Сорбона
Сорбона (фр. Université de Paris, Sorbonne) је универзитет у Паризу који је 1150. године основао Робер де Сорбон. Прво је подигао зграду са црквом, да би олакшао теолошке студије сиромашним студентима. Званичну повељу универзитету издао је краљ Филип II 1200. године, а признање од папе Инокентија III дошло је 1215. Сматра се другим најстаријим универзитетом у Европи.[1]
| фр. Université de Paris | |
  | |
| лат. Universitas magistrorum et scholarium Parisiensis | |
| Мото | Hic et ubique terrarum (латински) |
|---|---|
| Тип | Корпоративни затим јавни универзитет |
| Оснивање | Основан: око 1150 Потиснут: 1793 Факултети поново успостављени : 1806 Универзитет поново успостављен: 1896 Подељен: 1970 |
| Локација | Париз, Француска |
| Кампус | Урбани |
| Веб-сајт | www |
Од 1150. до 1970. званично име универзитета је било Универзитет у Паризу (Université de Paris).
Године 1970. дошло је до реорганизације универзитета и груписања факултета у 13 универзитета.[2] Факултети хуманистичких наука формирали су универзитете "Сорбон Нувел" (Université Sorbonne-Nouvelle)[3] и "Париз-Сорбон" (Université Paris-Sorbonne),[4] право је интегрисано у Универзитет Пантеон-Асас (Université Panthéon-Assas),[5] природне науке у универзитете "Париз-Декарт" (Université Paris-Descartes)[3] и "Пјер и Марија Кири" (Université Pierre-et-Marie-Curie),[6] док је "Париз Дидро" (Université Paris Diderot)[2] био мултидисциплинарног типа.
Године 2017. универзитети Париз IV ("Париз-Сорбон") и Париз VI ("Универзитет Пјер и Марија Кири") ујединили су се у Универзитет Сорбона (Sorbonne Université),[7] а 2019. Париз V ("Париз-Декарт") и VII ("Париз Дидро") формирају нови Универзитет у Паризу (Université de Paris),[8] чиме је број универзитета насљедника оригиналног универзитета спао на 11.
Од свих старих зграда Сорбоне остала је једино црква.
Историја
уредиПорекло
уредиГодине 1150, будући универзитет у Паризу био је студентско-наставна корпорација која је деловала као анекс катедралне школе Нотр Дам. Најранија историјска референца на то налази се у осврту Метјуа Париса на студије његовог учитеља (опата из Сент Албанса) и његовог прихватања у „заједништво изабраних мајстора“ око 1170. године,[9] и познато је да је Лотарио деј Конти ди Сегни, будући папа Иноћентије III, тамо завршио студије 1182. године у својој 21. години.
Корпорација је формално призната као „Universitas“ у едикту краља Филипа-Августа из 1200. године: у њој је, између осталих смештаја додељених будућим студентима, дозволио корпорацији да ради по црквеном закону којим ће управљати старешине школе у катедрали Нотр Дам и уверио све оне који тамо заврше курсеве да ће им бити додељене дипломе.[10]
Универзитет је имао четири факултета: уметнички, медицински, правни и теолошки. Факултет уметности био је најнижи по рангу, али и највећи, јер су студенти на њему морали да дипломирају да би били примљени на један од виших факултета. Ученици су били подељени у четири нације према језику или регионалном пореклу: Француска, Нормандија, Пикардија и Енглеска. Последња је постала позната као Алеманска (немачка) нација. Регрутација за сваку нацију била је шира него што би имена могла да имплицирају: енглеско-немачка нација укључивала је студенте из Скандинавије и источне Европе.
Факултетски и национални систем Универзитета у Паризу (заједно са Универзитетом у Болоњи) постао је модел за све касније средњовековне универзитете. Под управом цркве, студенти су носили одоре и бријали врхове главе у тонзури, да би означили да су под заштитом цркве. Ученици су следили правила и законе цркве и нису били подложни краљевим законима или судовима. Ово је представљало проблеме за град Париз, јер су студенти дивљали, а његов званичник је морао да се жали црквеним судовима за правду. Ученици су често били веома млади, у школу су улазили са 13 или 14 година и остајали од шест до 12 година.
Истакнути студенти
уредиИстакнути студенти овог универзитета су: Дунс Скот, Марија Кири, Пјер Кири, Жак Дерида, Ибрахим Ругова, Пол Пот, Андре Бретон, Симон де Бовоар, Марина Цветајева, Анри Поенкаре, Ирена Жолио-Кири, Александар Аљехин и Жан Мишел Атлан.
Овде су студирали или одбранили своје докторате и Михаило Петровић Алас, Милан Недељковић, Вељко Влаховић, Власта Петковић, Радомир Лукић, Оскар Давичо, Станислав Винавер, Филип Христић, Милутин Ђуришић, Сретен Жујовић, Ранко Радовић, Јован Ристић, Војислав Вељковић, Јеврем Грујић, Милован Јанковић, Љубо Илић, Коча Поповић, Бора Глишић и Олга Луковић-Пјановић.
Види још
уредиРеференце
уреди- ^ Haskins 1923
- ^ а б Décret du 23 décembre 1970 portant érection d'universités et instituts nationaux polytechniques en établissements publics à caractère scientifique et culturel, Приступљено 2021-10-26
- ^ а б „Histoire de la Sorbonne - Chancellerie Universités Paris”. La Chancellerie des Universités de Paris. Приступљено 2021-10-26.
- ^ „L'Université - Site officiel de l'Université Paris-Sorbonne”. 2015-04-06. Архивирано из оригинала 06. 04. 2015. г. Приступљено 2021-10-26.
- ^ „Histoire”. Université Paris 2 Panthéon-Assas (на језику: француски). Приступљено 2021-10-26.
- ^ „Histoire”. Sorbonne Université (на језику: француски). Приступљено 2021-10-26.
- ^ „« Sorbonne université » : Pierre-et-Marie-Curie et Paris-Sorbonne en route vers la fusion”. Le Monde.fr (на језику: француски). 2017-01-20. Приступљено 2021-10-26.
- ^ figaro, le (21. 3. 2019). „Les universités Descartes et Diderot fusionnent au sein de «l'Université de Paris»”. Le Figaro Etudiant (на језику: француски). Приступљено 2021-10-26.
- ^ „§1. The University of Paris. X. English Scholars of Paris and Franciscans of Oxford. Vol. 1. From the Beginnings to the Cycles of Romance. The Cambridge History of English and American Literature: An Encyclopedia in Eighteen Volumes. 1907–21”. www.bartleby.com. Приступљено 23. 3. 2020.
- ^ „Sorbonne University – the University of Paris”. Приступљено 2016-06-18.
Литература
уреди- Haskins, Charles Homer (1923). The rise of universities (на језику: енглески). New York: H. Holt and Company. ISBN 978-0-8014-9015-6. OCLC 1456097.
- Franklin, Alfred: La Sorbonne: ses origines, sa bibliothèque, les débuts de l'imprimerie à Paris et la succession de Richelieu d'après des documents inédits, 2. édition, Paris: L. Willem, 1875
- Leutrat, Jean-Louis: De l'Université aux Universités (From the University to the Universities), Paris: Association des Universités de Paris, 1997
- Post, Gaines: The Papacy and the Rise of Universities Ed. with a Preface by William J. Courtenay. Education and Society in the Middle Ages and Renaissance 54 Leiden: Brill, 2017.
- Rivé, Phillipe: La Sorbonne et sa reconstruction (The Sorbonne and its Reconstruction), Lyon: La Manufacture, 1987
- Tuilier, André: Histoire de l'Université de Paris et de la Sorbonne (History of the University of Paris and of the Sorbonne), in 2 volumes (From the Origins to Richelieu, From Louis XIV to the Crisis of 1968), Paris: Nouvelle Librairie de France, 1997
- Verger, Jacques: Histoire des Universités en France (History of French Universities), Toulouse: Editions Privat, 1986
- Traver, Andrew G. 'Rewriting History?: The Parisian Secular Masters' Apologia of 1254,' History of Universities 15 (1997-9): 9-45.
- Frederic Duncalf (1912). Parallel source problems in medieval history.. New York, London : Harper & Brothers, 1912. via Internet Archive. See Chapter IV for background, 18 translated sources and problems related to the strike.
- Peter R. McKeon, 'The Status of the University of Paris as Parens scientiarum: An Episode in the Development of its Autonomy,' Speculum 39.4 (Oct. 1964): 651-675.
