Otonska umetnost

Otonska umetnost ili otonska renesansa je umetnost u Nemačkoj koja se razvijala u 10. i 11. veku i predstavlja ranu fazu romanske umetnosti. Nakon karolinške renesanse i raspada carstva Karla Velikog na nekoliko manjih država umetnost se slabo razvija, tek sa dolazkom na vlast Otona I kada on stupa na vlast 936. godine može se govoriti o otonskoj renesansi i razvijanju umetnosti u kojoj dolazi do spajanja antičkih elemenata i vizantijske umetnosti kao i ranohrišćanske umetnosti toga vremena. Nastaju poštovanja vredne građevine u jedinstvenom stilu svoje monumentalne zatvorenosti.

Esenski krst sa draguljima i velikim senkšmelc emajlima, napravljen oko 1000. godine

Štuko reljef na ciborijumu u Čivatu-

Oton II]] oko 983

Otonska umetnost je stil u predromanskoj nemačkoj umetnosti, pokrivajući i neka dela iz Niskih Zemalja, severne Italije i istočne Francuske. Nazvao ga je istoričar umetnosti Hubert Janiček po Otonskoj dinastiji koja je vladala Nemačkom i severnom Italijom između 919. i 1024. godine pod kraljevima Henrijem I, Otonom I, Otonom II, Otonom III i Henrijem II. Sa otonskom arhitekturom, to je ključna komponenta otonske renesanse (oko 951–1024). Međutim, ovaj stil nije ni započeo ni završio uredno se poklapajući sa vladavinom ove dinastije. On je nastao nakon nekoliko decenija njihove vladavine i opstao je nakon otonskih careva tokom vladavini rane Salijske dinastije, kojoj nedostaje sopstvena umetnička „stilska etiketa“. U tradicionalnoj shemi istorije umetnosti, otonska umetnost sledi karolinšku umetnost i prethodi romanici, mada su prelazi na oba kraja perioda postupni, a ne iznenadni. Poput prvog i za razliku od drugog, to je u velikoj meri bio stil ograničen na nekoliko malih gradova tog perioda i važne manastire, kao i na dvorske krugove cara i njegovih vodećih vazala.

Nakon propadanja Karolinškog carstva, Sveto rimsko carstvo je ponovo uspostavljeno pod Saksonskom Otonskom dinastijom. Iz ovoga je proizašla obnovljena vera u ideju carstva i reformisane crkve, stvarajući period pojačanog kulturnog i umetničkog žara. Upravo u toj atmosferi nastala su remek-dela koja su stopila tradicije iz kojih su otonski umetnici crpili inspiraciju: modeli kasnoantičkog, karolinškog i vizantijskog porekla. Preživela otonska umetnost je u velikoj meri religiozna, u vidu iluminiranih rukopisa i metalnih predmeta, a proizvedena je u malom broju centara za uski krug pokrovitelja u krugu carskog dvora, kao i za važne ličnosti u crkvi. Međutim, veći deo je bio dizajniran za prikazivanje široj javnosti, posebno hodočasnicima.

Stil je uglavnom grandiozan i težak, ponekad i eksesivan, i u početku manje sofisticiran od karolinških ekvivalenata, sa manje direktnog uticaja vizantijske umetnosti i manje razumevanja njenih klasičnih uzora, ali oko 1000. u mnogim delima se pojavljuje zapanjujući intenzitet i izražajnost, kao „svečana monumentalnost kombinuje se sa živahnom unutrašnjošću, nesvetskim, vizionarskim kvalitetom sa oštrom pažnjom na stvarnost, površinskim obrascima letećih linija i bogatim jarkim bojama sa strastvenim emocionalizmom“.

Kraljevi istočne Francuske i carevi Svetog rimskog carstva

• Hajnrih I (kralj 919—936.)
• Oton I Veliki (936—973. od 962. car)
• Oton II (samostalni vladar kao car 973—983.)
• Oton III (983—1002. od 996. kao car)
• Hajnrih II (1002—1024. od 1014. kao car)

Otonska arhitektura

Pod Otonom I počinje živa građevinska delatnost, otonsko građevinarstvo koje završava smrću Hajnriha II 1024. godine i koje se bez prekida spaja sa romanskom arhitekturom i predstavlja njen rani period.

