Википедија

Papirus

Za druge upotrebe, pogledajte Papirus (višeznačna odrednica).

Papirus je materijal za pisanje, prenošenje poruka i pohranjivanje znanja. Sličan je današnjem papiru. Papirus su oko 2000. godine pre nove ere izumeli Egipćani. Listovi papirusa su maleni a korenovi snažni.[1] Izrađivao se od samonikle močvarne biljke iz doline Nila - trske latinskog naziva Cyperus papyrus.[2] Papirus[3] se može odnositi i na dokument napisan na listovima takvog materijala, spojenih jedan pored drugog i umotanog u svitak, rani oblik knjige.

Deo egipatske Knjige mrtvih, ispisan na papirusu. Eksponat Egipatskog muzeja u Kairu.

Prvi put se znalo da je papirus korišćen u Egiptu (barem još od prve dinastije), pošto je biljka papirusa nekada bila dostupna u izobilju širom delte Nila. Takođe je korišćen u celom mediteranskom regionu. Osim materijala za pisanje, stari Egipćani su koristili papirus u izgradnji drugih artefakata, kao što su čamci od trske, prostirke, užad, sandale i korpe.[4]

Istorija uredi

Preradom egipatske biljke Cyperus papyrus počinje istorija knjige. U Antici papirus je jedini materijal – nosilac klasične književnosti sačuvane u najstarijim prepisima. Papirus se kao materijal za pisanje upotrebljava već hiljadama godina, a prvi su ga upoznali Grci još u samim počecima svoje kulture. U srednjem veku on je dugo bio na ceni, ali ga je u XI veku pergament definitivno potisnuo iz upotrebe. Neizvesno je šta etimološki znači reč papyros, ali se smatra da je egipatskog porekla i da je verovatno nastala iz pa-u-iur- „ona reka“, tj. biljka Nila. Herodot ovu biljku i materijal za pisanje naziva biblos. O papirusu kao materijalu na kome se pisalo, napisane su brojne rasprave od strane lingvista, botaničara i drugih naučnika. Međutim, tek veliki pronalasci papirusa poslednja dva stoleća pružaju više podataka o tome. To je sve dovelo do pojave nove nauke – papirologije.

Papirus je prvi put proizveden u Egiptu još u četvrtom milenijumu pre nove ere.[5][6][7] Najraniji arheološki dokazi o papirusu iskopani su 2012. i 2013. u Vadi el-Xarfu, staroegipatskoj luci koja se nalazi na obali Crvenog mora. Ovi dokumenti, Mererov dnevnik, datiraju iz oko 2560–2550. p. n. e. (kraj vladavine Kufua).[6] Role papirusa opisuju poslednje godine izgradnje Velike piramide u Gizi.[8] U prvim vekovima pre nove ere i nove ere papirusni svici su stekli rivala kao površine za pisanje u pergamentu, koji se pripremao od životinjskih koža.[9] Listovi pergamenta bili su presavijeni kako bi se formirali ramovi od kojih su napravljeni kodeksi u obliku knjige. Ranohrišćanski pisci su ubrzo usvojili formu kodeksa, a u grčko-rimskom svetu postalo je uobičajeno da se listovi papirusa seku da bi se formirali kodeksi.

Papirus je u Evropi zamenjen jeftinijim, lokalno proizvedenim proizvodima pergamentom i velumom, znatno veće izdržljivosti u vlažnim klimatskim uslovima, iako je Anri Piren povezuje njegov nestanak sa muslimanskim osvajanjem Egipta između 639. i 646. godine, što je sporan argument.[10] Poslednji put se pojavljuje u Merovinškoj kancelariji sa dokumentom iz 692. godine, iako je u Galiji bio poznat do sredine sledećeg veka. Najnoviji određeni datumi za upotrebu papirusa su 1057. za papski dekret (obično konzervativne, sve papske bule su bile na papirusu do 1022. godine), pod papom Viktorom II,[11] i 1087. za arapski dokument. Njegova upotreba u Egiptu se nastavila sve dok ga nije zamenio jeftiniji papir koji je uveden u islamski svet, a za koji koji se prvobitno saznalo od Kineza. Do 12. veka, pergament i papir su bili u upotrebi u Vizantijskom carstvu, ali je papirus i dalje bio opcija.[12]

Papirus je pravljen u više nivoa kvaliteta i cena. Plinije Stariji i Isidor iz Sevilje opisali su šest varijacija papirusa koji su se prodavali na tadašnjem rimskom tržištu. Oni su ocenjeni po kvalitetu na osnovu toga koliko je površina za pisanje bila fina, čvrsta, bela i glatka. Ocene su se kretale od superfinog Avgustana, koji se proizvodio u listovima širine 13 cifara (10 inča), do najjeftinijeg i najgrubljeg, širine šest cifara (četiri inča). Materijali za koje se smatralo da su neupotrebljivi za pisanje ili manje od šest cifara smatrani su komercijalnim kvalitetom i zalepljeni su od ivice do ivice da bi se koristili samo za umotavanje.[13]

