Википедија

Opiofobija

Opiofobija je jedna od farmakofobija koja se karakteriše strahom od razvoja jatrogene zavisnosti, tolerancije, neželjenih dejstava opioida i restriktivnih propisa koji kontrolišu propisivanje narkotika (opioida) u medicini.[1] Ponekad dostupnost opinoida onkološkim bolesnicima i lekarima otežavaju i propisi, pa opiofobija ili strah nastaje i od njihove zloupotrebe.[2]

Strah od lečenja morfinom i njemu sličnim lekovima može kod nedovoljno edukovanih bolesnika i lekara izazvati opiofobiju.

Opioidi (morfin i njemu slični lekovi), koji se u medicini koriste kao analgetici ključni su i nezamenjivi lekovi za uspešno otklanjanje umereno jakog i jakog kancerskog (malignog) bola.[3][4][5][6][7]

Procenjuje se da od umerenog do jakog kancerskog bola pati oko 65 obolelih od malignih bolesti. Polazeći od ove činjenice Svetska zdravstvena organizacija (SZO) sve više proklamuje značaj lečenje bola, uključujući i terapiju opioidima, kao jedno od esencijalnih ljudskih prava.[8] „Njujork tajms” je nedavno objavio; da širom sveta svakoga dana oko šest miliona ljudi u završnom stadijumu raka trpi teške bolove samo zato što im nije dostupan neki od opinoida. Iako je npr. morfin vrlo jeftin lek, često ga nema u pojedinim zemljama, jer farmaceutske kompanije nemaju interes da ga proizvode.

Rizik od opioida procenjuje se kao preveliki u odnosu na terapijsku korist koju oni mogu imati. To dovodi da se opioidi ne koriste tamo gde su indikovani (lečenje bola i palijativno zbrinjavanje). Zato je zbog straha od opiofobije, nepropisivanje opioida jedna je od najvećih barijera za uspešno lečenje kancerskog bola..[9][10][11]

Princip ravnoteže u kontroli narkotika
Konvencija SZO obavezuje vlade zemalja potpisnica (među kojima je i Srbija) da uspostave ravnotežu između obaveze da spreče zloupotrebu narkotika i podjednako važne obaveze da osiguraju dostupnost narkotika za lečenje bola i otklanjanje patnje.

Epidemiologija

uredi

Opiofobija je u različitom stepenu prisutna na svim nivoima: među zdravstvenim radnicima, pacijentima i njihovim porodicama, kod zdravstvenih vlasti i široj javnosti. U praksi, opiofobija se najčešće odnosi na morfinofobiju.

Tim Instituta za onkologiju i radiologiju Srbije (IORS) nakon istraživanja o prisustvu opiofobije među zdravstvenim radnicima, pacijentima i lekarima na specijalizaciji ustanovio je da:[12]

  • Opiofobija postoji među 374 zdravstvena radnika (lekari i medicinske sestre). Među lekarima preovladava umereno jaka i jaka zabrinutost za restrikcije u postojećim propisima koji regulišu propisivanje opioida.
  • Od ukupnog broja pacijenata, sa malignom bolešću, najveći broj (92,71%) ispoljilo je neki vid opiofobije.
  • Da je strah od zavisnosti kod (84,37%), bolesnika izazvan strahom od neželjenih dejstava opoioida (58,32%), strahom od tolerancije (44,79%), strahom da im primena opioida ukazuje na terminalnu fazu bolesti (34,38%) i predrasuda da prihvatanje terapije bola znači da je pacijent „slabić“ jer ne može da trpi bol (33,37%).

Sindrom zavisnosti od opioida

uredi

Na osnovu Međunarodne klasifikacije bolesti, dijagnoza sindroma zavisnosti može da se postavi kada osoba zadovoljava najmanje 3 od 6 kriterijuma navedenih u tabeli ispod:

Kriterijumi za postavljanje dijagnoze sindroma zavisnosti

Međunarodna klasifikacija bolesti (ICD 10) Bolesnik koji koristi opioide za lečenje bola
1. Neodoljiva, stalna želja da se uživa (koristi lek) Veoma retko
2. Gubitak kontrole korišćenja leka Veoma retko
3. Poremećaj funkcionisanja, uključujući zanemarivanje drugih zadovoljstava i interesovanja Ne, naprotiv
4. Stalno korišćenje leka, bez obzira na štetne posledice po obolelog Ne, naprotiv poboljšanje kvaliteta života i duže preživljavanje u slučaju korišćenja opioida za lečenje bola
5. Tolerancija Da, uglavnom
6. Aapstinencijalni sindrom (fizička zavisnost) Da, uglavnom

Kod bolesnika koji se leče opioidima dijagnoza sindroma zavisnosti može da se postavi samo ako bolesnik osim tolerancije i apstinencijalnog sindroma zadovoljava bar još jedan od preostala četiri kriterijuma, koji se odnose na kompulzivno ponašanje i upotrebu supstance uprkos štetnim posledicama.

