilo uz kolač. Glavna slava bida je prvog dana uveče, jer je tada najviše gostiju dolazido, pošto je za Srbe u ono vreme noću slobodnije bido kretanje zbog Turaka. Za osvećnvanje vode i rezanje kodača sveštenik je naplaćivao 6 para i uzimao pola od kodača. Svako se trudio daza Slavu pripremi najbolja jela i u dovoljnim kodičinama; svako je spremao hdeb od belog brašna, zatim, vina i rakije, kojih je bilo dovoljno. U najstarije vreme, ako neko sduži, pilo se iz jedne čaše idi iz jedne čuture redom, ako se ne služi čašom. Ako je rakija, onda se služilo zemljanom pljoskom, dodajući redom jedan drugom. Tek pred osdoboćenje počede su se koristiti čašice za rakiju i čaše za vino, no u početku i to reće.
Božić uredi
U staro vreme u Pirotu se praznovao Ignjatovdan kao npeteča Božiću. Tog dana išdi su ćaci iđli od kuće do kuće te pevali: „Hristos raždaetsja“, zbog čega su ih ukućani darivali kovrdžanima, kolačićima sitnim, orasima, suvim voćem i novcima. Toga dana rano izjutra svaku je kuću polazilo poneko drugo čeljade, najčešće dete, zarad zdravlja i berićeta u idućoj godini.
Uoči Božića unošeno je iz dvora u kuću naročito drvo — badnjak. Mešen je naročiti kolač na kome su bidi predstavljeni: zmija, polje, bačva, koda — pdakarija, pčede, ljudi itd. Mešen je kravaj (mala pogača) u koji je stavljena para, sreće radi. Domaćin je uveče domio kravaj n svakom čeljadetu davao po parče. Prvo parče Bogu, zatim domaćinu i tako redom. Pazilo se u čijem će parčetu biti ona parica, što je znak da je dotični srećan i da će kod njega biti novaca za tu godinu. Na Badnje veče unosidi su Slamu na koju se metne čaršav, pa odozgo sofra i onda se večera. Ta se slama sutra rano na Božić iznosi u baštu i pali oko voća. Na Božić se revnosno išdo u crkvu.
Ostali verski praznici uredi
Po Božiću su se praznovali u Pirotu svi redom kadendarski praznici, no bilo je nekih koji se sada ne praznuju: Nova godina, Vodice (Bogojavljenje), Cv. Jovan, Sv. Sava, Sv. Gdigorije, Sv. Antonije, Sv. Antanas, Sv. Jovan Zlatoust, Tri Svetitelja (30. januara) Sv. Trifun (mehandžijska slava), —— tog dana se izdazido u vinograd radi zarezizanja, gde se ručalo i celog dana veselilo. Zato se taj dan i zvao „zarnzoja", što se i danas čuje — Sretenje, CB. Haralampije, Sv. Todor, Mdadenci, Bdagovesti, Cveti, Uskrs, koji se praznovao nedelju dana. Na Blagi Petak gotovo ceda varoš izlazida je u Barje i provodida tamo dan u veselju. Onda su se slavili C. Burće, Jeremija, Sv. Jovan (8. maja), CB. Nikola (9. maja), Džerman, Car Kostadii, Spasovdan, Sv. Trojica, Alisej, Unurija, Vartoloma, Vidovdan, Vrači, CB. Pađel (letnji), Gorešnjaci, CB. Ilija, Sv. Petka, Sv. Marija, CB. Pantelija, Makavej, Preobraženje, Bogorodica, Usekovanje, Sv. Ranćel (6. septembar), Mala Bogorodica, Krstovdan, Pejčindan, Mitrovdan, Vrači, Sv. Burće, Sv. Ranćed, Mrata, Vavedenje, Sv. Alimpije, CB. Nikola, Anino začatije i Sv. Stevan.
Sigurno je bido još nekih manjih praznika; svima njima treba dodati nedelju, koja se uvek praznovala. Od 1870. godine, od vdadike Partenija i daskal Riste počedo je u Pirotu slavljenje imendana. Njime se htelo da uništi sdavljenje krsnoga imena–slave. To je onda bio prvi i najjači atak egzarhije na narodnost u Pirotu, no bez uspeha, jer su ljudi i pored imendana opet čuvadi sdavu. Daskal Rista je onda bio uveo za škodsku sdavu slovenske apostode Ćirila i Metodija. Prilikom praznika i uopšte kad je bido vreme moditvi stari Piroćanci su redovno išdi u crkvu. Strogo se praznovalo. Samo o manjim praznicima hrišćani su mogdi ići te raditi kod Turaka.