Do sredine 19. veka bili su poznati samo neki izolovani dokumenti pisani na papirusu, a muzeji su ih jednostavno prikazivali kao kuriozitet.[14] Oni nisu sadržali književna dela.[15] Prvo moderno otkriće rolni papirusa napravljeno je u Herkulanumu 1752. Do tada, jedini poznati papirusi bili su nekoliko preživelih iz srednjeg veka.[16][17] Naučna istraživanja počela su sa holandskim istoričarem Kasparom Jakobom Kristijanom Revensom (1793–1835). On je pisao o sadržaju Lajdenskog papirusa, objavljenog 1830. godine. Prva publikacija pripisana je britanskom naučniku Čarlsu Viklifu Gudvinu (1817–1878), koji je objavio za Kembridžsko antikvarsko društvo, jedan od Papyri Graecae Magicae V, preveden na engleski sa komentarima 1853. godine.[14]

Prerada biljke papirus uredi

Papirus nosi botanički naziv cyperus papyrus. To je močvarna biljka koja ima široko razgranato korenje i visoku biljku koja se završava sa gustim svežnjem vlakana. Nije se koristio samo za pravljenje materijala za pisanje već i za mnoge druge stvari. Cvet se upotrebljavao za ukrašavanje prostorija, stabljika za pletenje ograda, sok srčike za jelo, a ugljen od korenja za mastilo za pisanje. Rimski istoričar Plinije ostavio je zapis o tome kako se proizvodi papirus. Srčika se uzimala samo od onog dela stabla koji je pod vodom, a zatim bi one bile cepane u vrpce, koje su potom ravnane. Kada bi se zelena kora stabljike odvojila od srčike, srčika se rezala u duge trake, široke 2 – 3 cm. Središnja vrpca bila je najšira, tako i najkorisnija. Vrpce su, položene na ovlaženu dasku, zatim ređane jedna pored druge, a preko njih su, pod pravim uglom slagane druge vrpce. Prvi sloj se premazivao lepljivim brašnom, zatim bi se sušio, glančao slonovom kosti ili školjkom pa obrezivao i tako bio spreman za pisanje[1].

Papirus kao materijal za pisanje uredi

Jedan red srčika zvao se sheda. Kompletan list papirusa zvao se plagula. Dvadeset plagula činilo je skapus, a skapus konačno pripremljen zvao se karta. Nekada se i više skapusa zajedno spajalo pa su mogli biti dugi i oko 7 – 10 m. Zbog toga što je papirus bio jako lomljiv i krut, ispisani skapusi savijali su se u svitak (rotulus) koji se zvao i volumen. Na papirusu se pisalo samo na jednoj strani, ali se dešavalo da zbog štednje bude i dokumenata koji su bili ispisani sa obe strane. Rukopisi ispisani sa obe strane zvali su se opistografi. Svaka plagula je naša današnja stranica. Prva plagula zvala se protokolon, a poslednja eshatokolon. Pojedini listovi imaju 22 cm širine i 19 cm visine. Tekst je pisan u kolumnama i svaka ima oko 27 redova. Za pravilno savijanje skapusa upotrebljavao se tanak štap omfalos. Rukopis je na gornjem rubu protokolona imao pričvršćen mali listić od kože na kome se nalazila oznaka sadržaja rotolusa. Listić se zvao siliboz ili indeks i titulus i takvi rotolusi su najbolje čuvani u kovčežiću ili kutiji. Za pisanje po papirusu koristila se tanka trskina cevčica koja je na vrhu bila zašiljena i zvala se kalamus. Crno mastilo koje se proizvodilo od čađi, smole i vode nazivalo se melan, a kasnije atramentum. U srednjem veku monasi su po svojim receptima proizvodili mastilo za pisanje, pa se tako zna za postojanje žute, crvene i zelene boje. Crvena boja se upotrebljavala za naslove dela i početke poglavlja, dok je na primer purpurna boja bila u upotrebi samo u Vizantiji za careve potrebe. Centar za izradu papirusa bila je Aleksandrija. Papirus je neko vreme bio jedan od glavnih izvoznih proizvoda Egipta. Na primer, svi diplomatski dokumenti ispisivani su na papirusu sve dok ga nije istisnuo pergament. Svaki komad papirusa obeležavan je posebnim pečatom kako bi se time potvrdila njegova vrednost.[18]

Od vitkih stabljika papirusa izgrađivane su korpe, a od debljih stabljika čak i jedra za čamce. Jedro ili srž papirusa, kad se skuva, predstavljalo je hranu za siromašne, a kad se osuši upotrebljavalo se kao gorivo. Iz svega ovoga se vidi koliko je ova biljka u staro doba bila korisna.

