Википедија

Operacija Sprečiti let

Operacija Sprečiti let je naziv za operaciju koje su pokrenule NATO snage 12. aprila 1993. s ciljem da sprovedu u delo odluku Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija o uvođenju zone zabranjenog leta nad Bosnom i Hercegovinom. Kasnije je pod pritiskom SAD SB UN usvojio odluku kojom su NATO snage dobile ovlašćenje za pružanje neposredne vazdušne podrške snagama UN i sprovođenje vazdušnih napada na mete u BiH. U operaciji su učestvovale snage dvanaest članica NATO. Do kraja 20. decembra 1995. piloti NATO izveli su 100.420 borbenih letova.

Operacija Sprečiti let
Deo rata u Bosni i Hercegovini

Seviseri dočekuju F-15C u vazdušnoj bazi Avijano tokom Operacije Sprečiti let.
Vreme12. april 1993. — 20. decembar 1995.
Mesto
Bosna i Hercegovina i Hrvatska
UzrokRezolucija 816
Ishod Operacija Namerna sila
Sukobljene strane
NATO NATO Republika Srpska Republika Srpska
Komandanti i vođe
Sjedinjene Američke Države Džeremi Burda (1993–1994)
Sjedinjene Američke Države Lejton Smit (1994–1995)		 Republika Srpska Radovan Karadžić
Republika Srpska Ratko Mladić
Žrtve i gubici
Francuska 1 francuski Miraž 2000 se srušio u Jadransko more, pilot spasen[1]
Ujedinjeno Kraljevstvo oboren 1 Si harijer[2]
Sjedinjene Američke Države oboren 1 F-16C
Sjedinjene Američke Države 1 F/A-18C hornet se srušio u Jadransko more, pilot poginuo[3][4]
Sjedinjene Američke Države uništena 2 MQ-1 predatora
Sjedinjene Američke Države oštećen 1 Sikorski CH-53E super stalion[5]
Ujedinjene nacije zarobljeno na stotine mirotvoraca[6]		 Republika Srpska uništeno 5 J-21 Jastrebova
Republika Srpska uništeno jedno skladište municije[7]
Republika Srpska uništeno 2 komandna mesta[7][8]
Republika Srpska uništena 1 aviopista[7]
Republika Srpska uništeno 4 raketnih sistema za protivvazdušnu odbranu 2K12 Kub[8][9]
Republika Srpska uništeno nekoliko oklopnih vozila

Operacija je bitno uticala kako na ishod rata u Bosni i Hercegovini tako i na NATO. NATO se po prvi put u svojoj istoriji vojno angažovao: 28. februara 1994. u vazdušnoj bici nad nebom Banja Luke oborio je 4 srpskih aviona, a u operaciji u blizini Goražda gađao je prvi put mete na zemlji. Ova borbena dejstva pokazala su da se NATO prilagodio uslovima nastalim posle Hladnog rata i da, izuzimajući nizije u srednjoj Evropi, može dejstvovati u okruženju. Saradnja između UN i NATO tokom operacije takođe je utrla put kasnijim zajedničkim operacijama. Iako je pomogla uspostavljanju odnosa UN i NATO, operacija Sprečiti let izazvala je sukobe između dvaju organizacija. Napetost između njih naročito je narasla nakon što su mirotvorci UN uzeti za taoce kao odgovor na NATO bombardovanje.

Operacija je trajala više od dve godine. Pokazala se uspešnom u sprečavanju zaraćenih strana od prekomerne upotrebe vazdušnih snaga. Prethodila je operaciji Namerna sila, odnosno masivnom NATO bombardovanju Republike Srpske koje je odigralo odlučujuću ulogu u okončanju rata.

