Osmanski radnički bataljon
Osmanski radnički bataljon (turski: Amele Taburları, jermenski: Աշխատանքային բատալիոն, grčki: Τάγματα Εργασίας) je bio oblik prinudne radne snage u kasnom Osmanskom carstvu. Izraz se povezuje sa razoružanjem i ubijanjem osmanskih jermenskih vojnika tokom Prvog svetskog rata, osmanskih Grka tokom genocida nad Grcima u Osmanskom carstvu, kao i tokom Turskog rata za nezavisnost.[1][2]
.png)
Pregled
urediTokom Prvog svetskog rata, Osmansko carstvo se oslanjalo na radničke bataljone za logistički deo rata. Carstvo je imalo oskudnu infrastrukturu. Prema Hilmaru Kajzeru, ljudi su bili podeljeni u bataljone koji su imali od 25 hiljada do 50 hiljada ljudi, u zavisnosti od toga da li je carstvo bilo u ratu ili ne. Radnici su morali da konstruišu puteve i železnice i da prevoze potrebne materijale vojsci na frontu.[3] Mnogi od regruta su bili hrišćani, u kojima je najviše bilo Jermena, Grka i hrišćana iz Sirije.[4]
Jermeni u radničkim bataljonima
urediJermeni nisu služili u oružanim snagama Osmanskog carstva do 1908. godine. Nakon mladoturske revolucije, koja je proglasila da će se završiti nepravedna distinkcija između muslimana i hrišćana u carstvu, Jermeni su bili tretirani kao jednaki građani i morali su da služe vojsci.
Dana 25. februara 1915. godine, nakon poraza Osmanlija u bici kod Sarikamiša, Jermeni su optuženi da su radili protiv carstva i da više neće biti mobilizovani u oružane snage, iz razloga "da ne bi sarađivali sa Rusima".[4][5] Jermeni koji su ratovali u vojci su bili razoružani i uključeni u radničke bataljone. Tradicionalno, u vojsku su bili regrutovani samo muškarci od 20 do 45 godina. Mlađi (15-20) i stariji (45-60) ne-muslimanski vojnici su korišćeni kao logistička podrška preko radničkih bataljona. Pre februara, neki od jermenskih regruta su radili kao radnici hamali, da bi posle bili pogubljeni.[6]
Prikazi
urediGrčki romanopisac Ilijas Venezis je opisao situaciju u svom radu Number 31328 (Το Νούμερο 31328). Prema njemu, od 3 hiljade regrutovanih u Venezisov radnički bataljon, samo je 23 preživelo.[7]
Lejla Nejzi je objavila studiju gde je proučavala dnevnik Jašara Pakera, člana jevrejskog društva u ranom 20. veku u Ankari, koji je bio regrutovan u radnički bataljon dva puta, prvo za vreme grčko-turskog rata (1919-22), a zatim i u Drugom svetskom ratu, ratu u kom Turska nije učestvovala. Studija Nejzi je prikazala sliku uslova života u ovim bataljonima, koji su bili stvoreni od ne-muslimana.[8]
Reference
uredi- ^ Morris, Benny; Ze'evi, Dror (2019). The Thirty-Year Genocide. Harvard University Press. p. 387. ISBN 9780674240087
- ^ „Notes on the Genocides of Christian Populations of the Ottoman Empire”. www.genocidetext.net. Pristupljeno 2021-08-04.
- ^ Kaiser, Hilmar (2002). Kieser, Hans-Lukas; Schaller, Dominik J. (eds.). Armenian genocide and the Shoah. Chronos. pp. 190–191. ISBN 978-3-0340-0561-6.
- ^ a b Kaiser, Hilmar (2002). Kieser, Hans-Lukas; Schaller, Dominik J. (eds.). pp. 191
- ^ Labour Battalions (Ottoman Empire) (na jeziku: engleski), 2021-06-02, Pristupljeno 2021-08-04
- ^ Toynbee, Arnold. Armenian Atrocities: The Murder of a Nation. London: Hodder and Stoughton, 1915, pp. 181–2.
- ^ Rincón, Manuel González (2006). El número 31328: el libro del cautiverio (na jeziku: španski). Universidad de Sevilla. ISBN 978-84-472-1056-5.
- ^ Strong as Steel, Fragile as a Rose: A Turkish Jewish Witness to the Twentieth Century, Leyla Neyzi paper on the basis of Yaşar Paker's diary published in the Jewish Social Studies in Fall 2005