Operacija Gudvud
Ovaj članak sadrži spisak literature, srodne pisane izvore ili spoljašnje veze, ali njegovi izvori ostaju nejasni, jer nisu uneti u sam tekst. |
Ovaj članak možda zahteva čišćenje i/ili prerađivanje kako bi se zadovoljili standardi kvaliteta Vikipedije. Problem: Ukloniti suvišne veze, napisati uvod. |
Cilj ove operacije koju je planirao Feldmaršal ser Bernard Montgomeri da otpočne 17. jula 1944. godine bio je da Britanci i Kanađani „uvuku nemačke oklopne snage u bitku i tako ih slistiti da Nemcima više neće predstavljati glavnu borbenu masu. Preko reke Ome trebalo je kroz Kan uspostaviti dobar mostobran i tako popraviti savezničke položaje na istočnom boku. Uopšteno uzevši, trebalo je uništiti nemačku tehniku i ljudstvo, kao preuslov širokom korišćenju postignutog uspha.“ Ser Bernard Montgomeri je dalje planirao da savezničko istočno krilo mora i dalje biti „bastion“ od koga će zavisiti američki glavni udar, za ikoji se nadao da će se dogoditi za tri dana.
| Operacija Gudvud | |||||
|---|---|---|---|---|---|
| Deo Drugog svetskog rata | |||||
 Dva M4 Šermana i jedan Šerman fajerflaj koji nose pešadiju i jedan Šerman krab čekaju naređenje za napad u Operaciji Gudvud | |||||
| |||||
| Sukobljene strane | |||||
 Ujedinjeno Kraljevstvo |
 Nemačka | ||||
| Komandanti i vođe | |||||
|
Bernard Montgomeri Majls Dempsi Džon Kroker Ričard O'Konor |
Ginter fon Kluge Hajnrih Eberbah Sep Ditrih Hans fon Obsfelder | ||||
Južno od britanskog dela mostobrana pružala su se bujna polja žita i šećerne repe s obe strane širokog puta prema Falezu, koji se postepeno uzdizao prema brdima između Burgebisa i Verijera, udaljenom osam kilometara. Dva železnička nasipa koja su se pružala od Kana prema Troarmu i Vimonu prelazila su preko tih polja. Južno od Burgebiske kose, blizu Garsel Sekvila, protezale su se šume, a celo područje bilo je načičkano selima, još iz davnih vremena, usred zaraslih voćnjaka — prirodnih uporišta, sagrađenih od istoga kanskoga kamena kao i Vestminsterska opatija.
General ser Majls Dempsi, komandant britanske 2. armije je planirao da glavni udar izvrši sa tri oklopne divizije 8. korpusa u centru. Njihov početni zadatak bio je da se učvrste deset kilometara ispred Vimona, jugoistočno od Garsel Sekvila, južno od Burgebisa i Verijera i zapadno od puta za Falezu. Prvi korpus, levo od oklopnih jedinica, braniće istočno krilo, a 2. kanadskom korpusu, pod komandom generala Gaja Sajmonda, ser Dempsi je naredio da na desnoj strani od Nemaca očisti predgrađa Kolombela i Vosel, istočno i južno od Orne a zatim, da u Kanau izgradi mostove preko te reke i da je forsira jugozapadno od grada. Planirano je da se angažuje ukupno 750 tenkova.
Teškoće koje su se morale savladati bile su ogromne. Prvo, oklopne jedinice trebalo je radi iznenađenja zadržati zapadno od reke što je moguće duže a zatim da sve te divizije pređu preko mostova tim 'uskim grlom'.Zbog toga neće moći da se uključe u bitku istovremeno, već jedna za drugom. Dalje, iako će artiljerijska vatra od 750 oruđa na početku podržati napredovanje oklopnih jedinica, artiljerija u kasnijim fazama neće moći preći Orne sve dok se začelje oklopnih divizija ne udalji od reke. Treće, napad če biti izvršen u području na kojem su Nemci organizovali najjaču obranu na cijelom frontu, iskoristivši prednosti terena i osmatračnica. Feldmaršal ser Montgomeriy je sve to odlučio da savlada masovnom podrškom avijacije koju mu je general Ajzenhauerovom stavio na raspolaganje — ukupno 4000 aviona Bombarderske komande, američke Osme i Devete vazdušne armije, te 83. i 84. grupe Taktičke avijacije.[traži se izvor]
Analiza i posledice operacije uredi
Nakon Bitke na Verijerskoj kosi 20. jula moglo se smatrati da je prvi deo Montgomerijevog plana bio je ispunjen samo delimično jer su znatne nemačke oklopne snage preživele tu operaciju i prepriečile mu put ka jugoistoku. On je u toj akciji izgubio 500 tenkova i 4000 ljudi. Prilično je proširio svoj mostobran preko Kana, ali nije osvojio toliko terena koliko je predvideo. Britanskoj i američkoj javnosti nije mogao reći da general Bredli samo čeka lepo vreme da kod Sen Loa zada odlučujući udarac koji će slomiti celi nemački front. Mnogim kritičarima onoga vremena, uključujući i Montgomeriju neprijateljski raspoloženu grupu u Ajzenhauerovom Glavnom štabu, činilo se da je operacija „Gudvud“ završila delimičnim neuspehom.
Upotreba oklopnih snaga umjesto pešadije na uskom frontu, što otežava manevrisanje, a radi početnog prodora kroz nemačke obrambene položaje, nije bio, blago rečeno, baš uobičajen način ratovanja. Ser Montgomeri je, međutim, hteo da postigne iznenađenje, a nedostajalo mu je pešadije. Osim toga, čini se da ni on ni Dempsi nisu baš mnogo smatrali značajnim dubinu nemačkog obrambenog sistema.
U podrška iz vazduha ~ sa oko 7700 tona eksploziva ~ bile su polagane velike nade, koje se, međutim, nisu ostvarile. Jak napad bombardera, koji su na početku akcije bacali bombe od po 250 kilograma na bokove, postigao je svoju svrhu tako što su mnoga nemačka manja uporišta bila brzo osvojeno a protivnapadi oklopnih divizija zaustavljeni. Napadi Osme zračne armije na Troam i Burgebis bili su, međutim, raspršeni i manje uspešni. Bez sumnje je da je učinjena greška kad su se teškim bombama bombardovani bokovi, a bombama od 50 kilograma položaji njemačkih baterija. Sve ukazuje da je upravo zbog te loše koordinacije između kopnenih i vazdušnih snaga, ostalo netaknuto mnogo najjačih nemačkih artiljerijskih položaja u šumama oko Garsel Sekvila, odmah iza Burgebiske kose, a koji su bili van domašaja savezničke artiljerije. Avijacija je propustila da gađa položaje čak 272 nebelverfera i 250 topova, i Nemci su, baš zahvaljujući tim oružjima, uspeli da organizuju otpor u području Kanjija.
Baš tu je došlo do ogromne saobraćajne gužve, a u njoj su učestvovale dve britanske divizije: 11. i Gardijska oklopna divizija. U međuvremenu je i u pozadini na skučenom mostobranu, na prelazima preko Orne, došlo do zastoja fantastičnih razmera. U te dve divizije, oklopne jedinice i pešadija borile su se kao odvojene celine, primenjujući istu taktiku kao i Romel u Zapadnoj pustinji.
Feldmaršal ser Montgomeri, međutim, da bi osigurao punu stratešku podršku avijacije, obećao je generalu Ajzenhaueru da će istočno krilo fronta „lako planuti“. Kasnije je priznao da je na konferenciji za štampu za vreme operacije „Gudvud“ bio previše „egzaltiran“. On je tada, delomično i nesvesno, probudio nade da će se „Gudvud“ razviti u odlučan prodor. Kada je ta operacija 21. jula bila završena, američka štampa, prema kojoj nije mogao biti poverljiv kao prema britanskoj, brzo je njega i njegove vojnike optužila da su bili previše oprezni. Čak je i londonski Tajms aludirao na „propušten prodor“. Da je ser Montgomeri odabrao „Gudvud“ za glavnu ofanzivnu akciju, zar bi se toliko trudio da na sebe navuče glavninu nemačkih oklopnih jedinica. U svakom slučaju, događaji kod Sen Loa nekoliko idućih dana pokazaće koliko je ispravno razmišljao.[traži se izvor]
General Hajnrih Eberbah, komandnat Oklopne grupe „Zapad“ i njegove jedinice, lako prilagodljive i vešte, brzo su iskoristile te savezničke greške. Pa ipak je feldmaršalu fon Klugeu bilo već sasvim jasno da je u Normandiji definitivno suočen s katastrofom.