Pozadina i operacija Skaj monitor uredi

Na početku rata u BiH, oktobra 1992, Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija usvojio je rezoluciju 781. Ova rezolucija zabranjivala je neovlašćene vojne letove u vazdušnom prostoru BiH. Nakon usvajanja ove rezolucije, NATO je pokrenuo operaciju Skaj monitor. Tokom ove operacije NATO snage su nadgledale zonu zabrane letenja, ali protiv kršilaca nisu preduzimale nikakvu vojnu akciju. Do aprila 1993, NATO snage su dokumentovale više od 500 prekršaja u zoni zabrane leta. Kao odgovor na kršenje vazdušnog prostora BiH i rezoluciju 781, SB UN doneo je rezoluciju 816.[10]

Dok je rezolucija 781 zabranjivala samo vojne letove, rezolucija 816 zabranjivala je sve letove u vazdušnom prostoru BiH, izuzimajući one koje je izričito ovlastio Koordinacioni centar za let UN u Zagrebu. Rezolucija je ovlastila i zemlje članice UN da „preduzmu sve nužne mere ... da bi se osiguralo poštovanje“ ograničenja u zoni zabrani leta.[10] Kao odgovor na ovu rezoluciju, NATO je 12. aprila 1993. započeo operaciju Sprečiti let. Prvobitno je zadatak operacije bio osiguravanje zone zabrane leta. Kasnije je nekoliko članica NATO, uključujući SAD, izrazilo spremnost za pronalaženje načina da se rat završi i poboljša situacija civila. Oni su verovali da se to može postići vojnom akcijom. SAD su već preduzele jednostrane akcije u pogledu pomaganja civila u ratom zahvaćenih područjima. U sklopu operacije Pruži obećanje (Provide Promise) isporučivana je humanitarna pomoć u BiH. Mnogi zvaničnici SAD zalagali su se za upotrebu vojne sile. Bili su spremni da prošire vazdušne operacije SAD operacijom Sprečiti let. Verovali su da će primena sile u zoni zabrani leta i eventualni vazdušni napadi brže okončati sukob.[11] NATO snage pretrpele su svoj prvi gubitak već drugog dana operacija, kada se francuski Miraž 2000 srušio u Jadransko more usled mehaničkog kvara. Pilot se katapultirao.[1]

Uspostavljanje zone zabrane letenja uredi

 
F-15C Američkog ratnog vazduhoplovstva poleće na borbeni zadatak

Nakon usvajanja, operacija Sprečiti let je bila relativno uspešna u sprečavanju aviona od letenja u zabranjenom vazdušnom prostoru iznad BiH. Tokom operacije Skaj monitor, u proseku je bilo 20 neovlašćenih letova mesečno, ali tokom operacije Sprečiti let, prosek je iznosio tri leta mesečno. Procenjuje se da je za vreme sukoba u BiH je bilo samo 32 vojna aviona. Svi oni su pre rata pripadali JNA, a tokom rata nalazili su se pod kontrolom Srba. Stoga je zadatak NATO bio pre svega sprečavanje upada u vazdušni prostor BiH iz Hrvatske i Srbije.[12]

Do prvog ozbiljnog kršenja zone zabrane leta došlo je 28. februara 1994, kada je šest jastrebova J-21 RSK bombardovalo muslimansku fabriku oružja u Travniku. Avioni F-16 Američkog ratnog vazduhoplovstva oborili su četiri od šest jastrebova iznad Banja Luke.[13][14] Ovo je bilo prvo borbeno dejstvo u operaciji Sprečiti let i jedina značajna vazdušna bitka. Možda važnije od toga je činjenica da je Banjalučki incedent prvo brobeno dejstvo u istoriji NATO. Srpska strana potvrdila je gubitak pet aviona.[14]

Dok je operacija Sprečiti let bila relativno uspešna u zaustavljanju letova aviona, NATO snage su imale poteškoća da zaustave letove helikoptera, koji su predstavljali veći izazov. Sve zaraćene strane su koristile helikoptere uglavnom u nevojne svrhe, a neke letove ovlastile su UN. Prema pravilima vođenja operacije, lovci NATO su bili ovlašćeni da obore samo one helikoptere koji su počinili neprijateljski akt. U suprotnom slučaju, lovci NATO su izdavali naredbu „sleti ili izađi“ (land or exit), drugim rečima tražili su da pilot prizemlji letelicu ili napusti zonu zabrane leta. Helikopteri koji su se našli u vazdušnom prostoru BiH obično su se povinovali ovim naredbama, sletajući na zemlju, ali bi ponovo poletali kada bi NATO snage otišle.[15] Nijedna zaraćena strana nije poštovala zabranu leta helikoptera, kao što se uostalom vidi iz odgovora Ratka Mladića na pitanje novinara BBC zašto krši zabranu leta: „Komandant oružanih snaga Srba u BiH ne jaše magarca“.[16]

