Papa Lav I

Sveti Lav I (oko 400 – 10. novembar 461), poznat kao Lav Veliki,, bio je papa rimski. Rođen je u Italiji. Bio je najpre arhiđakon kod pape Siksta III, a posle njegove smrti, uzveden je i preko svoje volje na presto pape rimskoga.

Sveti Lav I

Prema hrišćanskom verovanju, kada je Atila sa Hunima došao blizu Rima i spremao se već da razori i sagori ovaj grad, Lav je izašao pred njega u arhijerejskom odjejanju, ukrotio gnev hunskog vođe i sprečio propast Rima. U hrišćanskoj tradiciji se takođe navodi da se Atila uplašio vizije apostola Petra i Pavla, koji su stajali pored Lava, i plamenim mačevima pretili Atili. Lav je kasnije pomogao pravoslavlju u borbi protiv Evtihijevih i Dioskorovih verovanja, koja su se sastojala u slivanju božanske i čovečanske prirode Hristove u jednu i, sledstveno, u odricanju dve volje u ličnosti Gospoda Spasitelja. Zbog toga je sazvan Četvrti Vaseljenski Sabor u Halkidonu, na kome je pročitana poslanica Lava, koju je, prema hrišćanskom verovanju, Lav napisao i položio na grob svetog Petra, a sveti Petar ispravio. Pred smrt proveo je četrdeset dana u postu i molitvi na grobu apostola Petra, moleći ovoga da mu javi da li su mu gresi oprošteni. Prema hrišćanskom verovanju, Apostol mu se javo i rekao da su mu svi gresi oprošteni, osim grehova u rukopolaganju sveštenika (iz čega se vidi koliko je težak greh nedostojnog rukopolaganja). Svetitelj se ponovo počeo moliti dok nije bio obavešten da su mu i ti gresi oprošteni. Sveti Lav umro je 461. godine.

Srpska pravoslavna crkva slavi ga 18. februara po crkvenom, a 2. marta po gregorijanskom kalendaru.

Rani život

Prema Liber Pontificalis, bio je rodom iz Toskane. Do 431. godine, kao đakon, bio je dovoljno poznat van Rima da mu je Jovan Kasijan posvetio raspravu protiv Nestorija napisanu na Lavov predlog. Otprilike u to vreme Kiril Aleksandrijski se obratio Rimu povodom spora oko nadležnosti sa Juvenalom Jerusalimskim, ali nije sasvim jasno da li je pismo bilo namenjeno Lavu, u svojstvu arhiđakona, ili direktno papi Celestinu I. Pred kraj vladavine pape Siksta III, Lav je poslat na zahtev cara Valentinijana III da reši spor između Aecija, jednog od glavnih vojnih zapovednika Galije, i glavnog sudije Albina. Johan Peter Kirš vidi ovu komisiju kao dokaz poverenja koje je Carski dvor ukazao sposobnom đakonu.

Papstvo

Tokom Lavovog odsustva u Galiji, papa Sikst III je umro (11. avgusta 440), a 29. septembra ga je narod jednoglasno izabrao da ga nasledi.

Ubrzo nakon što je preuzeo papski presto, Lav je saznao da su u Akvileji Pelagijanci primljeni u crkvenu zajednicu bez formalnog poricanja svojih grešaka; on je osudio ovu praksu i naredio da se održi provincijski sinod gde se od bivših Pelagijanaca zahteva da se nedvosmisleno odricanje.

Manihejci koji su bežali od Vandala došli su u Rim 439. godine i tamo se tajno organizovali; Lav je za to saznao oko 443. i krenuo je protiv njih tako što je održao javnu debatu sa njihovim predstavnicima, spalio njihove knjige i napisao pisma upozorenja italijanskim biskupima. Njegov stav je bio odlučen protiv priscilijanista. Episkop Turibije iz Astorge, zapanjen širenjem sekte u Španiji, obratio se ostalim španskim episkopima na tu temu, poslavši kopiju svog pisma Lavu, koji je iskoristio priliku da napiše proširenu raspravu (21. jula 447) protiv sekte, detaljno ispitujući njeno lažno učenje i pozivajući španski generalni savet da ispita da li ima pristalica u episkopatu.

Iz pastoralne perspektive, on je podstakao dobrotvorna dela u Rimu opterećenom glađu, prilivom izbeglica i siromaštvom. On je dalje povezivao praksu posta sa dobročinstvom i milostinjom, posebno povodom Quattro tempora, (tromesečni dani žara).

Za vreme Lavovog papstva izraz „papa“, koji je ranije označavao bilo kog biskupa, postao je isključivo rimski biskup.

Papski autoritet

Leo je privukao mnoge učene ljude sebi i izabrao Prospera iz Akvitanije da deluje u izvesnom sekretarskom ili notarskom svojstvu. Lav je bio značajan doprinosilac centralizaciji duhovne vlasti unutar Crkve i reafirmaciji papskog autoriteta. Godine 450, vizantijski car Teodosije II, u pismu papi Lavu I, prvi je nazvao rimskog biskupa zapadnim patrijarhom, što je titula koju će pape koristiti sve do 2006. godine.