Smernice za suzbijanje opiofobije

uredi

Osnovni zadatak tima koji se bavi lečenjem kancerskog bola, i psihoonkologa u suzbijanju opiofobije je da edukuju pacijente i njihove porodice, objasne im kako ovi lekovi deluju, i ubede ih da:[1]

  • Lekovi iz grupe opioida nisu lekovi koji pretvaraju bolesnika u zavisnika, već su to ključni lekovi za otklanjanje kancerskog bola.
  • Zavisnost od opioida (​​koji su propisani i koriste se kao lekovi protiv bola) retka, osim ako bolesnik nije ranije bio zavisan od droge ili alkohola.
  • Primena jakih lekova za lečenje bola iz grupe opioida (​​morfin i njemu slični lekovi) isključivo određuje jačina bola, a ne težina bolesti i dužina života
  • Ako se bol stavi pod kontrolu na drugi način, npr. specifičnom onkološkom terapijom (zračenje ili hemioterapija), tada doza opioida može da se smanji ili čak ukine bez bilo kakvih neželjenih fizičkih ili psiholoških posledica.
  • Opioidi vremenom ne prestaju da deluju.
  • Neželjena dejstva opioida dobro su poznata medicinskom osoblju, koje ta dajetva može da spreči i kontroliše, tako da to nisu ograničenja za primenu istih u praksi
  • Morfin ne pretvara pacijente u osobe „potonule u san“.

Izvori

uredi
  1. ^ a b Snežana Bošnjak, Nataša Bakić, Marija Dragićević Jelena Dimitrijević, Opiofobija - Šta plaši bolesnika i porodicu. Institut za onkologiju i radiologiju Srbije: Centar za razvoj palijativnog zbrinjavanja, Beograd (2009), ISBN 978-86-80401-08-9 / COBISS.SR-ID 170377740
  2. ^ Milićević N, Bošnjak S, Gutović J, Nalić D, editors. Palijativno zbrinjavanje onkoloških bolesnika: nacionalni vodič za lekare u primarnoj zdravstvenoj zaštiti. 1. izd. Beograd: Medicinski fakultet Univerziteta u Beogradu; 2004.
  3. ^ World Health Organization. Cancer Pain Relief: With a Guide to Opioid Availability. 2nd ed. Geneva, Switzerland: World Health Organization; 1996.
  4. ^ NICE clinical guideline, 2012. Opioids in palliative care: safe and effective prescribing of strong opioids for pain in palliative care in adults (guidance.nice.org.uk/cg140)
  5. ^ Caraceni A, Hanks G, Kaasa S et al. Use of opioid analgesics in the treatment of cancer pain: evidence based ecommendations from EAPC. Lancet Oncol. 2012; 13: e58-8.
  6. ^ Ripamonti CI, Santini D, Maranzano E, Berti M, Roila F, on behalf of the ESMO Guidelines Working Group. Management of cancer pain: ESMO Clinical Practice Guidelines.Annals of Oncology 2012;23 (Supplement 7): vii139–vii154
  7. ^ National Cancer Center Network (NCCN), Adult Cancer Pain: NCCN pratice guidelines. 2013:v.2 2013
  8. ^ World Health Organization. Cancer Pain Relief: With a Guide to Opioid Availability. 2nd ed. Geneva, Switzerland: World Health Organization; 1996.
  9. ^ Van den Beuken-van Everdingen MH, de Rijke JM, Kessels AG, Schouten HC, van Kleef M, Patijn J. Prevalence of pain in patients with cancer: a systematic review of the past 40 years. Ann Oncol 2007; 18:1437-49.
  10. ^ Morgan JP. American opiophobia: Customary underutilization of opioid analgesics. In: Hill CS, Fields WS, eds. Advances in Pain Research and Therapy, Volume 11. vol. 11. New York, NY: Raven Press, 1989:181-189.
  11. ^ Bennett DS, Carr DB. Opiophobia as a barrier to the treatment of pain. J Pain Palliat care Pharmacother. 2002; 16 (1): 105-109
  12. ^ Хронична болна стања малигне етиологије, клиничко терапијски водич

Спољашње везе

uredi


 Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Опиофобија&oldid=27441449”