Турски рат за независност

рат вођен између Турског националног покрета и проксија Савезника

Турски рат за независност (тур. İstiklâl Harbi, дословно Рат за независност или тур. Kurtuluş Savaşı, дословно Ослободилачки рат) је назив за низ међусобно повезаних оружаних сукоба који су се од 1919. до 1923. водили између турских националиста окупљених у Турском националном покрету на једној, и држава Антанте на другој страни. Узрок је представљао пораз Османског царства у Првом свјетском рату, односно подјела његових територија међу побједничким силама, која је изазвала етничке сукобе на подручјима са мијешаним становништвом, а који су, пак, служили као изговор силама Антанте да окупирају значајне дијелове Турске. Националисти, на чије се чело ставио прослављени војсковођа Мустафа Кемал-паша, су главно упориште имали у унутрашњости Анадолије гдје је основана привремена влада која се супротставила не само савезничким трупама, него и османском султану и номиналној турској влади у Истанбулу под британском окупацијом која је 1920. потписала мировни споразум у Севру. Националисти су, захваљујући герилској стратегији, Кемаловом војничком умијећу, логистичким проблемима за Антантине трупе, подршци Совјетске Русије, као и све већим несугласицама између савезника с временом стекли превагу и сва три важнија сукоба - са Француском око јужне границе (1920—1921.), новоствореном државом Јерменијом (1920) око источне, те са Грчком (1919—1922.) око западне границе успјели ријешити у своју корист. Рат, који је формално окончан споразумом у Лозани 1923. је имао значајне посљедице у трансформацији Турске у етнички хомогену националну државу, укидању калифата и увођењу републиканског уређења којим су омогућене секуларне Ататуркове реформе 1920-их и 1930-их, али и у масовном етничком чишћењу не-турског становништва које дан-данас оптерећује односе Турске са сусједима, Грчком и Јерменијом.

Турски рат за независност
Део Деоба Османског царства

Конгрес у Сивасу у коме су одређени циљеви националне борбе; Турски војници који носе муницију на фронт; Последње трупе окупљене у Анкари (Улус Тргу) након одласка на фронт; Турска пешадија; Турска војска улази у Измир; Турска коњица у потери.
Време19. мај 191924. јул 1923.
Место
УзрокПораз Турске у Првом светском рату, распад Османског царства, губљење великих територија
Исход Победа Турске Републике[5][6][7]
Сукобљене стране

Турски национални покрет

  • Влада велике националне скупштине
    • Турска војска
  • Турски револуционари

Подршка:

 Руска СФСР[1]
Азербејџанска ССР
Грузијска ССР
Бухарска НСР
Муслиманска лига
 Италија (тајно)[2][3][4]
 Краљевина Грчка
 Француска
Прва јерменска република Јерменија (1920)
Османско царство Османско царство (до 1922)
 Уједињено Краљевство
Сједињене Америчке Државе
Демократска Република Грузија (1921)
 Краљевина Италија
Команданти и вође
Мустафа Кемал Ататурк
Исмет Инону
Февзи Чакмак
Али Фетхи Окијар
Владимир Лењин
Краљевина Италија Карло Сфорца
Краљевина Грчка Леонидас Параскевопулос
Краљевина Грчка Анастасиос Папулас
Краљевина Грчка Јоргос Хаџианестис
Француска Хенри Гоурад
Прва јерменска република Драстамат Канајан
Прва јерменска република Мовсес Силикјан
Сулејман Шефик-паша
Уједињено Краљевство Чарлс Харингтон
Јачина
мај 1919: 35.000[8]
новембар 1920: 86.000 (креирање регуларне армије)[9]
август 1922: 271.000[10]
Краљевина Грчка 80.000 (децембар 1919)[11]
1922: 200.000[12]-250.000[13][14]
Трећа француска република 60.000[15][16]
Прва јерменска република 20.000[17]
Уједињено Краљевство Велике Британије и Ирске 30.000[18]
Османско царство 7.000 (на врхунцу)[19]
Жртве и губици
13.000 погинулих[20]
22.690 умрлих од болести[21]
5.362 умрлих од рана или других неборбених узрока[21]
35.000 рањених[20]
7.000 заробљених[22][f]
Краљевина Грчка 24.240 убијених[23]
18.095 несталих
48.880 рањених
4.878 умрлих ван борбе
13.740 заробљених[23][24][note 1]
Трећа француска република ~7.000
Прва јерменска република 1.100+ убијених[32]
3.000+ заробљених[33]