Razna regionalna pitanja

U nekoliko navrata od Lava je traženo da arbitrira u sporovima u Galiji. Patroklo iz Arla (um. 426) je od pape Zosima dobio priznanje podređenog primatstva nad Galikanskom crkvom, što je snažno tvrdio njegov naslednik Hilari od Arla. Žalba Helidonija iz Bezansona dala je Lavu priliku da potvrdi papin autoritet nad Hilarijem, koji se čvrsto branio u Rimu, odbijajući da prizna Lavov pravosudni status. Osećajući da su iskonska prava rimskog episkopa ugrožena, Lav se obratio građanskoj vlasti za podršku i od Valentinijana III dobio dekret od 6. juna 445. kojim je priznato prvenstvo rimskog episkopa na osnovu Petrovih zasluga, dostojanstva grada, i zakonodavstva Prvog Nikejskog sabora; i predviđao je prisilno izručenje od strane guvernera provincija svakog episkopa koji bi odbio da se odazove pozivu u Rim. Suočen sa ovim dekretom, Ilarije se potčinio papi, iako je pod njegovim naslednikom, Ravenijem, Lav podelio mitropolitska prava između Arla i Beča (450).

Sveštenik služi misu u oltaru Lava Velikog sa reljefom Fuga d'Atila Alesandra Algardija u bazilici Svetog Petra

Lav se 445. godine sporio sa patrijarhom Dioskorom, naslednikom Kirila Aleksandrijskog na mestu patrijarha aleksandrijskog, insistirajući da crkvena praksa njegove stolice treba sledi rimsku na osnovu toga što je Marko jevanđelista, sledbenik Petra Apostola i osnivač Aleksandrijske crkve, te nije mogla imati drugo predanje osim predanja princa apostola.

Činjenica da je afrička provincija Cezarejska Mavretanija bila sačuvana za carstvo, a time i za nikejsku veru tokom invazije Vandala i, u svojoj izolaciji, bila sklona da počiva na spoljnoj podršci, dala je Lavu priliku da tamo potvrdi svoj autoritet. Godine 446, pisao je Crkvi u Mavretaniji u vezi sa brojnim pitanjima discipline, naglašavajući da se laici ne smeju postavljati u episkopat.

U pismu biskupima Kampanije, Picenuma i Toskane (443) zahtevao je poštovanje svih svojih zaposvesti, kod i onih njegovih prethodnika; i oštro je prekorio biskupe Sicilije (447) zbog njihovog odstupanja od rimskog običaja u pogledu vremena krštenja, zahtevajući od njih da pošalju delegate na rimski sinod kako bi se naučili pravilnoj praksi.

Zbog ranije linije podele između zapadnog i istočnog dela Rimskog carstva, Ilirija je bila crkveno potčinjena Rimu. Papa Inoćentije I je konstituisao solunskog mitropolita za svog vikara, kako bi se suprotstavio rastućem uticaju carigradskog patrijarha u toj oblasti. U pismu od oko 446. godine nasledniku solunskog episkopa Anastasiju, Lav mu je zamerio zbog načina na koji se ophodio prema jednom od episkopa mitropolita koji su mu bili potčinjeni; nakon što je dao različita uputstva o funkcijama koje su poverene Anastasiju i naglasio da su određena ovlašćenja rezervisana za samog papu, Lav je napisao: „Briga vaseljenske Crkve treba da se približi Petrovom stanovištu, i ništa nigde ne sme biti odvojeno od njenog poglavara.”

