Отворите главни мени

Мустафа Кемал Ататурк

турски фелдмаршал, револуционарни државник и оснивач Републике Турске

Мустафа Кемал паша Ататурк (тур. Mustafa Kemal Atatürk; Солун, 19. мај 1881Истанбул, 10. новембар 1938), оснивач модерне Турске и служио је као њен први председник од 1923. до његове смрти 1938. Идеолошки секулариста и националиста, његове политике и теорије су постале познате као кемализам. Спроводио је политику позападњивања, потискујући религију, уводећи западну моду, еманципујући жене, намећући презимена, реформишући правни систем и замењујући арапско писмо латиничним.

Мустафа Кемал Ататурк
Atatürk Kemal.jpg
Мустафа Кемал Ататурк
Биографија
Датум рођења(1881-05-19)19. мај 1881.
Место рођењаСолун
 Османско царство
Датум смрти10. новембар 1938.(1938-11-10) (57 год.)
Место смртиИстанбул
 Турска
УниверзитетВојна средња школа Монастир (Битољ), Турска војна академија, Османски војни колеџ
Политичка
партија
Републканска народна партија
ПотписSignature of Mustafa Kemal Atatürk.svg
1. председник Турске
29. октобар 1923. — 10. новембар 1938.
Претходникпозиција успостављена
НаследникМустафа Исмет Инени
Мустафа Кемал-паша 1917

Рођен је у Солуну, у Грчкој која је била под контролом Турака, и са очеве стране посвећен војној служби, био је један од најбољих дипломаца у војној академији. Као млади официр критиковао је владу Османског царства и ушао је у Турски национални комитет јединства и напретка. Ипак, током Првог светског рата ратовао је за владу, победивши Савезнике на Галипољу.[1] Кад је коначна савезничка победа довела је британске, француске и италијанске трупе у Анатолију, био је задужен да тамо поврати ред, те је искористио је прилику да подстакне народ против савезничких нападача. Након пораза и накнадног распуштања царства, он је предводио Турски национални покрет, који се одупирао подели турске територије међу победничким снагама савезника. Грчка и Јерменија које су турским поразом добиле нове територије, супротставиле су се турским националистима, али он је успоставио привремену владу у данашњој престоници Турске Анкари, и савладао сав отпор у рату који се касније назван Турски рат за независност. Он је затим укинуо оронуло Османско царство и прогласио је 1923. успостављење Турске Републике на његовом месту.

Као председник новоформиране Турске Републике, Ататурк је иницирао ригорозни програм политичких, економских и културних реформи са ултиматним циљем изградње модерне, прогресивне, и световне националне државе. Он је учинио основно образовање слободним и мандаторним, и отворио хиљаде нових школа широм земље. Он је исто тако увео латинично заснован турски алфабет, замењујући стари Отомански турски алфабет. Турске жене су добиле равноправна грађанска и политичка права током Ататурковог председништва, раније од многих западних земаља.[2] Специфично, женама је дато право да гласају на локалним изборима Законом бр. 1580 дана 3. априла 1930, а неколико година касније, 1934, пуно универзално право гласа.[3]

Његова влада је спроводила политику туркификације покушавајући да створи хомогену и јединствену нацију.[4][5][6] Под Ататурком, вршен је притисак на нетурске мањине да говоре турски у јавности,[7] нетурски топоними и презимена припадника мањина су мењани у турске облике.[8][9]

Турски парламент му је доделио презиме Ататурк („отац Турака“) 1934, као знак признања за улогу коју је играо у изградњи модерне турске Републике.[10] Током 1937, појавили су се први знаци погоршавања Ататурковог здравља. Почетком 1938, док је био на путу за Јалову, озбиљно се разболео и отишао је у Истанбул ради лечења. Дијагнозирана му је цироза јетре. Умро је 10. новембра 1938. у палати Долмабахче, у Истанбулу, где је и провео последње дане живота.[11] У његову част, сви сатови у палати су заустављени и показују 9:05 часова ујутру, време када је он преминуо.[12] Наследио га је као председника његов дугогодишњи премијер Мустафа Исмет Инени,[13] и одата му је почаст државним погребом. Године 1953. је изграђен и отворен његов маузолеј, која је окружен парком званим Парк мира у част његовог познатог израза „Мир у кући, Мир у свету”.