- Hastings Rashdall (1936). The Universities of Europe in the Middle Ages. Oxford University Press.
- Fordham University's medieval website
- Rubenstein, Richard E. (2004). Aristotle's Children: How Christians, Muslims, and Jews Rediscovered Ancient Wisdom and Illuminated the Middle Ages. Harcourt. стр. 161. ISBN 0-15-100720-9.. Harvest Books.
- Anon (1837), Animal Magnetism: Report of Dr. Franklin and other Commissioners, charged by the King of France with the Examination of the Animal Magnetism as practised at Paris: Translated from the French, with an Historical Outline of the "Science", an Abstract of the report on Magnetic Experiments made by a committee of the Royal Academy of Medicine in 1831, and remarks on Col. Stone's pamphlet, Philadelphia: H. Perkins: includes (at pp. 1–44), a reprint of Godwin (1785), pp. 1–108.
- Anon (1843), "Recent Demonstrations of Animal Magnetism", „Chambers' Edinburgh Journal”. Chambers's Edinburgh Journal. 12 (598): 205—207. 1844.. . (Saturday, 15 July 1843),.]
- Anon (1844). „Conversazione on "Hypnotism" -- At the Royal Manchester Institution”. The Medical Times. 10 (243): 137—139.. (18 May 1844),.]
- Anon (1911/1912), „Nova et Vetera ('New and Old '): Modern Faith Healing: F. Anton Mesmer]”. The British Medical Journal. 2 (2658): 1555—1559. 1911. PMC 2332414
. PMID 20765914., . (9 December 1911),; {{cite journal|author= |title= Nova et Vetera|journal= British Medical Journal|date= 1912|volume=1|issue=2663|doi= 10.1136/bmj.1.2663.79|pmid= 20765962|pmc= 2344249|pages=}. (13 January 1912),</ref><ref>„Nova et Vetera”. British Medical Journal. 1 (2664): 133—137. 1912. PMC 2344303 . PMID 20765974. doi:10.1136/bmj.1.2664.133.. (20 January 1912),; „Nova et Vetera”. British Medical Journal. 1 (2665): 199—203. 1912. PMC 2344379 . PMID 20765988. doi:10.1136/bmj.1.2665.199.. (27 January 1912),; and „Nova et Vetera”. British Medical Journal. 1 (2666): 249—252. 1912. PMC 2344492 . PMID 20765999. doi:10.1136/bmj.1.2666.249.. (3 February, 1912),: includes (at pp. 79–84, 133-137) a translation of Bailly (1784a), and (at pp. 199–201) a translation of Bailly (1800). - Armando, D. (trans. J. Johnson) (2018), „Magnetic Crises, Political Convulsions: The Mesmerists in the Constituent Assembly”. Annales Historiques de la Révolution Française. 391 (1): 129—152. January—March 2018. Проверите вредност парамет(а)ра за датум:
|date=(помоћ) - Armando, D. & Belhoste, B. (trans. J. Johnson) (2018), „Mesmerism Between the End of the Old Regime and the Revolution: Social Dynamics and Political Issues”. Annales Historiques de la Révolution Française. 391 (1): 3—26. January—March 2018. Проверите вредност парамет(а)ра за датум:
|date=(помоћ) - Atkinson, H.G. [1843], „On Mesmero-Phrenology, and the Function of the Cerebellum: Being a Paper Read at the Second Meeting of the Phrenological Association, July the 4th, 1843; Dr. Elliotson in the Chair”. The Medical Times. 8 (202): 294—296. 1843.. (5 August 1843),; No. 203, (12 August 1843), pp. 308-311.
- Bailly, J.S. (ed.) (1784a), Rapport des Commissaires chargés par le Roi, de l’examen du magnétisme animal, Imprimé par ordre du Roi. Paris: Imprimerie Royale.
- Bailly, J.S. (ed.) (1784b), Exposé des experiences qui ont éte faites pour l'examen du magnetisme animal: lu à l'Académie des Sciences ... le 4 Septembre 1784 ('Exposition of the experiments that were carried out to examine Animal Magenetism: Read at the Academy of Sciences ... on the 4th September 1784'), Paris: Chez Moutard.
- Bailly, J.S. (1800). Rapport secret sur le mesmérisme. Le Conservateur, Vol. 1, pp. 146–155.