Литература

• Meyendorff, John (1989). Imperial unity and Christian divisions: The Church 450-680 A.D. The Church in history. 2. Crestwood, NY: St. Vladimir's Seminary Press. ISBN 978-0-88-141056-3. 
• Louise Ropes Loomis, (2006) The Book of Popes (Liber Pontificalis). Merchantville, NJ: Evolution Publishing. ISBN 1-889758-86-8 (Reprint of the 1916 edition. English translation with scholarly footnotes, and illustrations).
• John Given, (2014) The Fragmentary History of Priscus: Attila, the Huns and the Roman Empire. Merchantville, NJ: Evolution Publishing. ISBN 1-935228-14-5.
• Basil Studer: Art."Leo the Great", in: A. DiBerardino: "Patrology IV", Westminster ML 1994, pp. 589–612, ISBN 978-0870611278
• Alois Grillmeier: "Christ in Christian Tradition", vols. 1 and 2/1, Westminster ML 1988/1987 (2nd revised edition), ISBN 978-0664223014 (Vol. 1), ISBN 978-0664221607 (Vol. 2, pt. 1).
• T. Jalland, The Life and Times of St. Leo the Great, London 1941.
• Hans Feichtinger: Die Gegenwart Christi in der Kirche bei Leo dem Großen, Frankfurt 2007, ISBN 978-3-631-56178-2.
• Pope Leo's Tome ccel.org
• Early Church Texts The Tome of Leo in Greek and Latin with English translation.
• St Leo the Great the Pope of Rome Orthodox icon and synaxarion
• Opera Omnia by Migne Patrologia Latina with analytical indexes
• Hans Feichtinger: Die Gegenwart Christi in der Kirche bei Leo dem Großen, Frankfurt am Main u.a. 2007, ISBN 978-3-631-56178-2.
• Basil Studer: Art.Leo the Great, in A. DiBerardino: Patrology IV, Westminster ML 1994, S. 589–612.
• Alois Grillmeier: Jesus der Christus im Glauben der Kirche, Bd. 1 (Freiburg u.a. 1990), S. 734–750; Bd. 2/1 (Freiburg 1991), S. 131–200.
• Ekkart Sauser (1992). „Papa Lav I”. Ur.: Bautz, Traugott. Biographisch-Bibliographisches Kirchenlexikon (BBKL) (na jeziku: nemački). 4. Herzberg: Bautz. cols. 1425–1435. ISBN 3-88309-038-7. 
• Šablon:LexMA
• Edward Walford, translator, The Ecclesiastical History of Evagrius: A History of the Church from AD 431 to AD 594, 1846. Reprinted 2008. Evolution Publishing, ISBN 978-1-889758-88-6. [1]
• Bindley, T. Herbert and F. W. Green, The Oecumenical Documents of the Faith. 2nd ed. London: Methuen, 1950.
• Edwards, Mark J. (2009). Catholicity and Heresy in the Early Church. Farnham: Ashgate. ISBN 9780754662914. 
• Grillmeier, Aloys (1975) [1965]. Christ in Christian Tradition: From the Apostolic Age to Chalcedon (451) (2nd revised izd.). Louisville: Westminster John Knox Press. 
• Gwynn, David M. (2009). „The Council of Chalcedon and the Definition of Christian Tradition”. Chalcedon in Context: Church Councils 400–700. Liverpool: Liverpool University Press. str. 7—26. 
• Hefele, Charles Joseph. A History of the Councils of the Church from the Original Documents. 5 vols. Edinburgh: T & T Clark, 1883. (Our topic is located in vol. 3)
• Kelly, John N. D. (2006) [1972]. Early Christian Creeds (3rd izd.). London-New York: Continuum. 
• Louth, Andrew (2009). „Why Did the Syrians reject the Council of Chalcedon?”. Chalcedon in Context: Church Councils 400–700. Liverpool: Liverpool University Press. str. 107—116. 
• Meyendorff, John (1966). Orthodoxy and Catholicity. New York: Sheed & Ward. 
• Meyendorff, John, Christ in Eastern Christian Thought (Washington D.C.: Corpus Books, 1969).
• Meyendorff, John (1989). Imperial unity and Christian divisions: The Church 450–680 A.D. Crestwood, NY: St. Vladimir's Seminary Press. ISBN 978-0-88-141056-3. 
• Price, Richard; Gaddis, Michael, ur. (2005a). The Acts of the Council of Chalcedon. 1. Liverpool: Liverpool University Press. 
• Price, Richard; Gaddis, Michael, ur. (2005b). The Acts of the Council of Chalcedon. 2. Liverpool: Liverpool University Press. 
• Price, Richard; Gaddis, Michael, ur. (2005c). The Acts of the Council of Chalcedon. 3. Liverpool: Liverpool University Press. 
• Price, Richard (2009a). „The Council of Chalcedon (451): A Narrative”. Chalcedon in Context: Church Councils 400–700. Liverpool: Liverpool University Press. str. 70—91. 
• Price, Richard (2009b). „Truth, Omission, and Fiction in the Acts of Chalcedon”. Chalcedon in Context: Church Councils 400–700. Liverpool: Liverpool University Press. str. 92—106. 
• Roueché, Charlotte (2009). „Acclamations at the Council of Chalcedon”. Chalcedon in Context: Church Councils 400–700. Liverpool: Liverpool University Press. str. 169—177. 
• Sellers, R.V., Two Ancient Christologies (London: SPCK, 1940)
• Sellers, R.V., The Council of Chalcedon: A Historical and Doctrinal Survey, (London, SPCK, 1953).
• Whitby, Michael (2009). „An Unholy Crew? Bishops Behaving Badly at Church Councils”. Chalcedon in Context: Church Councils 400–700. Liverpool: Liverpool University Press. str. 178—196. 

Spoljašnje veze

• Sveti Lav Veliki („Pravoslavlje“, br. 952, 15. novembar 2006)
• St Leo of Rome Orthodox Synaxarion (18 February)
• Colonnade Statue in St Peter's Square
• Papa Lav I na sajtu Internet Archive (jezik: engleski)
• Papa Lav I na sajtu LibriVox (jezik: engleski)
• Collected works by Migne Patrologia Latina

Napomena: Ovaj članak, ili jedan njegov deo, izvorno je preuzet iz Ohridskog prologa Nikolaja Velimirovića.