Године 1981, за стогодишњицу Ататурковог рођења, његово сећање су почаствовали УН и Унеско, који су је прогласили Годином Ататурка у свету и усвојили Резолуцију о Ататурковој стогодишњици, описујући га као „вођу прве борбе против колонијализма и империјализма” и као „изузетног промотера осећаја разумевања између народа и трајног мира међу народима света и да је целог живота радио на развоју хармоније и сарадње између народа без прављења разлика”.[14][15] Ататурк је комеморисан многим споменицима широм Турске, као и у бројним земљама широм света где су места именована у његову част. Елефтериос Венизелос, бивши премијер Грчке, предложио је Ататурково име 1934. године за Нобелову награду за мир.[16]

Садржај

МладостУреди

 
Мустафа Кемал са својом мајком Зубејде Ханим (средина) и сестром Макбул Адатан (лево)

Мустафа Кемал Ататурк је рођен (под именом Ali Rıza oğlu Mustafa) почетком 1881, у Ахмет Субаши кварту или у кући (сачуваној као музеј) у Ислахтан улици (сад улици Апостолоу Павлоу) у кварту Паша Коца Касим у Солуну,[17] Отоманско царство (у данашњој Грчкој), од оца Али Ризе Ефендије, војног официра, титуларног служвеника и трговца дрвима, и мајке Зубејде Ханим. Само један Мустафин сродник, сестра по имену Макбул (Адатан) је преживела детињство; она је умрла 1956. године[18] Према Ендру Мангу, његова фамилија је била муслиманска, говорили су турски и несигурно припадали средњој класи.[19] За његовог оца Али Ризу неки аутори сматрају да је био албанског порекла;[20][21][22] међутим, према Фалиху Рифки Атају, Вамику Д. Волкану, Норману Итзковичу, Мјујгану Кунбару, Нуман Картал и Хасану Изетин Динаму, преци Алија Ризе су били Турци, ултиматно пореклом из Соке у Ајдин вилајету Анатолије.[23][24][25][26][27][28] Сматра се да је њеегова мајка Зубејда била турског порекла,[21][22] а према Шевкет Суреји Ајдемиру, она је била јуријског порекла.[29]

Његово име је Мустафа, а његово друго име Кемал (са значењем перфекција или зрелост) му је дао његов учитељ математике, капетан Ускуплу Мустафа Ефенди, „у дивљењу његовој способности и зрелости” према Афет Инан,[30][31] и према Али Фуат Цебесоју, јер је његов учитељ желео да истакне свог ученика који је имао исто име као и он,[32] мада његов биограф Ендру Манго сматра да је он сам изабрао то име као израз поштовања према националистичком песнику Намику Кемалу.[33] Током његових раних година, његова мајка је подстицала Мустафу Кемала да похађа верску школу, нешто што је он учинио нерадо и само на кратко. Касније је он похађао Шемси Ефенди школу (приватну школу са превасходно секуларни курикулумом) у вољи његовог оца. Његови родитељи су желели да учи трговину, али без консултовања са њима, Мустафа Кемал је полагао пријемни испит за Војну школу у Солунину (Selanik Askeri Rüştiyesi) 1893. године. Он се уписао у Манастирску војну средњу школу 1896. године. Дана 14. марта 1899,[34] он се уписао у Отоманску војну академију у кварту Пангалтију[35] у Шишли округу Отоманског престоничког града Константинопоља (сада Истанбула) и дипломирао је 1902. године. Он је касније дипломирао и на Отоманском војном колеџу у Константинопољу 11. јануара 1905.[34]

