Orhan Veli
Orhan Veli Kanik ili Orhan Veli (Bejkoz, Istanbul, 13. april 1914 — Istanbul, 14. novembar 1950) bio je turski pesnik. Kanik je jedan od osnivača pokreta Garip, zajedno sa Oktajem Rifatom i Melihom Dževdetom. U cilju fundamentalne transformacije tradicionalne forme u tursku poeziju, on je uveo kolokvijalizme u poetski jezik. Pored poezije, Kanik je, u kratkih 36 godina života, imao impresivnu količinu dela, uključujući eseje, članke i prevode.[1][2]
Orhan Veli Kanik | |
|---|---|
 | |
| Datum rođenja | 13. april 1914. |
| Mesto rođenja | Istanbul, Turska |
| Datum smrti | 14. novembar 1950. (36 god.) |
| Mesto smrti | Istanbul, Turska |
| Uzrok smrti | Moždana aneurizma |
| Zanimanje | pisac |
| Aktivni period | 1936 - 1950 |
| Potpis | |
 | |
Život
urediDetinjstvo i obrazovanje
urediOrhan Veli Kanik je rođen 13. aprila 1914. godine u Bejkozu. Njegov otac Mehmet Veli bio je sin trgovca iz Izmira, dok je njegova majka bila Fatma Nigar, iz Bejkoza. Prema popisu stanovništva, njegovo ime po rođenju je Ahmet Orhan, ali je, po svom ocu, nazvan Orhan Veli, pre donošenja Zakona o prezimenu. Imao je mlađeg brata i sestaru: novinar u Vatan novinama Adnan Veli Kanik i Furuzan Joljapan. Izgleda da je pesnik imao i sestru Ajše Zerin, koja je, kada je preminula, imala jednu godinu.
Orhan Veli je proveo svoje detinjstvo u Bejkozu, Bešiktašu i Džihangiru. Krenuo je u vrtić osnovne škole Anafartalar u Akaretleru tokom dana primirja. Posle godinu dana, upisao se kao učenik u školi Galatasaraj. Godine 1925. nakon završetka četvrtog razreda napustio je školu da bi se sa svojom majkom preselio u Ankaru, po želji svog oca. Tamo je upisan u Gazi osnovnu školu. Posle godinu dana prebacio se u Gimnaziju za dečake u Ankari. Kanik je tokom svog detinjstva pretrpeo nekoliko zdravstvenih problema. Sa pet godina se teško izgoreo i morao je da se leči duži vremenski period. Preležao je male boginje sa devet godina i šarlah kada je imao sedamnaest godina.[3]
Kanikovo interesovanje za književnost počelo je u osnovnoj školi. Njegova priča je u to vreme objavljena u časopisu "Dečiji svet". Svog najboljeg prijatelja Oktaja Rifata upoznao je u sedmom razredu. Nekoliko godina kasnije, sprijateljiće se sa Melihom Dževdetom. U prvoj godini gimnazije Ahmet Hamdi Tanpinar je bio njegov učitelj i mentor koji mu daje savete i uputstva. Pesnik je tokom srednjoškolskih godina objavio časopis "Naš glas" sa svojim prijateljima Oktajem Rifatom i Melihom Dževdetom. Osim toga, u srednjoj školi pokazuje interesovanje i za pozorište.[3]
Dalji život i pesnička karijera
urediKanik se preselio u Ankaru i angažovan je u Birou za međunarodne porudžbine PTT-a, turske nacionalne poštanske i telegrafske službe. Udružio se sa svojim starim prijateljima Oktajem Rifatom i Meliom Dževdetom, i trio je počeo pisati poeziju sličnog stila. Godine 1936. u časopisu Varlik, po prijedlogu Nahida Sirja Orika objavljeno je nekoliko Velijevih pesama. U magazinu Orhan Veli i njegovi prijatelji predstavljeni su sledećim riječima: "Varlik pojačava svoje kadrove pesnika novim i moćnim mladim olovkama. Orhan Veli, čije četiri pesme možete pročitati ispod, manifestira zrelu umjetnost iako nikada ranije nije bio objavljivan. U našim budućim izdanjima, on će bolje opisati novi duh koji on i njegovi prijatelji unose u našu poeziju. "
Godine 1939. Orhan Veli doživljava saobraćajni udes sa svojim prijateljem Melihom Dževdetom, zbog čega je dvadeset dana bio u komi.