Najambiciozniji zaštitnik u arhitekturi i umetnosti u Otonskom razdoblju bio je Bernvard koji je posle postao biskup u Hildenshajmu. Među najznačajniju tvorevinu ovog vremena računamo crkvu Sv. Mihajla u Hildeshajmu sa dvostrukom apsidom i na zapadnoj strani sa velikim portalom koji je ukrašen reljefima i prizorima religioznog karaktera. Ovo je jedna trobrodna crkva sa dva simetrična transepta i kulicama na mestima njihovog ukrštavanja.

Otonska primenjena umetnost

U ovom vremenu se jako razvija rezbarstvo na slonovači i zlatarstvo koje je ponekad pod vizantijskim uticajem i naročito od vremena kada se Oton II oženio vizantijskom princezom Teofanom da bi učvrstio svoje carstvo. Režu se statue Hrista i izrađuju se portreti Marije čiji se likovi prevlače zlatom i obično služe kao škrinje za mošti svetaca. Rana dela su slobodnija u prikazivanju pokreta dok je kasnije pokret uzdržaniji.

Slikarstvo u otonskoj renesansi

Od slikarskih dela otonske umetnosti su sačuvane freske iz Obercela. U ilustraciji knjiga dolazi do vizantijskog uticaja. Za slike koje treba da zastupaju čvrstu i nepokolebljivu Božiju istinu se sve više upotrebljavaju čvrste forme i iz tog istog razloga se nebo koje je plavu zamenjuje u Evangelijumu Otona III zlatnom bojom.

Tadašnja umetnost nije profanog karaktera već nastaje i živi u manastirima životom mirne umetnosti ili po narudžbi knezova odnosno i kao izraz carske moći vladara.