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Zürcher, Turkey : a modern history, 142
  2. ^ Mastering Modern World History by Norman Lowe, second edition
  3. ^ Türkiye'nin 75 yılı , Tempo Yayıncılık, İstanbul, (1998). стр. 48,59,250
  4. ^ Sofos, Umut Özkırımlı; Spyros A. (2008). Tormented by history: nationalism in Greece and Turkey. New York: Columbia University Press. стр. 167. ISBN 9780231700528. 
  5. ^ Toktas, Sule (2005). „Citizenship and Minorities: A Historical Overview of Turkey's Jewish Minority”. Journal of Historical Sociology. 18 (4). Приступљено 7. 1. 2013. 
  6. ^ Jongerden, Joost; Verheij, Jelle. Social relations in Ottoman Diyarbekir, 1870–1915. Leiden: Brill. стр. 300. ISBN 978-90-04-22518-3. 
  7. ^ Kieser, Hans-Lukas, ур. (2006). Turkey beyond nationalism: towards post-nationalist identities ([Online-Ausg.] изд.). London: Tauris. стр. 45. ISBN 9781845111410. Приступљено 7. 1. 2013. 
  8. ^ Öktem, Kerem (2008). „The Nation's Imprint: Demographic Engineering and the Change of Toponymes in Republican Turkey”. European Journal of Turkish Studies (7). Приступљено 18. 1. 2013. 
  9. ^ Aslan, Senem. „Incoherent State: The Controversy over Kurdish Naming in Turkey”. European Journal of Turkish Studies. Приступљено 16. 1. 2013. »the Surname Law was meant to foster a sense of Turkishness within society and prohibited surnames that were related to foreign ethnicities and nations« 
  10. ^ „Mustafa Kemal Atatürk'ün Nüfus Hüviyet Cüzdanı. (24.11.1934)”. www.isteataturk.com. Приступљено 26. 6. 2013. 
  11. ^ „Turkey commemorates Atatürk on 78th anniversary of his passing”. Hürriyet Daily News (на језику: енглески). Приступљено 21. 11. 2017. 
  12. ^ „Истанбул“ Архивирано на сајту Wayback Machine (март 9, 2014) (на језику: енглески), continentaltravel.rs. Приступљено 8. марта 2014.
  13. ^ Jayapalan, N. (април 1999). Modern Asia Since 1900 (на језику: енглески). Atlantic Publishers & Dist. ISBN 9788171567515. 
  14. ^ „ATATURK: Creator of Modern Turkey”. www.columbia.edu. Приступљено 22. 11. 2017. 
  15. ^ Landau, Jacob M. (1984). Atatürk and the Modernization of Turkey (на језику: енглески). BRILL. ISBN 978-90-04-07070-7. 
  16. ^ Nobel Foundation. The Nomination Database for the Nobel Prize in Peace, 1901–1955.[1]
  17. ^ Anastassiadou, Méropi; Méropi Anastassiadou-Dumont (1997). Salonique, 1830–1912: une ville ottomane à l'âge des Réformes. BRILL. стр. 71. ISBN 978-90-04-10798-4. 
  18. ^ Granda, Cemal Çelebi (2007). Cemal Granda anlatıyor. Pal Medya ve Organizasyon. ISBN 978-9944-203-01-2. 
  19. ^ Mango 2002, стр. 25. стр. 27ff.
  20. ^ Mango 2002, стр. 27.
  21. 21,0 21,1 Jackh, Ernest (2007). The Rising Crescent. Read Books. стр. 31. ISBN 978-1-4067-4978-6. 
  22. 22,0 22,1 Marcosson, Isaac Frederick (1969) [1938]. Turbulent Years. Books for Libraries Press. стр. 144. ISBN 978-0-8369-1305-7. 
  23. ^ Falih Rıfkı Atay, Çankaya: Atatürk'ün doğumundan ölümüne kadar, İstanbul: Betaş. 1984.|pages=17}}. (на језику: турски)
  24. ^ Vamık D. Volkan & Norman Itzkowitz, Ölümsüz Atatürk (Immortal Atatürk), Bağlam Yayınları. 1998. ISBN 978-975-7696-97-1. стр. 37., dipnote no. 6 (Atay, 1980, s. 17)
  25. ^ Cunbur, Müjgân. Türk dünyası edebiyatçıları ansiklopedisi, 2. cilt , Atatürk Kültür Merkezi Başkanlığı: "Babası Ali Rıza Efendi (doğ. 1839), annesi Zübeyde Hanımdır, baba dedesi Hafız Ahmet Efendi, 14–15. yy.da Anadolu'dan göç ederek Makedonya'ya yerleşen Kocacık Yörüklerindendir."
  26. ^ Kartal, Numan. Atatürk ve Kocacık Türkleri (2002), T.C. Kültür Bakanlığı: "Aile Selânik'e Manastır ilinin Debrei Bâlâ sancağına bağlı Kocacık bucağından gelmişti. Ali Rıza Efendi'nin doğum yeri olan Kocacık bucağı halkı da Anadolu'dan gitme ve tamamıyla Türk, Müslüman Oğuzların Türkmen boylarındandırlar."
  27. ^ Dinamo, Hasan İzzettin.Kutsal isyan: Millî Kurtuluş savaşı'nın gerçek hikâyesi, 2. cilt (1986), Tekin Yayınevi.
  28. ^ „Mustafa Kemal Ataturk – memorial museum in village Kodzadzik (Коџаџик) in Municipality Centar Zupa (Центар Жупа)”. Macedonia Travel Blog. 24. 5. 2013. Приступљено 23. 4. 2018. 
  29. ^ Şevket Süreyya Aydemir, Tek Adam: Mustafa Kemal, Birinci Cilt (1st vol.): 1881–1919, 14th ed., Remzi Kitabevi, 1997. 2004. ISBN 978-975-14-0212-7. стр. 31. (на језику: турски)
  30. ^ Afetinan, A. (1959). Atatürk hakkında hâtıralar ve belgeler. Türk Tarih Kurumu Basımevi. стр. 8. 
  31. ^ „Mustafa Kemal Atatürk”. Turkish Embassy website. Архивирано из оригинала на датум 27. 9. 2007. Приступљено 7. 8. 2007. 
  32. ^ Cebesoy, Ali Fuat (1967). Sınıf arkadaşım Atatürk: okul ve genç subaylık hâtıraları. İnkılâp ve Aka Kitabevleri. стр. 6. 
  33. ^ Mango 2002, стр. 37.
  34. 34,0 34,1 T. C. Genelkurmay Harp Tarihi Başkanlığı Yayınları, Türk İstiklâl Harbine Katılan Tümen ve Daha Üst Kademlerdeki Komutanların Biyografileri, Ankara: Genkurmay Başkanlığı Basımevi (1972). стр. 1. (на језику: турски)
  35. ^ Falih Rıfkı Atay, Çankaya: Atatürk'ün doğumundan ölümüne kadar, İstanbul: Betaş (1984). стр. 29. (на језику: турски)

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди