Obična kukavica
Obična kukavica, ranije poznata i pod nazivom evropska kukavica (lat. Cuculus canorus), ptica je iz reda kukavica (Cuculiformes). Nastanjuje oblasti severne Afrike i Evroazije od Portugalije i Irske na zapadu, do Japana i Kamčatke na istoku. Po veličini se može porediti sa gugutkom, a perje joj je uglavnom sivo. Pored specifičnog zvuka koji proizvodi koji zvuči kao „ku-ku“, vrsta je opštepoznata i po parazitiranju gnezda drugih ptica.
| Obična kukavica | |
|---|---|
| |
Naučna klasifikacija 
| |
| Domen: | Eukaryota |
| Carstvo: | Animalia |
| Tip: | Chordata |
| Klasa: | Aves |
| Red: | Cuculiformes |
| Porodica: | Cuculidae |
| Rod: | Cuculus |
| Vrsta: | C. canorus
|
| Binomno ime | |
| Cuculus canorus | |
| |
| Rasprostranjenost obične kukavice gnežđenje prolaznik van sezone gnežđenja verovatno pristuna (gnežđenje)
| |
Opis
uredi
Obična kukavica ima rasponom krila od 55 do 60 cm, dužinu tela od 32 do 34 cm i težinu 110—140 grama (mužjak) i 95—115 grama (ženka). Po veličini se može porediti sa gugutkom, ali je nešto vitkije građe.[2] Krila obične kukavice su šiljata, a zaobljeni rep je dug 13 do 15 cm. U letu podseća na običnog kopca, ali ima šiljatije završetke krila. Dok sedi, izgleda kao da ima kratke noge, rep često lepezasto širi a blago raširena krila pomalo vise.[3]
Ova vrsta ima dva varijeteta. Pored razlike u boji perja (kod jednog varijeteta je sivlje, a kod druge boje rđe), razlikuju se i po boji irisa, obruba oko očiju i baze kljuna. Ta boja je kod sive varijante svetložuta, dok je kod rđaste svetlosmeđa. Kod oba varijeteta noge su žute, a kljun, osim kod korena, rožnato siv.
Stanište i rasprostranjenost
urediKukavice žive u svim klimatskim oblastima zapadne paleoarktičke zone, u kultivisanim oblastima, kao i u biotopima iznad i severno od granice šuma, dina uz morsku obalu i u gotovo svim životnim sredinama između tih oblasti. Nema ih u arktičkim tundrama i prostranim gustim šumama. Pri tome je odlučujuće prisustvo ptica koje obična kukavica pri gnežđenju koristi kao domaćine za svoja jaja. U Švajcarskoj je dokazano da se obična kukavica može naći do visine od oko 2.400 m, a u Indiji u izuzetniom okolnostima živi i na visini od 5.250 m.[4] U oblastima koje nastanjuje mora biti dovoljno raznovrsnih struktura kao što su travnjaci, živice, pojedinačna stabla, a česta je i u rubnim zonama gradova.[2]
Severna granica staništa kukavica okvirno se poklapa sa severnim polarnim krugom, a južna doseže do Himalaja odnosno, do oko 40. stepena geografske širine.[2][5]
Seoba
urediKukavice se sele na velike razdaljine, pre svega noću. Njihova zimovališta se nalaze južno od ekvatora, a prednost daju oblastima uz vodene tokove ili savanama s brojnim stablima akacija. Odrasle i mlade ptice napuštaju srednju Evropu početkom avgusta, a uglavnom se vraćaju tokom druge polovine aprila.[[6]
Vreme povratka vezano je za geografsku širinu, pa u južnu Evropu kukavice stižu već u martu, a u Skandinaviju tek početkom juna.[7]
Izvori
uredi- ^ BirdLife International (2019). „Cuculus canorus”. IUCN Red List of Threatened Species. Version 2020.1. International Union for Conservation of Nature. Pristupljeno 6. 5. 2020.
- ^ a b v Handbook of the birds of Europe, the Middle East and North Africa : the birds of the Western Palearctic. Cramp, Stanley. Oxford: Oxford University Press. 1977—1994. ISBN 978-0-19-857505-4. OCLC 13791970.
- ^ Columbiformes - Piciformes. Bauer, Kurt M., Glutz von Blotzheim, Urs N., Niethammer, Günther (2., durchges. Aufl izd.). Wiesbaden: AULA-Verl. 1994. ISBN 978-3-89104-562-6. OCLC 258277311.
- ^ Ornithologen, Arbeitsgemeinschaft Berlin-Brandenburgischer (2001). Die Vogelwelt von Brandenburg und Berlin. Mädlow, Wolfgang. Rangsdorf: Natur & Text. ISBN 978-3-9807627-5-5. OCLC 51078189.
- ^ Hagemeijer, Ward J. M; Blair, Michael J; European Bird Census Council (1997). The EBCC atlas of European breeding birds: their distribution and abundance. London: T & A D Poyser. ISBN 978-0-85661-091-2.
- ^ The migration atlas : movements of the birds of Britain and Ireland. Wernham, Chris., British Trust for Ornithology. London: T. & A.D. Poyser. 2002. ISBN 978-0-7136-6514-7. OCLC 50582482.
- ^ Gärtner, Karsten (1981). „Die Wechselbeziehungen zwischen dem Kuckuck (Cuculus canorus) und dem Sumpfrohrsänger (Acrocephalus palustris) als Beispiel einer Brutparasit-Wirt-Beziehung”. Universität Hamburg.
Literatura
uredi- Wyllie, Ian (1981). The Cuckoo. London: B.T. Batsford.
Spoljašnje veze
uredi
- The Rules of Life. BBC/Open University. 2005.
- Ageing and sexing (PDF; 2.4 MB) by Javier Blasco-Zumeta & Gerd-Michael Heinze
- ARKive Still photos and videos.
- Common Cuckoo (Cuculus canorus) Arhivirano na sajtu Wayback Machine (17. април 2013)
- Common Cuckoo - Species text in The Atlas of Southern African Birds
- „Tracking Cuckoos to Africa... and back again”. British Trust for Ornithology.