Osim toga, lažne oznake na helikopterima otežavale su posao pilotima NATO. Vojnici su često na svoje helikoptere stavljali oznake organizacije koje je Koordinacioni centar za let u Zagrebu ovlastio da lete u zabranjenom prostoru. Na primer, vojska Republike Srpske često je stavljala logo Crvenog krsta na svoje helikoptere, a hrvatski helikopteri su imali oznake slične onima koje su nosili helikopteri humanitarne pomoći UN. Sumnjiv identitet ovih helikoptera predstavljao je naročit problem nakon incidenta sa Crnim jastrebom u Iraku, kada su lovci F-15 američki helikopter identifikovali sa iračkim i oborili ga, pošto piloti NATO nisu hteli dejstvovati ukoliko nisu bili potpuno sigurni u identitet letelice. Zbog pravila vođenja rata i poteškoća sa identifikovanjem letelica, NATO snage su se pokazale nemoćnim da zaustave većinu neovlašćenih letova helikoptera, što je za posledicu imalo 5711 dokumentovanih neovlašćenih letova tokom rata.[17]

Neposredna vazdušna podrška i vazdušni napadi uredi

Još pre nego što je započeta operacija Sprečiti let, jedan broj američkih zvaničnika lobirao je da vazdušne snage NATO primene veću silu u BiH. Bil Klinton je u svojoj platformi tokom predizborne kampanje za predsednika SAD najavljivao politiku lift and strike, koja je podrazumevala upotrebu vazdušnih napada protiv srpskih snaga u BiH. Nakon otpočinjanja operacije Sprečiti let, američki zvaničnici, među kojima i predsednik Klinton, tražili su da se misija proširi.[18] Nakon što su Srbi odbili Vens-Ovenov plan 6. maja 1993, Klinton i drugi američki zvaničnici intenzivirali su svoje apele i razmotrili mogućnost upotrebe napada velikih razmera koji bi Srbe primorali na prihvatanje mirovnih uslova. Na kraju nijedan takav napad nije odobren niti izveden, ali američki zvaničnici su postali otvoreniji prema ideji o upotrebi vazdušnih napada u svrhu prinude.[19]

Juna 1993, delimično pod pritiskom SAD, Savet bezbednosti usvojio je Rezoluciju 836 kojim su NATO snage dobile ovlašćenje za pružanje neposredne vazdušne podrške snagama UNPROFOR-a ukoliko one to zatraže. Postupak traženja vazdušne podrške bio je prilično komplikovan, jer je počivao na principu dvostrukog ključa, odnosno iziskivao je odobrenje i UN i NATO. Za odobrenje UN trebalo se obratiti sedištu u Njujorku, a s obzirom na razliku u vremenskim zonama efikasna koordinacija je bila gotovo nemoguća. Proces dobijanja odobrenja UN kasnije je pojednostavljen kada je generalni sekretar Butros-Butros Gali preneo ovlašćenja za odobrenje vazdušnih napada na svog predstavnika u Bosni, Jasušija Akašija.[8] Čak i posle ovog pojednostavljivanja, princip dvostrukog ključa i dalje je predstavljao problem. Naime, prvo je trebalo da svi zahtevi budu obrađeni u Centru za vazdušne operacije u Kiseljaku, a zatim da prepuste čitav lanac komande UNPROFORA Akašiju. Nakon što bi Akaši odobrio zahtev, podneo bi ga NATO komandirima koji bi zatim prosledili naređenja nazad u svoj lanac komande i koordinisali sa snagama na zemlji.[20]