Увод

уреди

Непосредни резултат победе Италије у рату са Турском јесте врло врзо опадање успеха униониста, што доводи до оставке великог везира Хаки-паше (у добрим односима са Италијом). ИТЦ је оптуживан за добре односе са Немачком, италијанским савезником. Министар рата Махмут Шевкет кривио је ИТЦ за пораз у рату. Италијанско напредовање и заузимање Додеканеза навело је Порту да затвори мореузе, чега се Русија бојала. Тај догађај ојачао је положај ИТЦ као једине политичке силе која може организовати отпор.

Порази у Балканским ратовима изазвали су несташице у Царству што је довело до огорчених демонстрација. ИТЦ се налазио на власти приликом уласка Турске у Први светски рат. Земљу је у рат увео тријумвират познат као „тројица паша” (Талат-паша, министар спољних послова (најзаслужнији за геноцид над Јерменима), Енвер-паша, министар рата и Џемал-паша, министар морнарице). Њих тројица су увела диктатуру у Турску. Немачка од Порте није очекивала значајан допринос у рату. Модернизација турске војске тек је започела. Енвер је увео Турску у рат због поделе интересних сфера: Немачка није имала интереса на Блиском истоку, за разлику од Руса који су тамо подстицали јерменски тероризам. Уговор о савезништву потписан је 2. августа 1914. године, али је држан у тајности. Улазак немачке флоте кроз мореузе у Црно море након бомбардовања савезничких територија у Северној Африци и званично је увело Турску у рат. Џемал паша је наредио да се нападне сваки османски брод у Црном мору. Октобра месеца Турци су напали руско бродовље због чега је Русија објавила рат Турској. Британија је објавила анексију Кипра и независност Египта под својом заштитом.

Подела Османског царства

уреди

Бугарске претензије косиле су се са турским у Европи, те су Немци подстицали Турску да држи Британце и Русе подаље од европских фронтова, односно да угрожава њихове интересе на Блиском и Средњем истоку. Током Првог светског рата настала су три споразума која се тичу средњег истока. Први је Цариградски споразум (Енглеска, Француска, Русија) који је предвиђао да Руси заузму Цариград и претворе га у слободну луку. Муслиманска света места у Меки и Медини и остатак арапског света добили би независну арапску управу. Други, вероватно и најпознатији, уговор је Сајкс-Пикотов споразум (Марк Сајкс и Жорж Пико) који је предвиђао да Британији припадне јужни Ирак, од Багдада до Персијског залива (са Хаифом и Акром у Палестини), Француској Сирија и Киликија, Палестина да буде интернационализована, а остатак арапских територија да се подели између Француске и Енглеске или да се створи конфедерација арапских држава. Споразум је држан у тајности јер се косио са обећањима која су Британци дали меканском шерифу. Измир и Иконија обећани су Италији. Обећања Арапима прекршена су и Балфоровом декларацијом којом су Британци изјавили да ће „са симпатијама” гледати на стварање палестинске, ционистичке државе.

Борбе са Русима водиле су се у источној Анадолији где су Руси освојили Трапезунт, а Турци су били успешнији око језера Ван. Руси су подстицали јерменске тежње за независношћу како би стекли савезника у борбама против Турака. У Цариграду 1917. године дошло је до оставке великог везира који се није слагао са политиком тријумвирата, те је Талат-паша дошао на његово место. Револуција 1917. године избацила је царску Русију из рата. Нове бољшевичке власти обзнаниле су договор савезница о подели Турске што је за савезнике било врло неугодно. Руси су напустили Иран, Кавказ и предали Турској Карс, Батум и Ардаган (Брест-Литовски споразум 1918. година).