21. jula nakon konferencije s generalima Hauserom, Eberbahom i drugim komandantima u mestu Mitoa, 20 kilometara severoistočno od Faleza, i kad je saznao da je Hitler prethodnoga dana izbegao pokušaj atentanta pukovnika fon Štaufenberga u Vučjoj jami, Glavnom stanu u Istočnoj Pruskoj. On je takođe izvestio da u operaciji „Gudvud“ „neprijatelj ima kolosalnu materijalnu nadmoć u borbama istočno od Kana 18. i 19. jula a to pokazuju podaci: samo na levom krilu 86. korpusa i 1. SS oklopnog korpusa ispaljeno je 103.000 granata, a neprijateljski dvomotorci i četveromatorci, prema njegovim izveštajima, bacili su na naše položaje 7800 tona bombi. Psihološki učinak na naše jedinice, osobito na pešadiju, te kiše bombi koje su padale po njima svom snagom svoje elementarne prirode, predstavljaju faktor kojemu valja pokloniti ozbiljnu pažnju... Ja mogu izvijestiti da je front do sada čvrst... Međutim sve je bliži trenutak kada će ta prenapregnuta linija pući. I kad neprijatelj jednom izbije u otvoren prostor, koordinirano rukovođenje jedinicama biće gotovo nemoguće zbog slabe pokretljivosti naših trupa. Ja, odgovorni komandant na ovom frontu, smatram svojom dužnošću da vas pravovremeno obavestim o razvoju događaja, moj Fireru. Moje poslednje reči na jučerašnjoj konferenciji južno od Kana bile su: 'Mi moramo zadržati naše položaje. A ako ništa ne popravi situaciju, moramo umreti časnom smrću na bojnom polju’.“ On je zapravo rekao da ohrabri svoje podređene: „Mi ćemo izdržati, i ako novo čudotvorno oružje ne bude pronađeno da popravi naš položaj, poginuti ćemo na bojnom polju kao pravi vojnici“.
Kao i Romel ranije sada su i generali Hauser i Eberbah ali i feldmaršal fon Kluge bili su uvereni da Montgomeri samo čeka poboljšanje vremena kako bi nastavio ofnzivu putem za Falez, jer su oni smatrali to glavnim pravcem buduće ofanzive. Eberbah je baš zbog toga 9. SS oklopnu diviziju prebacio istočno od reke Ome kod Bretvia, a za njom je nameravao da pošalje i 10. SS oklopnu diviziju. Upravo je stigla na front kod Kana 116. oklopna divizija, a 2. oklopna divizija kretala se u to područje od Komon l'Evantea. I tako se 25. jula britanska 2. armija našla ispred šest nemačkih oklopnih divizija, sa 645 tenkova i 22 pešadijska bataljona, raspoređenih tako da dočekaju predviđenu britansku ofanzivu na istočnom boku.
Nasuprot Amerikancima stajale su samo dve oklopne divizije sa 190 tenkova a 85 bataljona pešadije. Bitka za mostobran bila je pri kraju ~ na zapadnom boku spremao se prodor. Feldmaršal ser Montgomeri i njegova strategija su trijumfovali. Loše vreme koja je okončalo operaciju „Gudvud“ generalu Bradlijuy, jer je tako mogao glavninu svojih oklopnih snaga da koncentriše daleko na drugom krilu. General Džozef Kolins, komandant 7. korpusa je dobio vreme da dovrši planove koji će mu omogućiti da, napadajući na frontu triju pešadijskih divizije, a nakon napada lovaca, jurišnih aviona i srednjih bombardera, te uz podršku teške artiljerije, otvori prolaz kroz koji će oklopne jedinice probiti neprijateljski front.[traži se izvor]
Literatura uredi
- General H. Esam, Normadijski mostobran, ALFA Zagreb 1978.g.
- Montgomeri, Od El Alamejna do Baltičkog mora, Vojna biblioteka “Savremenici”, Beograd 1951.g.
- Ajzenhauer, Od invazije do pobede, Vojna biblioteka “Savremenici”, Beograd 1951.g.