- Bailly, J.-S., and Others (1963), "Secret Report on Mesmerism, or Animal Magnetism", pp. 3-7, in The Nature Of Hypnosis: Selected Basic Writings, ed. Ronald E. Shor and Martin T. Orne, New York, NY: Holt Rinehart and Winston, Inc.: a translation of Bailly (1800).
- Bailly, Jean-Sylvain (2002). „Secret report on mesmerism or animal magnetism”. International Journal of Clinical and Experimental Hypnosis. 50 (4): 364—368. PMID 12362952. S2CID 143420875. doi:10.1080/00207140208410110.
- Barth, G. (1851), The Mesmerist's Manual of Phenomena and Practice: With Directions for Applying Mesmerism to the Cure of Diseases, and the Methods of Producing Mesmeric Phenomena: Intended for Domestic Use and the Instruction of Beginners (Second Edition), London: H. Baillière.
- Bartha, Paul (2019), "Analogy and Analogical Reasoning", in Edward N. Zalta (ed.), The Stanford Encyclopedia of Philosophy (Spring 2019 Edition)'.
- Belhoste, B. (trans. J. Johnson) (2018), „Franz Anton Mesmer: Magnetiser, Moralist, and Republican”. Annales Historiques de la Révolution Française. 391 (1): 27—56. January—March 2018. Проверите вредност парамет(а)ра за датум:
|date=(помоћ) - Bergasse, N. (1784), Considérations sur le Magnétisme Animal, ou, sur la Théorie du Monde et des êtres organisés, d'après les principes de M. Mesmer ('Considerations on Animal Magnetism, or, on the Theory of the World and Organized Beings, according to the principles of M. Mesmer'), The Hague: n.p.
- Bernheim, H. (1888), De la Suggestion et de son Application à la Thérapeutique, Paris: Octave Doin.
- Bernheim, H. (trans. Herter, C.A.) (1889), Suggestive Therapeutics: A Treatise on the Nature and Uses of Hypnotism, New York: G.P. Putnam's Sons: an English translation of Bernheim (1888).
- Bersani, F. , "Mesmerism: From an Ambiguous Physical and Medical Canon to Psychology", pp. 59–72 in A. Calanchi, G. Castellani, G. Morisco, and G. Turchetti (eds.), Calanchi, Alessandra; Castellani, Gastone; Morisco, Gabriella; Turchetti, Giorgio (2011). Interfacing Science, Literature, and the Humanities: ACUME 2, Volume 7: The Case and the Canon: Anomalies, Discontinuities, Metaphors between Science and Literature (PDF). V&R unipress GmbH. ISBN 978-3-89971-681-8.. Göttingen: V&R unipress..
- Best, M., Neuhauser, D., and Slavin, L. „Evaluating Mesmerism, Paris, 1784: The Controversy over the Blinded Placebo Controlled Trials has not Stopped”. BMJ Quality & Safety. 12 (3). 2003. (June 2003), pp. 232-233.
- Binet, Alfred & Féré, Charles (1888), Animal Magnetism, New York: D Appleton and Company.
- Bloch, George (1980). Mesmerism: A Translation of the Original Scientific and Medical writings of F.A. Mesmer. Los Altos, CA: William Kaufman. ISBN 0-913232-88-2.
- Bonnefoy, J.B. (1784), Analyse raisonnée des Rapports des Commissaires chargés par le Roi de l'examen du Magnétisme Animal ('A Reasoned Analysis of the Reports of the Commissioners appointed by the King to examine Animal Magnetism'), Lyon and Paris: Prault.
- Booth, C (август 2005). „The Rod of Aesculapios: John Haygarth (1740–1827) and Perkins' Metallic Tractors” (PDF). Journal of Medical Biography. 13 (3): 155—161. PMID 16059528. doi:10.1177/096777200501300310.
- Braid, J. (1843a), Neurypnology or the Rationale of Nervous Sleep Considered in Relation with Animal Magnetism Illustrated by Numerous Cases of its Successful Application in the Relief and Cure of Disease, London: John Churchill.
Спољашње везе
уреди
- Званична презентација
- Projet Studium Parisiense
- Листа свих универзитета у Паризу
- „Projet Studium Parisiense”. Архивирано из оригинала 02. 10. 2018. г.: database of members of the University of Paris from the 11th to 16th centuries