Zbog komplikovane procedure, NATO nekoliko meseci nije obavio misiju vazdušne podrške. Bez obzira na to, uskoro je počeo da planira treću mesiju: vazdušne napade u svrhu prinude koji su zagovarani u SAD. NATO je prvi put bio spreman da iskoristi operaciju Sprečiti let za izvođenje vazdušnih napada avgusta 1993. Planirani vazdušni napadi su bili zamišljeni kao deo plana za okončanje opsade Sarajeva. Posle diplomatske intervencije, plan nije izvršen, ali je napravljen presedan za moguću upotrebu vazdušnih napada. Tako je u februaru 1994, nakon bombardovanja Sarajevske pijace, NATO izdao ultimatum Srbima da povuku sve teško naoružanje iz zone isključenja ili će u protivnom biti bombardovani. Pošto su se Srbi povinovali zahtevima NATO, vazdušni napadi nisu više sprovođeni.

Napad na Goražde uredi

Glavni članak: Operacija Zvezda

U aprilu 1994. srpske snage su pokrenule napad na bezbednu zonu UN Goražde. U početku, sekretar odbrane SAD Vilijam Peri rekao je novinarima da SAD „neće ući u rat da zaustave Srbe“ od zauzimanja Goražda, a drugi viši zvaničnici javno su umanjivali mogućnost upotrebe vazdušnih napada.[21] Međutim, nekoliko dana od početka napada nekoliko vojnika UNPROFOR-a je ranjeno, a jedan je nastradao u razmeni vatre. Stoga je general Majkl Rouz, komandant UNPROFORa, zatražio od NATO da dejstvuje u skladu s rezolucijom SB UN 832.[22]

Odgovarajući na zahtev, dva aviona F-16 Američkog ratnog vazduhoplovstva su 10. aprila gađali srpske mete, uključujući tenk i komandno mesto. Idućeg dana, dva aviona F/A-18C američkog marinskog korpusa gađali su ostale mete u oblasti. Istoga dana, general Ratko Mladić, komandant vojske Srba u BiH, zvao je generala Rouza i pretio njegovim snagama, rekavši "još jedan napad i oboriću avione — ne mogu da garantujem bezbednost UNPROFOR-a, napašću UNPROFOR i vaše sedište".[23] Mladić je ispunio svoje pretnje u periodu od 12. do 14. aprila. Naredio je svojim snagama da opkole 150 mirovnjaka UNPROFOR-a, uzevši ih u taoce. Zatim je telefonirao generalu Rouzu i rekao im "da ako NATO ne zaustavi svoje akcije, nijedan vojnik UN neće ostati živ".[24] Neki taoci su bili iz zemalja članica NATO, pre svega Velike Britanije i Francuske. Ove zemlje su iz straha za bezbednost svojih ljudi zahtevale da se smesta prekinu napadi. U znak razumevanja, NATO je privremeno opozvao svoje snage, ali je 15. aprila, zbog ponovnih srpskih napada, ponovo poslao avione u tu oblast.[25]

Kao što je Mladić obećao, srpska vojska oko Goražda je pokušala da obori NATO avione. Dana 15. aprila 1994, francuski Daso Etendar IV pogođen je sa zemlje dok izviđao tu oblast. Avion je oštećen, ali se vratio bezbedno na svoj nosač, Klemenso.[8] Dana 16. aprila snage UN pozvale su britanski morski harijer sa nosača HMS Ark Rojal[26] da uništi tenk. Nakon nekoliko neuspešnih pokušaja da priđe meti, oboren je iz ručnog bacača raketa zemlja-vazduh. Pilot se na vreme katapulirao. Spasen je, ali je njegov avion uništen.[27] Nakon obaranja herijera, NATO nije više izvodio napade oko Goražda, a 17. aprila Mladić je oslobodio većinu talaca koju je uzeo. U narednih nekoliko dana Srbi su pristajali na prekid vatre, a zatim ga kršili u okolini Goražda. U pokušaju da obezbedi Goražde i primora Srbe na poštovanje sporazuma, NATO i UN izdale su ultimatum srpskim snagama: ili će Srbi prekinuti napade i povući svoje snage, ili će se suočiti sa dodatnim vazdušnim napadima 22. aprila. Srbi su se povinovali ultimatumu, u kom se tražilo povlačenje njihovog teškog naoružanja na 20 i svih snaga na 3 km od centra Goražda. Pošto su se Srbi povinovali ultimatumu, NATO je prekinuo svoje operacije oko Goražda.[8]