Krštenja uredi
U staro vreme u Pirotu je krštenje deteta vršeno u sveštenikovoj kući. Acre radi krštenja nose kum i još neka žena. Ime novoroćenog nije nigde zapisivano. No, docnije (posde 1840) krštenje je vršeno i u naročntoj kući kod stare crkve, ' poznatoj pod imenom krstilnica. Ako je dete bido slabo, sveštenik je dolazio kući te krštavao, ili je nošeno njegovoj kući. Kum je pdaćao svešteniku za krštenje koliko je bio u stanju, najviše do 3 groša. Mati prvog deteta davala je svešteniku čarape. No, ovo je zavisilo dosta od imovnog stanja matere i od ugdeda koji sveštenik uživa kod svojih parohijana. I svi sveštenički prihodi zavisili su od toga. Kum je pri davanju imena detetu vodio računa da ime dovede u vezu sa danom roćenja, zato je često davano ime odgovarajućeg sveca. Osim toga, gdedado se da se detetu dade ime nekog ugdednog čoveka idi žene, na primer adžije idi adžike. Onog dana kad je krštenje vršeno slavio se mali kravaj. Tad doće samo kumica-žena kumova te okupa dete i pusti ž'ticu (dukat) u korito. Posde 10—15 dana bivao je golemi kravaj. Tada su se opet žene skupljade, adi u većem broju te donosile porodilji i detetu darove. Kumica je donosida detetu darove: košulju, kapu i nešto od haljina. Tada i ona primi dar od porodilje. Pa i druge žene dobiju po koji dar od porodilje. Pri oddasku daruju novoroćenče parama — kako koja može. Postojao je u staro vreme u Pirotu običaj zvani pletivo. Muško dete nije šišano do treće godine. Tad se izvrši običaj pletenja vrdo svečano i s vedikim troškovima. To podstrigivanje deteta i metanje venca na gdavu vršio je kum, jer još ovde-onde taj običaj postoji po selima najviše pod imenom strižba, a čuje se i reč pletivo ili nastriguvanje. Ovaj običaj je izvoćen po podne i tad bi trajao do pola noći idi se počinjalo uveče da bi trajalo cele noći. Pdetivo je ličido na svadbu i učesnici su naročito pozivani na to veselje; ono je koštalo i roditelje i kuma i ostale zvanice. Svi koji su donosidi detetu dar primali su dar od njegove matere; upravo je mati detinja zaduživada svojim darom prisutne da i oni daruju dete. Kumstvo se neobično poštovado. Nikad se u staro vreme ne pamti da su se neki kumovi posvaćali. Kuma niko nije menjao, sem u sdučaju kad izumre kumova kuća. Postojala je izreka: „Na ku– movo kuče čovek da ima čest!"
Svadbe uredi
Život momaka i devojaka u najstarije vreme bio je u Pirotu strogo odvojen; naročito se pazilo da se devojke i momci i ne poznaju, a kamo di druže. I kad je bilo na prazničnim igrankama idi na svadbi, devojke i momci su bili i stojali odvojeno. No, većina devojaka starog Pirota nisu ni svu varoš poznavale. Bido je mnogo žena koje su živele i umrle u Pirotu, a da nisu znale šta je to pirotski vašar-osim po čuvenju, iako je svake godine trajao po mesec dana. U staro vreme mladež nije išla u mehane, niti je znala za karte. Starinska pirotska omladina,kalfe i kalfice, nedeljom i praznikom redovno je išla u crkvu. Posde crkve sededi su na ćenencima svojih dućana, idi bi išdi, ako je vreme dopuštalo, u polje, vinograde, oko reka, kdadenaca itd.
Momci i devojke se pridikom uzimanja većinom nisu dobro ni poznavali. Obično su roditelji oddučivali ko će koju uzeti idi za kog će momka devojka poći. Mladež se tome nije protivila.
Kad se stariji u kući reše i dogovore odakde će da uzmu za momka devojku i dobiju od njenih srodnika preko navadžije (provodadžije) dobar odgovor, onda jedne večeri odu 2—3 čoveka od momkovih srodnika te isprose devojku. Tad odnesu prsten i nešto novaca u kutiji i cveće. Oni dobiju dar za mdadoženju i za sebe. Taj dogašaj se zvao mali nišan. Posde toga, bogatiji ljudi pravndn su veliki nišan. Tad više ljudi opet uveče idu devojačkoj kući, nose ćerdan, nešto od haljina i opet pri– maju darove. Ispita nije bilo ni ogdasa. Vreme od nišana do venčanja isprošena devojka je provodida kao u zatvoru. Nije se smela nigde pojaviti, da koga vidi niti da nju ko vidi, jer se verovalo da gde ona pogdeda grad će sve ubiti. I na venčanje je nevesta vođena s maramom duboko zaprevesena, tako da nikoga nije mogla videti niti je nju ko mogao videti. Dok u Pirotu nije bilo crkava, venčanje je vršeno noću kod popova ili pak kod devojačke kuće. Venčanje je pripalo onom svešteniku iz čije je parohije momak. No, venčanje je najčešće vršeno kod devojačke kuće. Usred sobe na trpezi, jer nije bilo stolova, stavi se hleb, so, vino i druge sveštenikove stvari i tu se izvrši venčanje. Od nišana do venčanja prolazido je 3—4 dana i za to vreme porodica mladoženje je slala nevesti poklon, takozvani čirez. To je vediki simit (đevrek) veličine jedne pogače koji se kupi kod siminije. Još se stave bombone, šećer i leblebije pa se nosi nevesti. Tako rade i drugi srodnici. I na dan venčanja mnogi su nosidi „čirez na nevestu".
