Pavle Nikolić

Pavle S. Nikolić (Beograd, 192830. oktobar, 2020) bio je nekadašnji profesor Ustavnog prava na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu i vanredni profesor Univerziteta Sorbona, direktor Instituta za pravne i društvene nauke, sudija Ustavnog suda Srbije i član Krunskog saveta prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića.

BiografijaUredi

Rođen je 1928. godine u Beogradu, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju, a zatim i Pravni fakultet 1951. godine. Doktorirao je, odbranivši doktorsku disertaciju „Skupštinski sistem“ 1961. godine.

1955. godine izabran je za asistenta na Pravnom fakultetu za predmet Ustavno pravo, za docenta 1962., za vanrednog profesora 1970. a za redovnog 1977. godine, na istom predmetu. Bio je prodekan Pravnog fakulteta u Beogradu (1975.-1977.), direktor Instituta za pravne i društvene nauke Pravnog fakulteta (1977.-1979.), šef Katedre za političke nauke na istom fakultetu u dva mandata, dugogodišnji direktor Međunarodnog univerzitetskog centra za društvene nauke Univerziteta u Beogradu, sudija Ustavnog suda Srbije (1980.-1987.).

Član Naučnog društva Srbije je bio od 1996. godine.

U periodu od 1998. do 2003. godine bio je glavni i odgovorni urednik časopisa „Arhiv za pravne i društvene nauke“.

1986. godine, u Ruanu (Francuska) dobio je titulu Doctor honoris causa tamošnjeg Univerzitet. Radio je kao profesor po pozivu na Univerzitetu Paris I Panthéon-Sorbonne – Francuska (1980) i profesor po pozivu na Univerzitetu u FriburguŠvajcarska (1981). Izabran za počasnog profesora Univerziteta „Colegio Mayor de Nuestra Senora del Rosario“ u Bogoti (Kolumbija), i za počasnog člana Kolumbijskog udruženja za ustavno pravo.

Održao je 11 kurseva i preko 60 predavanja na 43 univerziteta i u desetak drugih naučnih i stručnih institucija u 18 zemalja širom sveta: u Francuskoj (u Parizu na dva univerziteta, a zatim u Grenoblu, Bordou, Avru), Poljskoj (u Poznanju, Krakovu, Lublinu, Varšavi), Rusiji (u Moskvi, Petrovgradu), Italiji (u Bolonji na dva univerziteta, Firenci, Torinu, Rimu, Kalabriji), Iraku (u Bagdadu), Meksiku, Egiptu (u Aleksandriji, Kairu), Alžiru, Španiji (u Barseloni), Mađarskoj (u Pečuju), Nemačkoj (u Berlinu), Švajcarskoj (u Friburgu, Ženevi), Kolumbiji (u Bogoti), Kini (u Pekingu, Tjencinu), Japanu (Tokiu, Kjotu, Sendaju), Grčkoj (u Atini), Holandiji (u Roterdamu), a zatim u Tunisu na Međunarodnoj akademiji za ustavno pravo, u Parizu u Društvu za uporedno zakonodavstvo, u Aosti u Univerzitetskom koledžu za federalističke studije, u Rimu na Policijskoj akademiji, u Tokiju u Japanskom udruženju za ustavno pravo, u Tokiju i Saporou u Peace Constitution League, u Varšavi u Ustavnom sudu Poljske, i drugim institucijama u Francuskoj, Poljskoj, Nemačkoj.

Neko vreme je bio stalni član profesorskog kora Međunarodne akademije za ustavno pravo u Tunisu, Evropskog instituta u Nici i Univerzitetskog koledža u Aosti, i dr. Na Univerzitetu Ben Aknoun u Alžiru je gostovao i kao član Komisije za odbranu doktorske disertacije.

Jedan je od osnivača i prvi Generalni sekretar Međunarodnog udruženja za ustavno pravo (1981.-1993.), a od 1993. godine je potpredsednik tog Udruženja i član Programske komisije istog Udruženja. Takođe, bio je jedan od osnivača i potpredsednik Međunarodne akademije za ustavno pravo (1984.-1996.).

Dobio je medalju Univerziteta u Kaljariju (Italija), medalju Regionalnog saveta Haute-Normandie (Francuska), medalju Ministarstva javne bezbednosti (Italija), Zlatni orden za zasluge Poljske, nagradu Službenog lista SFRJ za najbolje delo u oblasti pravnih nauka (1989.). [1]

Bio je član Krunskog saveta kraljevske porodice Karađorđević. [2]

Preminuo je 30. oktobra 2020. godine. [3]

BibliografijaUredi

Autor je brojnih radova iz oblasti prava.

  • Ustavno pravo - udžbenik (izd. 1991., 1993., 1994., 1995.-96., 1997.),
  • Savezna skupština u ustavnom i političkom sistemu Jugoslavije (1969.),
  • Skupštinski sistem (1973.), Federacija i federalne jedinice (1989.),
  • Od raspada do beznađa i nade (1997.),
  • Nacrt Ustava Kraljevine Srbije (2001.)
  • Sistemi Costituzionali dei nuovo stati dell’EU – Yugoslavia, Torino, (2002.),
  • Od „Ustava“ do Ustava . . . ( 2003.)

Objavio je i veliki broj radova u domaćim i stranim časopisima: Ruch prawniczy, ekonomiczny i socjologiczny (1974.), Panstwo i prawo (1974.), L´Europe en formation (1977.), Ethiopiques – Senegal (1977.), Problemy rad narodowych (1979.), Studia prawnicze (1981.), Revue d´études comparatives Est-Ouest (1982.), International review of contemporary law (1982.), Annali – Instituto di studi europei A.de Gasperi (1983.), Jurist – Tokyo (1987.), Tichikenkyu – Tokyo (1987.), Revue d´études comparatives Est-Ouest (1992.), Quaderni costituzionali (1992.), Pravnik – Praha (1994.), Revue européenne de Droit Public (1997.), Diritto publico comparato ed Europeo (1999.).

Nagrade i priznanjaUredi

IzvoriUredi