Sarajevo uredi

Februara 1994. (kada su vazdušni napadi prvi put najavljivani) NATO je formirao zonu isključenja teškog naoružanja oko Sarajeva i pokupio oružje na više mesta. Dana 5. avgusta, VRS je prekršila dogovor o zoni isključenja, zauzevši skladište oružja u Ilidži. Tokom zauzimanja skladišta, srpske snage su ranile jednog ukrajinskog mirovnjaka UNPROFOR-a. Zbog toga su se UN ponovo obratile NATO za vazdušnu podršku. Dva američka aviona A-10 u više navrata su mitraljirali srpske ciljeve, pa su Srbi vratili oružje u skladište.[28]

UNPROFOR je ponovo zatražio od NATO vazdušnu podršku u oblasti Sarajeva 22. septembra nakon što su srpske snage napale francuski oklopni transporter. Dva britanska jaguara SEPECAT gađali su tenk, uništivši ga.[8]

Banjalučki incident uredi

Glavni članak: Banjalučki incident

Dana 28. februara 1994. avion NATO opremljen radarskim sistemom za rano upozorenje leteći iznad Mađarske uputio je dva američka aviona F-16 u oblast južno od Banjaluke, gde je uočio šest jastrebova J-21 i dva orla J-22. Naime, srpski avioni su vraćali nazad u svoju bazu nakon bombardovanja vojne fabrike „Bratstvo“ u Novom Travniku čime su povredili zonu zabrane leta. Četiri srpska aviona je oboreno, a jedan se srušio dok je leteo nisko u pokušaju da pobegne. NATO je tako zabeležio prvu borbenu misiju u svojoj istoriji.[29]

Napad na Bihać, bombardovanje Udbine i taoci uredi

 
 
Bihać
Položaj Bihaća na karti.

Oktobra i novembra 1994, tokom opsade Bihaća, muslimansko-hrvatska federacija pokrenula veliku ofanzivu u okolini grada Bihaća, na krajnjem severozapadu Bosne. Srbi su nedugo potom pokrenuli protivnapad. U podršku svojim operacijama, pokrenuli su vazdušne napade avionima stacioniranim na bivšem aerodromu JNA u Udbini. Udbina se nalazi južno od Bihaća, a u vreme sukoba pripadala je Republici Srpskoj Krajini. Srpski avioni bacili su napalm i kasetne bombe. Ubojna sredstva su uglavnom poticala iz starih, nepouzdanih zaliha i većinom nisu eksplodirala. Uprkos tome, napad je predstavljao kršenje zone zabrane leta i izazvao NATO. NATO je smesta potražio način da odgovori. Međutim, njegove snage nisu imale dozvolu da izvode operacije u hrvatskom vazdušnom prostoru. Osim toga, s obzirom da je Bihać blizu granice, srpski avioni su mogli napadati u Bosni, a zatim se vraćati u Hrvatsku pre nego što bi bili presretnuti. Zbog toga NATO nije mogao da zaustavi upade.

Proširivanje vazdušne kampanje 1995. uredi

 
EF-111 preleće Alpe maja 1995.

Iako se 1994. godina završila mirno Karterovim primirjem, NATO je nastavio da priprema planove za nove operacije. I zvaničnici NATO i UN verovali su da će se po isteku primirja u martu borbe nastaviti. Zbog toga, planeri u Centru za kombinovane vazdušne operacije na Balkanu (CAOC) počeli su da pripremaju planove za nove vazdušne operacije. Do kraja decembra, planeri su razvili plan pod nazivom „Mrtvo oko“. Cilj tog plana je bio eliminisanje kapaciteta srpskog raketnog sistema zemlja-vazduh kako bi NATO mogao povratiti nespornu superiornost u vazduhu. Narednih nekoliko meseci plan za Mrtvo oko postepeno se razvio u plan za operaciju Namerna sila, odnosno masivno bombardovanje srpskih ciljeva što je na kraju izvršeno avgusta i septembra 1995.[30]

