Operacija Valkira
Operacija Valkira (nem. Unternehmen Walküre) bio je hitni plan o opstanku vlade sastavljen za Teritorijalnu rezervnu armiju nemačke vojske koja bi ga izvršila ako bi, iz bilo kojeg razloga, došlo do raspada građanske poslušnosti u državi, prouzrokovanoj nemogućnošću nacističke vlade da održi kontrolu nad građanima. Plan je naknadno odobrio i Adolf Hitler, strahujući da bi stalna Saveznička bombardovanja mogla prouzrokovati građanske nemire ili pobunu zatvorenika u logorima za prisilni rad.
Nemački oficiri, general Fridrih Olbriht i general-major Hening fon Treskov modifikovali su plan kako bi, nakon Hitlerovog ubistva tokom Julske zavere, preuzeli vlast, razoružali Šucštafel i uhapsili sve više nacističke službenike. Kako bi se nemački oficiri oslobodili zakletve koju su položili Hitleru, Hitler je morao biti ubijen, a ne uhapšen. Nakon duge pripreme, Julska zavera dogodila se 1944. godine, ali bez uspeha.
Planiranje uredi
Izvorni plan, čiji je cilj bilo nošenje s građanskim nemirima, osmislili su saradnici generala Olbrihta pod njegovom supervizijom kao predsednika Glavnog vojnog ureda, a ubrzo je odobren i od strane samog Hitlera.[1] Iako se ideja o korištenju Rezervne armije u državnom udaru javila jako rano, nije se mogla ostvariti zbog nevoljnosti general-pukovnika Fridriha Froma da sarađuje, pošto je on bio jedina osoba (osim Hitlera) koja je mogla pokrenuti Operaciju Valkira, što je zaverenicima bio velik problem. Međutim, lekcije naučene iz neuspešnog pokušaja atentata od 13. marta 1943. godine, naterale su generala Olbrihta da dosadašnje planove proglasi neadekvatnim, i da se u sledeći pokušaj uključi Rezervna armija, bez obzira na Fromov pristanak.
Izvorna zapovijed Valkire obuhvatala je jedino strategiju koja se bavila borbenom spremnošću raštrkane Rezervne armije. Olbriht je planu dodao aneks, Valkiru II, koji je osiguravao brzo okupljanje jedinica u borbene grupe spremne za izvršavanje naredbi. Tokom avgusta i septembra 1943. godine, Hening fon Treskov je zaključio kako je Olbrichtova promena neadekvatna, pa je sam uveliko proširio Valkiru i dodao neke nove naredbe. Tajna deklaracija vezana uz Valkiru započinjala je ovim rečima:
Firer, Adolf Hitler, je mrtav! Radikalna grupa stranačkih lidera pokušala je iskoristiti situaciju u svoju korist napadajući naše borce s leđa kako bi se domogli vlasti.
Treskov je dodao i detaljan opis preuzimanja zgrada ministarstava u Berlinu, Himlerovog središta u Istočnoj Pruskoj, radio stanica i telefonskih ureda, i ostalih nacističkih ureda, uključujući i vojne oblasti i koncentracione logore.[1] Iako se smatralo da je Klaus fon Štaufenberg najodgovorniji za detaljni plan Operacije Valkira, dokumenti koje su Sovjeti uzeli nakon rata i javnosti objavili 2007. godine otkrivaju kako je već 1943. godine Treskov detaljno razradio operaciju.[2] Sve pisane dokumente obrađivale su Treskova supruga Erika i Margaret fon Oven, njegova sekretarica. Obe su nosile rukavice da ne bi ostavile otiske prstiju.[1]
U biti, glavni cilj plana bio je prevariti Rezervnu armiju kako bi započela rušenje nacističke vlade i uspostavu nove vlasti pod lažnom idejom da je Šucštafel organizovao puč u kojem je ubijen i sam Adolf Hitler. Kako bi se plan ostvario, trebalo je uveriti niže oficire Rezervne armije da je nacistička vlada pokazala nelojalnost i neadekvatno ponašanje prema državi, te da je se zbog toga treba ukloniti s položaja. Urotnici su računali na to da će Rezervna vojska dosljedno slijediti upute dok su god one stigle od legitimnog izvora, tj. štaba Rezervne armije. Osim Hitlera, jedino je general i zapovednik Rezervne armije Fridrih From mogao pokrenuti Valkiru, pa ga je trebalo ili pridobiti ili ukloniti u slučaju uspeha plana. From je, kao i većina viših oficira, znao za vojne zavere protiv Hitlera, ali nije ih niti podržavao niti prijavljivao Gestapou.
Sprovođenje uredi
Ključnu ulogu u sprovođenje imao je pukovnik Klaus fon Štaufenberg nakon svog pokušaja atentata na Hitlera 20. jul 1944. godine. Štaufenberg je takođe poboljšao plan operacije i izmijenio naredbu kako bi ju prilagodio situaciji. Štaufenberg je kao Načelnik štaba Rezervne vojske imao stalan pristup Hitleru zbog podnošenja izveštaja, a istovremenu je bio potreban u štabu radi implementacije Valkire. Na početku, Treskov i Štaufenberg su pokušali pronaći druge oficire s pristupom Hitleru koji bi mogli izvesti atentat. General Helmut Štif, Načelnik organizacije Vrhovnog zapovjedništva vojske, dobrovoljno se javio za ulogu atentatora, ali kasnije je odustao. Sam Treskov je nekoliko puta pokušao dobiti posao u Hitlerovom štabu, ali bezuspešno. Na kraju, Štaufenberg je odlučio kako će on sam i izvršiti atentat na Hitlera i sprovesti Valkiru, što je uvelike smanjilo šanse za uspeh. Nakon dva neuspela pokušaja, Štaufenberg je postavio bombu 20. jula 1944. godine i brzo krenuo natrag u Berlin kako bi preuzeo svoju početnu ulogu.
Kada je otkrio da bomba nije ubila Hitlera, From je naredio smrtnu kaznu za generala Olbrchta, pukovnika fon Kvinrnhajma, pukovnika Štaufenberga i poručnika fon Heftena. Malo iza ponoći, četiri zaverenika su odvedena na malo brdo zemlje gde su ih osvetljivala svetla upaljenih automobila, a zatim su streljani po naredbi generala Froma.[3]
Reference uredi
- ^ a b v Fest 1996, str. 219
- ^ „Peter Hoffmann, "Oberst i. G. Henning von Tresckow und die Staatsstreichpläne im Jahr 1943”. Arhivirano iz originala 14. 05. 2009. g. Pristupljeno 14. 12. 2014.
- ^ Butler 2004, str. 149.
Literatura uredi
- Fest, Joachim (1996). Plotting Hitler's Death: The Story of German Resistance. Henry Holt and Company. str. 219. ISBN 978-0-8050-4213-9.
- Butler, Rupert (2004). The Gestapo: A History of Hitler's Secret Police 1933-45. London: Amber Books. ISBN 978-1-904687-06-1.