Literatura

• Opšta istorija umetnosti, Đina Piskel, Beograd 1974.
• Alexander, Jonathan A.G., Medieval Illuminators and their Methods of Work, 1992, Yale UP, ISBN 0300056893
• Backhouse, Janet, "Reichenau Illumination: Facts and Fictions", review of Reichenau Reconsidered. A Re-Assessment of the Place of Reichenau in Ottonian Art by C. R. Dodwell; D. H. Turner, The Burlington Magazine, Vol. 109, No. 767 (Feb., 1967), pp. 98–100, JSTOR
• Beckwith, John. Early Medieval Art: Carolingian, Ottonian, Romanesque, Thames & Hudson, 1964 (rev. 1969), ISBN 050020019X
• Calkins, Robert G.; Monuments of Medieval Art, Dutton. 1979. ISBN 0525475613.
• Cherry, John, Medieval Goldsmiths, The British Museum Press, 2011 (2nd edn.), ISBN 9780714128238
• Dodwell, C.R.; The Pictorial arts of the West, 800–1200, 1993, Yale UP, ISBN 0300064934
• Garrison, Eliza; Ottonian Imperial Art and Portraiture. The Artistic Patronage of Otto III and Henry II, 2012, Ashgate Publishing Limited, ISBN 9780754669685, Google books
• Henderson, George. Early Medieval, 1972, rev. 1977, Penguin
• Head, Thomas. "Art and Artifice in Ottonian Trier." Gesta, Vol. 36, No. 1. (1997), pp. 65–82.
• Hugh Honour and John Fleming, A World History of Art, 1st edn. 1982 (many later editions), Macmillan, London, page refs to 1984 Macmillan 1st edn. paperback. ISBN 0333371852
• Lasko, Peter, Ars Sacra, 800–1200, Penguin History of Art (now Yale), 1972 (nb, 1st edn.), ISBN 014056036X
• Legner, Anton (ed). Ornamenta Ecclesiae, Kunst und Künstler der Romanik.Catalogue of an exhibition in the Schnütgen Museum, Köln, 1985. 3 vols.
• Mayr-Harting, Henry, "Artists and Patrons" in The New Cambridge Medieval History: Volume 3, C.900-c.1024, eds. Timothy Reuter, Rosamond McKitterick, 1999, Cambridge University Press, ISBN 9780521364478
• Metz, Peter (trans. Ilse Schrier and Peter Gorge), The Golden Gospels of Echternach, 1957, Frederick A. Praeger, LOC 57-5327
• Suckale-Redlefsen, Gude, review of Mayr-Harting, Henry, Ottonian Book Illumination. An Historical Study, The Art Bulletin, Vol. 75, No. 3 (Sep., 1993), pp. 524–527, JSTOR
• Swarzenski, Hanns. Monuments of Romanesque Art; The Art of Church Treasures in North-Western Europe, Faber and Faber. 1974. ISBN 0571105882.
• Williamson, Paul. An Introduction to Medieval Ivory Carvings, 1982, HMSO for V&A Museum, ISBN 0112903770
• Mayr-Harting, Henry, Ottonian Book Illumination. An Historical Study, 1991, 2 vols, Harvey Miller (see Suckale-Redlefsen above for review; also there is a 1999 single volume edition)
• Abon od Fleuryja. Dela. 139, col. 387‒584. Patrologia Latina. 
• Adelman od Liègea. De viris illustribus sui temporis (PDF). 143, col. 1297. Patrologia Latina. 
• Adelman od Liègea. De eucharistiae sacramento ad Berengarium epistola (PDF). 143, col. 1289. Patrologia Latina. 
• Alfano od Salerna. De eucharistiae sacramento ad Berengarium epistola. 147, col. 1213–1282. Patrologia Latina. 
• Aimoin od Fleuryja. Dela (PDF). 139, col. 387‒414 (Vita Abbonis) i 627‒870. Patrologia Latina. 
• Frankon od Liègea. De quadratura circuli (PDF). 143, col. 1373‒1376. Patrologia Latina. 
• Fulbert od Chartresa. Dela. 141, col. 163‒374. Patrologia Latina. 
• Gerbert od Aurillaca. Dela. 139, col. 57‒350. Patrologia Latina. 
• Havet, Jules (1889). Gerbert d'Aurillac: Lettres. 
• Jovan od Fécampa. Dela. 147, col. 443–480. Patrologia Latina. 
• Olleris, A. (1867). Gerbert d'Aurillac: Œuvres. Clermont/Paris. 
• Poinsignon, A.-M. (1855). Richer de Reims: Historiarum Libri Quatuor. 
• Richer od Reimsa. Historiarum Libri Quatuor. 138, col. 17‒170. Patrologia Latina. 
• Bossuat, Robert; Hohlweg, Louis; Raynaud de Lage, Guy; Hasenohr, Geneviève; Zink, Michel (1964). Dictionnaire des lettres françaises. Le Moyen Âge. Fayard. 
• Gauvard, Claude; de Libera, Alain; Zink, Michel (2002). Dictionnaire du Moyen Âge. Pariz: PUF. 
• Iogna-Prat, Dominique; Picard, Jean-Charles (1990). Religion et culture autour de l'an mil. Pariz. 
• Guyotjeannin, Olivier; Poulle, Emmanuel (1996). Autour de Gerbert d'Aurillac, le pape de l'an mil. Pariz: École des chartes. 
• Chélini, Jean (1968). Histoire religieuse de l'Occident médiéval. Pluriel. 
• Le Goff, Jacques (1977). La civilisation de l'Occident médiéval. Pariz: Arthaud. 
• Le Goff, Jacques (1957). Les intellectuels au Moyen Âge. Pariz: Le Seuil. 
• Picavet, François (1897). Gerbert, un pape philosophe, d'après l'histoire et d'après la légende. Pariz. Arhivirano iz originala 18. 07. 2007. g. Pristupljeno 06. 12. 2020. 
• Riché, Pierre; Verger, Jacques (2006). Des nains sur des épaules de géants. Maîtres et élèves au Moyen Âge. Pariz: Tallandier. 
• Riché, Pierre (1983). Les Carolingiens. Une famille qui fit l'Europe. Pariz: Hachette. 
• Riché, Pierre (1973). L'Empire carolingien. Pariz: Hachette. 
• Riché, Pierre (1989). Gerbert d'Aurillac, pape de l'an mil. Pariz: Fayard. 
• Riché, Pierre (1999). Écoles et enseignement dans le Haut Moyen Âge (fin du Ve siècle – milieu du XIe siècle). Pariz: Picard. 
• Louis-Henri Parias, Michel (1981). Histoire générale de l'enseignement et de l'éducation en France. I: Des origines à la Renaissance. Pariz: Nouvelle Librairie de France. 
• Sot, Michel; Boudet, Jean-Patrice; Guerreau-Jalabert, Anita; Rioux, Jean-Pierre; Sirinelli, Jean-François (1997). Histoire culturelle de la France. I: Le Moyen Âge. Le Seuil. 

Spoljašnje veze

• Sorabella, Jean. "Ottonian Art". In Heilbrunn Timeline of Art History. New York: The Metropolitan Museum of Art, 2000–. (September 2008)
• "Ottonian art". In Encyclopædia Britannica Online.