Bombardovanje Pala i talačka kriza uredi

Dok je NATO planirao svoju novu strategiju, isteklo je primirje, i, kao što se predviđalo, borbe su se nastavile. Kako su se borbe postepeno širile, snage bosanskih Muslimana izvele su veliku ofanizivu na predeo Sarajeva. U znak odgovora na napad, Srbi su zauzeli teško naoružanje iz skladišta pod nadzorom UN i počeli da gađaju ciljeve. U znak odmazde za ove akcije, komandant UN, potpukovnik Rupert Smit, zatražio je od NATO da izvede vazdušne napade. NATO je izašao u susret njegovom zahtevu i 25. i 26. novembra bombardovao srpsko skladište municije na Palama. Misiju su izveli avioni F-16 Američkog ratnog vazduhoplovstva i EF-18A Španskog ratnog vazduhoplovstva naoružani sistemom za lasersko navođenje bombi. Srbi su zatim uzeli 377 mirovnjaka UNPROFOR-a za taoce i koristili ih kao ljudski štit na raznim mestima u BiH označenim za bombardovanje. To je primoralo NATO da obustavi svoje napade.

Obaranje Skota O`Grejdija uredi

Glavni članak: Incident kod Mrkonjić Grada
 
Kapetani T. O. Hantford, Skot O`Grejdi i Bob Rajt na konferenciji za štampu posle O`Grejdijevog spašavanja

Nakon uzimanja 377 talaca, NATO nije izvodio dalje vazdušne napade, ali je nastavio da redovno nadgleda zonu zabrane leta. Dana 2. juna 1995. kapetan Skot O`Grejdi iz Američkog ratnog vazduhoplovstva poslat je na rutinsko izviđanje zone zabrane leta. Dok je bio u izvidnici, srpski raketni sistem zemlja-vazduh SA-6 oborio mu je avion, F-16, kod Mrkonjić grada. O`Grejdi se katapultirao na vreme, ali se spustio na teritoriju koju su kontrolisali Srbi. Mnogi američki zvaničnici veruju da su Srbi namerno ciljali O`Grejdija s namerom da ga kao Amerikanca uzmu za taoca.[31]

O`Grejdijevo obaranje u velikoj meri doprinelo je porastu tenzija između NATO i Srba. Više američkih komandanata pozivalo je na momentalne vazdušne napade u znak odmazde. Međutim, Srbi su i dalje držali većinu talaca koje su uzeli nakon bombardovanja Pala. Strah za sigurnost talaca sprečio je NATO da energičnije dejstvuje. U nastojanju da se smanje tenzije Srbi su pustili 121 talaca neposredno nakon incidenta. Uprkos tome, situacija je ostala eksplozivna narednih nekoliko dana dok O`Grejdija nije spasio 3. bataljon 8. marinskog puka 2. marinske divizije, stavivši tako tačku na pozive na momentalnu ofanzivnu akciju. Ubrzo nakon toga, Srbi su pustili preostale taoce.[32] Izvukavši pouku iz ovog incidenta, NATO je izdao naređenje da ubuduće svi letovi budu praćeni avionima dizajniranim za suzbijanje neprijateljske protivvazduhoplovne odbrane (SEAD).[33]

Dana 11. avgusta[34] jedna bespilotna letelica, predator MQ-1, Američkog ratnog vazduhoplovstva je oborena vatrom protivvazduhoplovne odbrane u istoj oblasti,[35] dok se druga srušila usred mehaničkog kvara 14. avgusta.[34][36]

Odgovor na Srebrenicu uredi

Glavni članak: Masakr u Srebrenici

Mesec dana nakon obaranja O`Grejdija, 6. jula, VRS pokrenula je ofanzivu protiv sigurne zone UN Srebrenica. Holandski mirovnjaci su razmišljali da se obrate NATO za pomoć, ali su odustali od toga, navodno zato što Srbi nisu koristili teško naoružanje a i iz straha da ne dođe do još jedne talačke krize.[37] Dana 10. jula, pošto su se borbe pojačale, holandske snage konačno su zatražile od NATO neposrednu vazdušnu podršku, ali je zbog problema u komunikaciji unutar sistema dvostrukog ključa, zahtev nije odobren do idućeg dana.[38]