Победе Еввер-паше на Кавказу ишле су на штету фронтовима у Ираку и на Блиском истоку, где су Турци изгубили све територије (до Анадолије). Када се Талат-паша вратио из Берлина, дочекала га је капитулација Бугарске, а Британци су кренули из Солуна ка Цариграду. Након окупације турске престонице, поведени су преговори о примирју. Тријумвират је дао оставку, а формирана је влада Изет-паше са задатком да закључи примирје. Примирје у Мудросу потписано је 10 дана пре престанка борби на западном фронту. Турска је пристала на безусловну предају. Одредбе примирја биле су теже него одредбе за хришћанске поражене државе. Турска се обавезала да: отвори мореузе за савезничке бродове, ослободи заробљенике и заробљене Јермене, преда све тврђаве, распусти војне формације, а задржи само полицију која би одржавала ред и мир, бесплатно опскрбљује савезничке снаге храном, угљем и другом опремом, одрекне се територија које су савезници поделили између себе.

Лиман Сандерс је предао команду Ататурку (у Сирији) и вратио се у Цариград. На Париској конференцији учествовали су и представници Арапа и циониста. Конференција у Сан Рему поделила је турске блискоисточне територије. Мировни споразум потписан је у Севру (августа 1919.), али су га обезвредили догађаји у Анадолији.

Офанзива Грка

уреди

Версајска мировна конференција дала је Грчкој слободу да окупира Измир. Пристанак на грчку инвазију најпре су дали Лојд Џорџ и Клемансо, па у задњем тренутку и Вилсон. Правна основа била је 7. тачка примирја у Мудросу која је дозвољавала савезницима да окупирају сваки стратешки значајан положај. Армада британских и француских бродова превезла је грчке војнике у Анадолију. Искрцавањем Грка италијанска окупациона зона померена је ка југу.

Кемал-паша Ататурк је од 1919. године окупљао заповеднике корпуса којима је наглашавао потребу за оснивањем народних герилских одреда. Британци су наредили да се ухапси, па је Ататурк дао оставку. Центар отпора Ататурка била је Анкара. Последњи османски парламент заседао је јануара 1920. године у Цариграду. Тамо је прочитан телеграм Ататурка који позива на отпор савезницима. Британци су сменили владу и поставили нову, која је осудила Ататурка као издајника (на шта је пристао и шејх-ул-ислам). Осудом Атаурка на смрт отпочео је грађански рат.

Ататурк је прогласио Национални одбор у Анкари једином законитом турском владом. Говорио је да се бори у име султана против савезника који су окупирали земљу и ставили владу у Цариграду под своју контролу. Скупштина у Анкари (100 представника који су побегли из Цариграда) прогласила је Ататурка председником Турске. До коначног раскида између две владе дошло је када је влада у Цариграду потписала уговор у Севру. Њиме је Турска изгубила (источну Тракију до Цариграда, Једрене, острва у Егејском мору, арапске територије, блискоисточне територије и Измир). Јерменија је постала независна држава, Родос и Додеканези припали Италији, Курди су тражили независност. Османска армија није смела имати више од 50.000 људи.

Када је офанзива Грка заустављена, савезници су схватили да морају да преговарају са турском националистичком владом. Резултат је конференција у Лондону чији је циљ био да се спаси уговор у Севру. Иако то није успело, Француска је била прва држава која је признала Ататуркову владу. Ататурк је потписао уговор са Русијом којом јој је вратио Батум. Совјетски Савез није прихватио уговор у Севру, а поништени су сви уговори између царске Русије и Османског царства.

Контраофанзива Турака

уреди

Августа 1921. године, након победе код Сакарје, Турци су прешли у контраофанзиву против Грка (касније названа Велика офанзива). Грци су се повукли према Измиру. Влада у Атини је дала оставку. Ататурк је стигао до Мраморног мора где га је зауставила савезничка војска. Суочени са француским прихватањем нове власти, Британци су пристали да се повуку. Анадолија је очишћена од непријатеља, а Ататурк се вратио у Анкару.

Савезници су потписали примирје у Мудањи са Ататурком. И даље је, међутим, постојала влада у Цариграду. Влада у Анкари је донела одлуку о укидању султаната, односно одвајању функције султана од калифа. Калиф је остао само верски достојанственик. Бирала га је Национална скупштина по свом нахођењу. Султан и његов син су побегли из Цариграда. Сутрадан га је влада свргла и са места калифа. Нови калиф постао је Абдулмеџид II.

Позив за учешће на конференцији у Лозани послат је обема владама. Влада у Цариграду је, међутим, пре конференције дала оставку, због свргавања султана. Турска је уговором добила Тракију до реке Марице. Грчкој су остала острва у Егејском мору, сем Имброса и Тенедоса, због близине мореузима. Турска се одрекла свих територија ван Анадолије.

Посебан уговор са Грчком предвиђао је размену становништва (1,3 милиона Грка и пола милиона Турака). Након сређивања односа са победницама рата, преостао је само још један корак учвршћењу Ататуркове власти – укидање калифата. Велика народна скупштина укинула је калифат марта 1924. године. Османско царство угасило се после 640 година. Абдулмеџид је напустио Цариград.

Види још

уреди

Напомене

уреди
  1. ^ Према неким турским проценама било је најмање 120.000-130.000 жртава.[25] Западни извори наводе 100.000 убијених и рањених,[26][27] са укупним бројем од 200.000 жртава, узимајући у обзир 100.000 жртава из августа–септембра 1922.[28][29][30] Материјални губици током рата су исто тако били енормни.[31]

Референце

уреди
  1. ^ Jelavich 1983, стр. 131
  2. ^ The Place of the Turkish Independence War in the American Press (1918-1923) by Bülent Bilmez Архивирано на сајту Wayback Machine (2. јун 2018): "…the occupation of western Turkey by the Greek armies under the control of the Allied Powers, the discord among them was evident and publicly known. As the Italians were against this occupation from the beginning, and started "secretly" helping the Kemalists, this conflict among the Allied Powers, and the Italian support for the Kemalists were reported regularly by the American press."
  3. ^ „Mütareke Döneminde Mustafa Kemal Paşa-Kont Sforza Görüşmesi, Mevlüt Çelebi” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 22. 12. 2018. г. Приступљено 29. 8. 2019. 
  4. ^ „Mustafa Kemal Paşa – Kont Sforza ve İtalya İlişkisi”. Архивирано из оригинала 23. 8. 2019. г. Приступљено 23. 8. 2019. 
  5. ^ According to John R. Ferris, "Decisive Turkish victory in Anatolia… produced Britain's gravest strategic crisis between the 1918 Armistice and Munich, plus a seismic shift in British politics…" Erik Goldstein and Brian McKerche, Power and Stability: British Foreign Policy, 1865–1965, 2004, p. 139
  6. ^ A. Strahan claimed that: "The internationalisation of Constantinople and the Straits under the aegis of the League of Nations, feasible in 1919, was out of the question after the complete and decisive Turkish victory over the Greeks". A. Strahan, Contemporary Review, 1922.
  7. ^ Tate 2006, стр. 205.
  8. ^ Ergün Aybars, Türkiye Cumhuriyeti tarihi I, Ege Üniversitesi Basımevi, 1984, p. 319-334
  9. ^ Turkish General Staff, Türk İstiklal Harbinde Batı Cephesi, Edition II, Part 2, Ankara 1999, p. 225
  10. ^ Celâl Erikan, Rıdvan Akın: Kurtuluş Savaşı tarihi, Türkiye İş̧ Bankası Kültür Yayınları. . 2008. стр. 339. ISBN 978-9944-88-447-1 https://books.google.com/books?id=4TExAQAAIAAJ&q=%221+piyade+t%C3%BCmeni+ve+2+s%C3%BCvari+alay%C4%B1%22&dq=%221+piyade+t%C3%BCmeni+ve+2+s%C3%BCvari+alay%C4%B1%22&hl=de&sa=X&ei=i1d2Uca6N4T64QSbkoDIAQ&ved=0CDMQ6AEwAA.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  11. ^ Arnold J. Toynbee/Kenneth P Kirkwood, Turkey, Benn 1926, p. 92
  12. ^ History of the Campaign of Minor Asia, General Staff of Army, Directorate of Army History, Athens, 1967, p. 140: on June 11 (OC) 6,159 officers, 193,994 soldiers (=200,153 men)
  13. ^ A. A. Pallis: Greece's Anatolian Venture - and After, Taylor & Francis, p. 56 (footnote 5).
  14. ^ "When Greek meets Turk; How the Conflict in Asia Minor Is Regarded on the Spot - King Constantine's View", T. Walter Williams, The New York Times, 10 September 1922.
  15. ^ Friedman 2012, стр. 239
  16. ^ Charles à Court Repington: After the War, Simon Publications LLC. 2001. ISBN 978-1-931313-73-5. стр. 67.
  17. ^ Anahide Ter Minassian: La république d'Arménie. 1918-1920 La mémoire du siècle., éditions complexe, Bruxelles. 1989. ISBN 978-2-87027-280-0. стр. 220.
  18. ^ "British in Turkey May Be Increased", The New York Times, 19 June 1920.
  19. ^ Jowett, Philip (20. 7. 2015). Armies of the Greek-Turkish War 1919–22. Bloomsbury Publishing. стр. 45. Приступљено 17. 9. 2016 — преко Google Books. 
  20. ^ а б Fleet, Faroqhi & Kasaba 2008, стр. 159
  21. ^ а б Sabahattin Selek: Millî mücadele - Cilt I (engl.: National Struggle - Edition I), Burçak yayınevi, 1963, page 109. (језик: турски)
  22. ^ Ahmet Özdemir, Savaş esirlerinin Milli mücadeledeki yeri Архивирано на сајту Wayback Machine (18. септембар 2017), Ankara University, Türk İnkılap Tarihi Enstitüsü Atatürk Yolu Dergisi, Edition 2, Number 6, 1990, p. 328-332
  23. ^ а б Σειρά Μεγάλες Μάχες: Μικρασιατική Καταστροφή (Νο 8), συλλογική εργασία, έκδοση περιοδικού Στρατιωτική Ιστορία, Εκδόσεις Περισκόπιο, Αθήνα, Νοέμβριος 2002, σελίδα 64 (језик: грчки)
  24. ^ Στρατιωτική Ιστορία journal, Issue 203, December 2013, page 67
  25. ^ Ali Çimen, Göknur Göğebakan: Tarihi Değiştiren Savaşlar, Timaş Yayınevi. 2007. ISBN 978-975-263-486-2. стр. 2. Cilt, sayfa 321
  26. ^ Vertigans 2003, стр. 41.
  27. ^ Nicole Pope; Hugh Pope (2000). Turkey Unveiled: A History of Modern Turkey. Overlook Press. стр. 58. ISBN 978-1-58567-096-3. 
  28. ^ Stillwell 2003, стр. 46
  29. ^ Dupuy, Richard Ernest; Trevor Nevitt Dupuy (1993). The Harper encyclopedia of military history: from 3500 BC to the present. HarperCollins. стр. 1087. ISBN 978-0-06-270056-8. 
  30. ^ Revue internationale d'histoire militaire - Issues 46-48, University of Michigan, 1980, page 227.
  31. ^ Robert W.D. Ball (2011). Gun Digest Books. стр. 237. ISBN 978-1-4402-1544-5. [мртва веза]
  32. ^ Tuğlacı, Pars (2004). Tarih boyunca Batı Ermenileri. Pars Yayın. стр. 794. ISBN 978-975-7423-06-5. 
  33. ^ Walker 1980, стр. 310.

Литература

уреди

Спољашње везе

уреди