U maju 1942. objavljena je zbirka "Garip”. Ovo izdanje sadržalo je 24 pesme Orhana Velija, uz 16 Dževdetovih i 20 Rifatovih. Zbirka označava početak pokreta Garip, poznat i kao "prvi talas".[4] Poezija i uvođenje pokreta Garip izazvalo je kontroverzu u turskom književnom svetu. Posebno je stih Orhana Velija postao je fokus spora: "Yazık oldu Süleyman Efendi'ye". Neki su ga osudili, a bilo je i optužbi za plagijat, dok je sa druge strane broj kritičara smatrao da je to jedan od najelokventnije napisanih stihova na turskom. Ova rasprava popularizovala je stih do te tačke, da je, prema rečima Nurulaha Atača, "bio na svim trajektima, tramvajima, kafićima", postajući idiom.[5]
Napušta PTT 1942. godine radi služenja vojnog roka. Služio je do 1945. godine u Kavakoju u Galipolju. Za to vreme objavio je samo šest pesama. Otpušten je kao poručnik i počinje da radi u Odeljenju za prevode ministarstva prosvete. Njegovi prevodi sa francuskog jezika objavljeni su u serijalu "Klasici". Objavio je opus poezije pod nazivom "Nisam odustao" u februaru 1945. godine i drugo izdanje "Garipa" koje je sadržalo samo njegovu poeziju u aprilu.
Sa odlaskom Hasana Alija Judžela kao ministra obrazovanja, nakon izbora 1946. godine, Kancelarija za prevode koju je osnovao gubi je svoju istaknutost u ministarstvu. Veli je ubrzo podneo ostavku. U kasnijim godinama ukazuje da je neugodnost represivne atmosfere koja je ovladala u ministarstvu dolaskom novog ministra Rešata Šemsetina Sirera, bila razlog za njegovu ostavku.
[6]"Osluškujem Istanbul Sklopljenih očiju; Vetar lagano duva, Polako se njiše Lišće i drveće; Daleko, jako daleko, Vodonoše zvone Zvončićima neprekidno. Osluškujem Istanbul Sklopljenih očiju."
Okuplja se sa prijateljima kao što su Bedri Rahmi Ejuboglu, Abidin Dino, Nedžati Džumali, Sabahatin Ejuboglu, Oktaj Rifat i Melih Dževdet, koji su se takođe našli u sličnoj situaciji nakon promena u ministarstvu prosvete. To dovodi do ideje o osnivanju novog zajedničkog magazina krajem 1948. godine. Orhan Veli bio je izdavač i glavni urednik, što ga dovodi u tešku finansijsku situaciju, u jednom trenutku čak uzrokujući da proda kaput da bi pokrio troškove. Morao je da proda slike koje je dobio na poklon od Abidina Dina, da plati objavljivanje poslednjeg broja. Prvo izdanje "Japraka" izašlo je 1. januara 1949. Godine i imao je ukupno 28 izdanja do juna 1950. Godine. Objavljivana je društveno svesna poezija Oktaja Rihata i Meliha Dževdeta.
U istom vremenskom periodu Orhan Veli, Oktaj Rifat i Melih Dževdet vodili su kampanju za oslobađanje Nazima Hikmeta iz zatvora, praćen trodnevnim štrajkom glađu. Tokom 1949. godine Orhan Veli je u stihove pretočio priče o Nasredin Hodži, objavio svoju poslednju zbirku pesama i, u saradnji sa Šehbalom Erdenizom, preveo na turski jezik Lambove adaptacije Šekspirovog "Hamleta" i "Mletačkog trgovca".
Smrt
urediNakon što je "Japrak" ugašen, Kanik se vratio u Istanbul. Bio je u poseti Ankari nekoliko nedelja, kada je 10. novembra 1950. godine pao u rupu u ulici koju su iskopali opštinski radnici, naizgled se lakše povredivši. Vratio se u Istanbul dva dana kasnije. Dok je ručao kod svojih prijatelja, 14. novembra, pozlilo mu je i biva primljen u bolnicu. Dobija pogrešnu dijagnozu i lečen zbog trovanja alkoholom, u 20.00 časova pada u komu. Umro je od moždane moždane aneurizme u 23:30 u bolnici Džerahpaša.
Bibliografija
uredi- Garip (zajedno sa Oktajem Rifatom i Melihom Dževdetom, 1941)
- Garip (1945)
- Vazgeçemediğim (1945)
- Destan Gibi (1946)
- Yenisi (1947)
- Karşı (1949)
- Bütün Şiirleri (1951, 1975)
Reference
uredi- ^ Orhan Veli Kanık (na jeziku: turski), 14. 10. 2018, Pristupljeno 01. 12. 2018
- ^ Orhan Veli Kanık (na jeziku: engleski), 04. 03. 2018, Pristupljeno 01. 12. 2018
- ^ a b „Orhan Veli KANIK - Yaşamı”. www.siir.gen.tr. Pristupljeno 01. 12. 2018.
- ^ „Moja turska biblioteka - Orhan Pamuk - Peščanik”. Peščanik. 08. 12. 2008. Pristupljeno 01. 12. 2018.
- ^ „KANIK'sadığım biri ORHAN VELİ..”. www.orhanveli.net. Pristupljeno 02. 12. 2018.
- ^ RTS Obrazovno-naučni program - Zvanični kanal (31. 10. 2017), Savremeno tumačenje srpske istorije: Orijent na Balkanu, Pristupljeno 02. 12. 2018