Dana 11. jula NATO se pripremio da izvede veliku misiju u Srebrenici sa 60 aviona. U 14.30 dva holandska aviona F-16 gađali su srpske tenkove na periferiji grada. Zatim su poslata dva aviona Američkog ratnog vazduhoplovstva F-16 da unište artiljeriju, ali nisu uspeli da pronađu svoje mete. Nedugo potom srpske snage su zarobile nekoliko holandskih mirovnjaka i pretili da će ih ubiti ukoliko NATO ne otkaže svoje napade. Holandski komandant je izvestio o ovome svoju vladu, te je holandski ministar odbrane Joris Vorhuve smesta telefonirao centar za operacije NATO i tražio da se obustave napadi.[39]

Do kraja dana, Srebrenica je pala u ruke srpskih snaga, koje su navodno počinile masakr nad oko 7.000 ljudi. Neposredno nakon ove tragedije, mnogi posmatrači krivili su NATO što se nije više angažovao. Novinar Dejvid Rod kasnije je pisao: „...da je NATO na vreme pružio neposrednu vazdušnu podršku... 7.079 nestalih bi možda danas bili živi“.[40] Osećaj da je mogao sprečiti na hiljadu smrtnih slučajeva da je delovao odlučnije navelo je NATO da ubrza planove za operaciju Namerna sila.[41]

Londonska konferencija uredi

Posle događaja u Srebranici, predstavnici šesnaest zemalja su se sastali u Londonu na konferenciji, koja je počela s radom 21. jula 1995, da razmotre nove opcije vezane za BiH. Tom prilikom generalni sekretar UN Butros Butros Gali dao je generalu Bernaru Žanvijeu, vojnom komandantu UN, ovlašćenje da traži od NATO vazdušne napade bez konsultovanja civilnih zvaničnika UN.[42] Severoatlantski savet, vrhovno političko telo NATO, i UN složili su se i oko upotrebe vazdušnih napada NATO kao odgovora na napade na bilo koju sigurnu zonu u BiH. Učesnici konferenci su se u principu složili i oko upotrebe vazdušnih napada širokih razmera kao odgovora na buduće činove srpske agresije.[43]

Operacija Namerna sila uredi

Glavni članak: Operacija Namerna sila
 
F-16C fajting falkon Američkog ratnog vazduhoplovstva sleće tokom operacije Namerna sila

Dana 28. avgusta 1995. minobacačka granata pala je na Sarajevsku pijacu i odnela živote 37 ljudi. SAD su za napad okrivile srpske snage. Admiral Lejton Smit, komandant NATO, predložio je da NATO u znak odmazde pokrene vazdušne napade protiv Srba. Napadi bi bili izvedeni po planu koji je smišljen za operaciju Namerna sila. Dana 30. avgusta 1995. NATO je zvanično pokrenuo operaciju Namernu silu, odnosno masovno bombardovanje srpskih ciljeva.

Završetak Operacije uredi

 
Adm. Lejton Smit priča na ceremoniji prenosa ovlašćenja IFOR-u

Nakon prihvatanja Dejtonskog mirovnog sporazuma, više nije potrebe za sprečavanjem leta. Stoga je Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija je 15. decembra 1995. i zvanično proglasio da je rezolucija o zoni zabrane leta prestala da važi. Idućeg dana, 16. decembra, Severoatlantski savet pristao je na prekid operacije Sprečiti let, što je stupilo na snagu 20. decembra. Dana 21. decembra 1995. NATO je održao formalnu ceremoniju okončanja operacije u Vičenci. Mnoge snage koje su bile predviđenje za sprečavanje leta dobile su zadatak da pružaju podršku novim mirovnjacima IFOR u BiH (Operacija odlučujući poduhvat).[8]

Značaj uredi

Uticaj na vojnu politiku uredi

 
F/A-18 Američkog marinskog korpusa priprema se za misiju u BiH decembra 1995.

