Српска аутохтонистичка школа

Српска аутохтонистичка школа представља скуп хипотеза и становише групе превасходно српских истраживача и публициста који сматрају да су на европском континенту, а посебно на Балканском полуострву, Словени и Срби присутни у периоду од најмање два и по миленијума. Водећа теорија српске аутохтонистичке школе јесте да су Срби односно Словени аутохтони у Подунављу, одакле су населили друге крајеве Европе, ширећи свој језик и културу. Овакве теорије спадају у домен алтернативне науке и званична наука сматра да је српска аутохтонистичка школа псеудоисторија.

Најраније сеобе Срба према
Српској аутохтонистичкој школи

НастанакУреди

Зачајан за стварање ове школе у српској историографији дао је словачки филолог Павел Јозеф Шафарик и његов спис О пореклу Словена објављен 1828. године на немачком језику, који је настао као резултат жеље да представи истраживања историје пољског научника Лоренца Суровјецког.

Истакнути члановиУреди

Међу припаднике аутохтонистичке школе убрајају се: Милош Милојевић, Сима Лукин-Лазић, Олга Луковић-Пјановић, Радован Дамјановић, Иво Вукчевић, Јован И. Деретић, Радивоје Пешић, Момир Јовић, Илија Живанчевић, Светислав Билбија, Реља Новаковић, Миодраг Милановић, Ненад Миљуш, Славиша Миљковић, Милош Гроздановић, Слободан Јарчевић, Александра Бајић, Драгољуб Антић, Александар Петровић, Горан Шарић, Александар Шаргић, Александар Митић и други.

Страни аутори који подржавају тезе ове школе су: др Анатолиј Кљосов, Казимир Шулц, Адам Мицкјевич, Сипријан Робер, Емил Бирнуф, Адолф Пикте, Ами Буе, Лоренц Суровјецки, Франческо-Марија Апендини и други.[тражи се извор]

Помињања топонима и етнонимаУреди

Према становишту аутохтониста следећи аутори су кроз наведене појмове заправо описивали Србе и њихово присуство кроз историју.

ТеоријеУреди

Српска аутохтонистичка теоријаУреди

Српска аутохтонистичка теорија стоји на становишту да су Словени (односно Срби) насељавали Балканско полуострво још од неолита. Притом се нпр. позивају на налаз винчанског писма, културу Лепенског Вира, руске средњовековне изворе (Нестор Летописац и др.), и налазе помоћних историјских наука. По поменутој теорији, Срби су кроз историју били називани различитим именима везаним за географска подручја на којима су били насељени: Пелазги, Етрусци, Сардани, Илири, Трачани, Венети, Трибали и др).

Датум који се сматра почетком утемељења званичне науке о античкој историји Срба је датум одржавања Првог научног скупа о античкој историји Срба - Сардонски сусрети, у Ниш, 05-07. јули 1998. год. Организатори су били Др. Јован И. Деретић и Милош Гроздановић. Било је 15 радова пријављених, и то: др Јован И. Деретић (3 рада), др Олга Луковић Пјановић (2 рада - читано), др Ранка Куић (читано), Живојин Андрејић, Александар Петровић, Милутин Јаћимовић, генерал Љубомир Домазетовић, Филип Гаврић, др Реља Новаковић, др Христивоје Пејчић, Слободан Јарчевић и Милош Гроздановић. Након одржаног научног скупа, новине Експрес политика су донеле фељтон у 14 наставака са радовима са научног скупа.

На ТВ Глобал у Нишу је одржан серијал са називом Античка историја Срба са преко 12 емисија, које су привукле пажњу публике.[тражи се извор]

Раноиндијска теоријаУреди

Један број романтичарских историчара заступао је теорију да су Срби пореклом из Индије, одакле су се селили у разним правцима - у Сибир, Месопотамију, северну Африку, на Кавказ, Балкан и у остатак Европе.

