Pavle III Carigradski
Pavle III Carigradski je bio carigradski patrijarh u periodu od 687. do 693. godine. Carigradska patrijaršija ga poštuje kao svetitelja[1]
Pavle III je sazvao i predvodio Vaseljenski sabor u Trulu, koji je održan u Carigradu 692. godine. U vreme dok je on bio patrijarh u Atini je otvoren Partenon.
Biografija uredi
Izvori nam govore vrlo malo o prošlosti Pavla III . Ipak, zna se da je Pavle pre izbora za patrijarha imao čin asekretisa na carskom dvoru, najvišu ulogu u sekretarijatu palate. Pavle je bio laik školovan u visokoj školi[2].
Akti Trećeg carigradskog sabora (680-681) ili Šestog vaseljenskog sabora pominju postojanje asekretisa koji nosi titulu gloriosus, što sugeriše da je on na čelu kolegija asekretisa. Iako je to teško potvrditi, nije malo verovatno da je Pavle imao ovaj čin za vreme Trećeg carigradskog sabora, pošto se nosilac titule u izvorima potpisuje „Paul“. Ova uloga bi mu omogućila da bude blizak caru Justinijanu II i da se smatra idealnim kandidatom za patrijaršiski presto poput Tarasija (784-806) i Nićifora (806-815) koji su nosili ovu istu titulu pre nego što su postali patrijarsi[3].
Pavle III je izabran za patrijarha u januaru 685. godine. Organizovao je Trulski sabor 691-692. godine, predsedavao njime u odsustvu cara Justinijana i potpisao njegove kanone, sve u saradnji sa njim.
Bio je patrijarh do 20. avgusta 694. godine.
Verski sukobi i period kriza uredi
Car Justinijan II je naredio papi Sergiju I 692. godine da ode u Carigrad, ali su ga od carskog poslanika branile milicije Ravene i Rima. Dvojica papinih saradnika su uhapšena, ali papa Sergije I nije popustio pred pokušajem zastrašivanja Justinijana II[4].
Posle neuspeha sabora i sukoba između Justinijana II i pape Sergija, car je svrgnut, a Vizantijsko carstvo je upalo u ozbiljan period krize. Arapi su bez velikih poteškoća upali na teritoriju Vizantije, a neorganizovanost u Carstvu se pogoršavala, posebno zbog ekscentričnosti i nespretnosti cara[5].
Nasleđe uredi
Pavle III se priklonio kanonima Sabora u Trulu, bio je jedan od glavnih aktera u nastanku sukoba između cara Justinijana II i pape Sergija I i doprineo je prihvatanju Dionisija Aleksandrijskog kao novog kanonskog autoriteta.
Carigradska patrijaršija ga je kanonizovala u liku svetitelja, a spomen mu se obeležava 30. septembra.
Reference uredi
- ^ „List of Ecumenical Patriarchs - Ecumenical Patriarchate: Holy and Great Council”. www.orthodoxcouncil.org (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2023-11-17.
- ^ „Le Monde Byzantin. By <italic>Louis Bréhier</italic>. Volume II, LES INSTITUTIONS DE L'EMPIRE BYZANTIN. [L'Évolution de l'humanité, Synthèse collective, XXXII.] (Paris: Éditions Albin Michel. 1949. Pp. xviii, 631. 900 fr.)”. The American Historical Review. 1949. ISSN 1937-5239. doi:10.1086/ahr/55.1.107.
- ^ „Traité D'Études Byzantines. Volume I, La Chronologie. By <italic>V. Grumel</italic>. [Bibliothèque Byzantine.] (Paris: Presses Universitaires de France. 1958. Pp. xii, 487. 4,000 fr.)”. The American Historical Review. 1959. ISSN 1937-5239. doi:10.1086/ahr/64.2.348.
- ^ Davis-Secord, Sarah (2017-06-01), „Sicily between Constantinople and Rome”, Where Three Worlds Met, Cornell University Press, ISBN 9781501704642, doi:10.7591/cornell/9781501704642.003.0002, Pristupljeno 2023-11-17
- ^ Frazee, Charles A. (1992). „The Oxford Dictionary of Byzantium. Edited by Alexander P. Kazhdan , New York: Oxford University Press, 1991. 3 vols. xxxi + 2232 pp. $225.00.”. Church History. 61 (2): 241—243. ISSN 0009-6407. JSTOR 3168272. S2CID 162432200. doi:10.2307/3168272.