Олга Луковић Пјановић
Овај чланак садржи списак литературе (папирне изворе и/или веб-сајтове) коришћене за његову израду, али његови извори нису најјаснији зато што има премало извора који су унети у сам текст. Молимо вас да побољшате овај чланак тако што ћете додати још извора у сам текст (инлајн референци). |
Олга Луковић Пјановић (Негришори, област Драгачево, подно планине Јелице, 7. април 1920 — Београд, 1. април 1998) је била српски и француски лингвиста.
| Олга Луковић Пјановић | |
|---|---|
 | |
| Пуно име | Олга Луковић-Пјановић |
| Датум рођења | 7. април 1920. |
| Место рођења | Негришори Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца |
| Датум смрти | 1. април 1998. (77 год.) |
| Место смрти | Београд СР Југославија |
БиографијаУреди
Завршила је гимназију у Чачку, а затим је била примљена у Дом краљице Марије у Београду.
Током Другог светског рата била је у логору у Немачкој. Након рата је радила као спикер на Радију Загреб. Убрзо је дипломирала на Филолошком факултету Универзитета у Београду на одсеку за класичне језике.
У Паризу је докторирала на Сорбони 1969. године, са дисертацијом „Правда код Есхила и Софокла“.[1]
Поред матерњег српског језика, познавала је још девет језика: старогрчки, латински, француски, немачки, руски, енглески, пољски, италијански и шпански језик.[тражи се извор]
Постала је позната након објављивања књиге „Срби... народ најстарији“ у којој је довела у везу српски са страним и античким језицима. За присталице српске аутохтонистичке историјске школе ради се о капиталном делу, док га званична историографија потпуно одбацује као ненаучно и псеудоисториографско дело.
Доживела је мождани удар током турнеје по српској дијаспори у САД, након чега се вратила у Париз где је наставила са истраживањима, али није више могла да говори.
Удавала се два пута, за Братољуба Клаића, хрватског лингвисту и члана Хрватског државног уреда за језик за време Другог светског рата и Цветка Пјановића, четничког официра.
РеференцеУреди
- ^ Луковић-Пјановић, Олга (1990). Срби --- народ најстарији. Том II. Београд : Досије. стр. 336. ISBN 978-86-81563-01-4.