Uoči venčanja kod devojačke kuće skupljali su se srodnici, obično devojke na venac tj. tad su dolazili dever i sprema se, odnosno, vije se venac za nevestu. Osnovica venca bila je od šimšira u kome je bido prirodnog ili veštačkog cveća, nekad i perja obojenog raznim bojama. Venac se stavljao preko marame, koja se spuštada preko lica čak do pojasa. Spremanje neveste u Pirotu u staro vreme bido je slično spremanju neveste koje se obavlja još po nekim pdaninskim selima. Od nišana do venčanja dolazile su drugarice isprošenoj devojci i pomagale su joj u spremanju darova. Tad su se pevale pri godne pesme. Pri spremanju venca devojke su opet pevale, adi druge pesme. Pri venčanju i dovođenju neveste u novi dom pevale su se opet druge pesme.
One večeri kad se svrši venčanje, na večeri kod mdadoženjine kuće skupljadi su se srodnici i donosili dar, većinom ovna s jabukama na rogovima. Neki su donosidi pečeno idi nepečeno prase, pogaču i tatliju (tulumbe). Kum i stari svat donosili su, pored ovna, i ponešto u sudovima, zatim još: pletenicu, baklavu, pogaču, pečeno prase. Dar u obliku sudova kao i ostali sitniji darovi docnijeg su datuma. Srodnici su i novcem darivali nevestu. Jevreji i Turci klali su ovnove. Zatim su mnoge mladoženje posle venčanja pravidi zasebnu večeru za svoje prijatelje, Turke ili Jevreje.
Sutradan po venčanju idu deveri, tj. dever i barjaktar, sa kondirom sdatke rakije devojačkom ocu. Običaj devera kao vesnika devojačke nevinosti je postojao u većini sela u pirotskom kraju. U staro vreme deverima je bio zadatak da pozovu odmah toga dana uveče devojačkog oca u goste. Za vreme ovih uzajamnih poseta mnogo se jelo i pilo.
U Pirotu su svadbe u najstarije vreme bivade većinom zimi, kao i sad po selima. docnije malo–pomado zimi je bido sve manje svadbi, tako da se sada organizuju kad ko može i kad mu je zgodnije. Nekada se svadba nije mogla praviti za vreme Božićnog posta ali su sveštenici nekad dozvoljavali da se napravi neka i za Svetog Nikolu. Onda je moglo biti venčanje i na Sv. Stevana (27. decembra). I u najstarije vreme u Pirotu otac devojački uzimao je od prijatelja pogaču koji je obično iznosio 12 groša. U ono vreme sveštenici su za venčanje uzimadi prema imovnom stanju momka, tj. kodiko sami dadu. Kasnije se napdaćivala vdadikina dozvoda, takozvana vula zasebno i plaćalo se svešte- niku opet posebno. Imućniji ljudi pdaćadi su po 30 groša. Sva ta veselja prilikom svadbe izvođena su većinom noću. Razume se da nisu izostajadi ni svirači.
Sahrane uredi
Običaji prilikom smrtnih sdučajeva, kao i za vreme sahrane, žalosti i raznih daća bidi su slični sadašnjim običajima. U početku su opeda većinom vršena kod kuće na odatle sprovod je išao pravo na groblje. Preminuli je nošen u crkvu. Nekad je i vladika išao na pogreb kad bi umro neki imućniji čovek, jer su njegovi bili u stanju da mu plate. Po sahrani žene su išde redovno na grob svake večeri za 40 dana. Zadušnice su bile kao i sad. Svešteniku se pdaćalo za pomen na grobu po 1—2 pare. Prilikom zadušnica i subotom na groblju sveštenici nisu uzimali hleb od sirotinje, već samo od imućnijih, koji bi kroz varoš delili siromasima.
Literatura uredi
- Nešto iz narodnog praznovanja (u okrugu pirotskom), pribeležio Vladimir M. Nikodić, učitelj (sopogski). KARADžIĆ. Aleksinac, P/1900, br. 5. str. 88—91.
- Etnološke beleške iz prošlosti grada Pirota (1912). – ARHIV Srpske akademije nauka i umetnosti. Etnografski od- bor, br. 207.
- Stari Pirot - etnološke beleške iz istorije Pirota, Nikolić V. 1974.