Цивилизација Сарасвати је најстарија индоевропска цивилизација. Светска историографија ово још није званично потврдила имајући у виду да је истраживање још у току. Српска алтернативна историографија повезује сам назив Сарасвати са српским националним именом, највише се притом позивајући на сличност гласова „Б“ и „В“ (који се иначе мешају у многим индоевропским језицима). У делу Ргведе, писана на санскрту, у њеној осмој химни (RV 8.32.2), помињу се особна имена „СРбинда“ (SRbinda) и „КусуРбинда“ (KusuRbinda), између других бројних особних имена. Санскртолози су овај налаз сматрали значајним, и убрзо се појавило мишљење да назив СРбинда представља заправо титулу а не лично име, и да се ради о титули владара народа Срба.

 
Држава народа Сјанби (Сарби), на подручју данашње Монголије, 1-3. век. Према мишљењу романтичарских историчара Сарби су у ствари били Срби.

У склопу теорије о пореклу Срба из Индије, изнета је и теза да су припадници античког народа Сјанби (познатог и као Сарби) на подручју данашње Монголије у ствари били Срби, на основу сличности њиховог имена са именом Срба.

Сарматска теоријаУреди

Детаљније: Сармати

Сармати су велика група народа која је некад насељавала област данашње Украјине, северног Закавказја, и дела Русије до Каспијског језера.

Сармати својеврстан прелаз између Иранаца и Словена. Српска алтернативна историографија сматра чињеницом да су Сармати заправо искварен облик имена Срби, те да су Срби сарматско племе. Ову теорију у својим књигама образлаже Миодраг Милановић.

Српска алтернативна историографија користи ове изворе као доказ о аутохтоности Срба на Балкану, углавном имајући у виду сличност имена народа и назива топонима са српским етнонимом.

КритикеУреди

Српска аутохтонистичка школа је одбачена од стране историчара као неоснована и псеудонаучна. Критикују се методи новоромантичара као што су произвољно тумачење топонима, етнонима и сличних појмова, позивање на теорије завере и на тајне доказе и изворе.

Види јошУреди

ЛитератураУреди

  • Могући антички помени српског и хрватског националног имена, Игор Мојсиловић, Београд, 2001.
  • Electronic journal of vedic studies, Michael Witzel, Enrica Garzilli, Makoto Fushimi, Ludovico Magnocavallo, Harvard University, University of Perugia 1999.
  • Słownik Słowiańskich staroźytności, Вроцлав-Варшава-Краков 1967.
  • True origins of the peoples of the Eastern Europe, Сиднеј 2001.
  • Војна енциклопедија, Издање лексикографског завода, Београд 1975.
  • Одломци историје Срба, Милош Милојевић, Београд 1872 (репринт).
  • Првих пет векова српске историје, Константин Николајевић, Београд 1999.
  • Срби Плинија и Птолемеја, Нико Жупанић, Београд, 1924.
  • Срби, име Срби кроз време и простор, Реља Новаковић, Београд 1993.
  • Срби, Народ најстарији, Олга Луковић Пјановић, Београд 1990.
  • Серби-народ и раса, нова вулгата, Јован И. Деретић, Бања Лука 1998.
  • Српски стари век (Миодраг Милановић), Вандалија, Београд 2008.
  • Историјско порекло Срба (Миодраг Милановић), Вандалија, Београд 2011.
  • Писани извори и коментари о повести Срба са хронологијом (Миодраг Милановић), Вандалија, Београд, 2013.
  • Летопис матице словенске, Љубљана 1869.
  • Словенски Богови на Балкану (Александра Бајић), Пешић и синови, Београд, 2006.
  • Срби јесу народ најстарији,Том 1, (Милош Гроздановић), Ниш, 2003, 2008.
  • Општа теорија света, Том 2,(Милош Гроздановић), Ниш, 2010.
  • Ртањски Хорусов камени печат пирамидалног времена и простора, Том 3, (Милош Гроздановић), Ниш, 2013.
  • Србски еталони језика, времена и простора у историји светске цивилизације, Том 4, (Милош Гроздановић), Ниш. 2013.
  • Нова космогонија света, Том 5, Милош Гроздановић, Адела Маргот, др Мирјана Совиљ, Ниш, 2014.

Спољашње везеУреди