Reference uredi

  1. ^ a b NATO enforcing no-fly zone in Bosnia Arhivirano 2013-01-24 na sajtu Archive.today Associated Press, 13 April 1993
  2. ^ Cook, Nick (1. 3. 2002). „Plus ca change ..? NATO aircraft are still particularly vulnerable to attack from certain forms of guided missiles”. Interavia Business & Technology. Arhivirano iz originala 4. 11. 2012. g. Pristupljeno 3. 2. 2016. 
  3. ^ „F-18 Hornet ejection history”. Arhivirano iz originala 19. 1. 2012. g. Pristupljeno 3. 2. 2016. 
  4. ^ U.S. Jet Crashes in Adriatic, Pilot Dies
  5. ^ Thomas, Evan (19. 6. 1995). „An American Hero”. Newsweek. Arhivirano iz originala 4. 3. 2016. g. Pristupljeno 3. 2. 2016. 
  6. ^ West flexes muscle, Karadzic warns against action
  7. ^ a b v Ripley 2001, str. 21–24 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFRipley2001 (help)
  8. ^ a b v g d đ e AFSOUTH Fact Sheet
  9. ^ Air pictorial: journal of the Air League, Volume 57. Air League of the British Empire, 1995
  10. ^ a b "Resolution 816"
  11. ^ Beale 1997, str. 19
  12. ^ Beale 1997, str. 21
  13. ^ Beale 1997, str. 2–3
  14. ^ a b http://www.krajinaforce.com/dokumenti/hronika_rsk_89_95.pdf
  15. ^ Beale 1997, str. 20
  16. ^ "Ratko Mladic's very personal war"
  17. ^ Beale 1997, str. 19–21
  18. ^ Safire 1995
  19. ^ Beale 1997, str. 20.
  20. ^ Starr 1993
  21. ^ Gordon (April 5, 1994)
  22. ^ Gordon (April 11, 1994)
  23. ^ Burg & Shoup 1999, str. 147
  24. ^ Beale 1997, str. 25
  25. ^ Bucknam 2003, str. 137
  26. ^ Operation Deny Flight Arhivirano na sajtu Wayback Machine (27. septembar 2011) AFSOUTH Fact sheets
  27. ^ Bucknam 2003, str. 138
  28. ^ Bucknam 2003, str. 163
  29. ^ Tucker, Spencer (2012). Almanac of American Military History, Volume 1. ABC-CLIO. str. 2180. ISBN 978-1-59884-530-3. 
  30. ^ Bucknam 2003, str. 204–205.
  31. ^ Bucknam 2003, str. 218
  32. ^ Bucknam 2003, str. 220
  33. ^ "Deny Flight shootdown may put USAF on the offensive"
  34. ^ a b Predator/MQ-9 Reaper June (2010). p. 16.
  35. ^ Major Robert C. Nolan II: The Pilotless Air Force?. The Research DepartmentAir Command and Staff College, March (1997). p. 6
  36. ^ „University of Texas at Arlington”. Arhivirano iz originala 2. 4. 2012. g. Pristupljeno 6. 2. 2016. 
  37. ^ Bucknam 2003, str. 246–247
  38. ^ Bucknam 2003, str. 248
  39. ^ Bucknam 2003, str. 249
  40. ^ Rohde 1997, str. 354
  41. ^ Bucknam 2003, str. 250—252.
  42. ^ Beale 1997, str. 34
  43. ^ Bucknam 2003, str. 253

Literatura uredi

  • Ripley, Tim (2001). Conflict in the Balkans, 1991–2000. Osprey Publishing. str. 21—24. ISBN 978-1-84176-290-6. 

Knjige uredi

Članci uredi

Materijal s interneta uredi

  • „Operation Deny Flight”. AFSOUTH Fact Sheets. NATO Regional Headquarters Allied Forces Southern Europe. Arhivirano iz originala 8. 6. 2011. g. Pristupljeno 17. 4. 2011. 
  • „Resolution 816” (PDF). United Nations Security Council Resolutions. UN Security Council. Pristupljeno 17. 2. 2009. 

Spoljašnje veze uredi

 
Operacija Sprečiti let na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Операција_Спречити_лет&oldid=27673200”