Na papirusu se pisalo do 11. veka. Osim u Egiptu na papirusu se pisalo i u gradu Herkulanum koji je zajedno sa Pompejom stradao od vulkana. U njemu su pronađeni ćupovi sa papirusom. U staro doba na papirusu su bile ispisane isključivo povelje vladara i književni spisi.

Knjige na papirusu u Egiptu uredi

U bogatoj dolini reke Nila razvila se već krajem 4000. godina p.n.e velika egipatska civilizacija, u kojoj je pisana reč bila na visokoj ceni. Znati čitati i pisati značilo je imati određene privilegije u društvu. Učenik u Egiptu kada bi položio pisarski zanat i dobio zvanje pisara do koga se jako teško dolazilo mogao je da bira čime želi da se bavi u životu: sveštenik, vojvoda, upravitelj neke nome, inženjer, diplomata, graditelj ili sakupljač poreza. Uslov uspešne karijere bila je pismenost. Učenici koji su se obrazovali za zanat pisara prepisivali su dela klasične književnosti, dok su neke tekstove pre nego što bi ih zapisali, učili napamet. Prepisivali su se i udžbenici, razni priručnici i matematički spisi, a najbolji učenici su nagrađivani. Služba pisara je bila ideal mladih Egipćana, koji su se često obraćali za pomoć bogu Totu zaštitniku pisara, razuma i umetnosti. Međutim, vremenom pisarski zanat gubi na vrednosti jer je bilo sve više pismenih ljudi. Na većem broju očuvanih slika i skluptura prikazani su egipatski pisari kao mladi i snažni ljudi, nasmejani, kako skrštenih nogu sede na zemlji sa papirusnim svitkom u krilu. Najpoznatiji kip koji prikazuje pisara čuva se u Luvru i Parizu.[19]

Galerija uredi

Reference uredi

  1. ^ a b „Papirus”. Papirus - Opšte obrazovanje. Pristupljeno 1. 4. 2019. 
  2. ^ „Papyrus definition”. Dictionary.com. Pristupljeno 20. 11. 2008. 
  3. ^ „Papyrus”. Merriam-Webster.com. Pristupljeno 27. 3. 2023. 
  4. ^ „Ebers Papyrus”. Encyclopædia Britannica. Pristupljeno 8. 3. 2014. 
  5. ^ Houston, Keith, The Book: A Cover-to-Cover Exploration of the Most Powerful Object of our Time, W. W. Norton & Company, 2016, pp. 4–8 excerpt [1]
  6. ^ a b Tallet, Pierre (2012). „Ayn Sukhna and Wadi el-Jarf: Two newly discovered pharaonic harbours on the Suez Gulf” (PDF). British Museum Studies in Ancient Egypt and Sudan. 18: 147—68. ISSN 2049-5021. Pristupljeno 21. 4. 2013. 
  7. ^ H. Idris Bell and T.C. Skeat, 1935. "Papyrus and its uses" (British Museum pamphlet). Arhivirano 18 oktobar 2013 na sajtu Wayback Machine
  8. ^ Stille, Alexander. „The World's Oldest Papyrus and What It Can Tell Us About the Great Pyramids”. Приступљено 2015-09-27. 
  9. ^ Černý, Jaroslav. 1952. Paper and Books in Ancient Egypt: An Inaugural Lecture Delivered at University College London, 29 May 1947. London: H. K. Lewis. (Reprinted Chicago: Ares Publishers Inc., 1977).
  10. ^ Pirenne, Mohammed and Charlemagne, critiqued by R.S. Lopez, "Mohammed and Charlemagne: a revision", Speculum (1943:14–38.).
  11. ^ David Diringer, The Book before Printing: Ancient, Medieval and Oriental, Dover Publications, New York 1982, p. 166.
  12. ^ Bompaire, Jacques and Jean Irigoin. La paleographie grecque et byzantine, Centre National de la Recherche Scientifique, 389 n. 6, cited in Alice-Mary Talbot (ed.). Holy women of Byzantium, Dumbarton Oaks, 1996. 1977. ISBN 0-88402-248-X. str. 227.
  13. ^ Lewis, N (1983). „Papyrus and Ancient Writing: The First Hundred Years of Papyrology”. Archaeology. 36 (4): 31—37. 
  14. ^ a b Hans Dieter Betz (1992). The Greek Magical Papyri in Translation, Including the Demotic Spells, Volume 1. University of Chicago Press. 
  15. ^ Frederic G. Kenyon, Palaeography of Greek papyri (Oxford, Clarendon Press, 1899), p. 1.
  16. ^ Frederic G. Kenyon, Palaeography of Greek papyri (Oxford, Clarendon Press, 1899), p. 3.
  17. ^ Diringer, David (1982). The Book Before Printing: Ancient, Medieval and Oriental. New York: Dover Publications. str. 250–256. ISBN 0-486-24243-9. 
  18. ^ Stokić - Simončić, Gordana (2017). Biblioteka kroz vreme : prilozi opštoj istoriji biblioteka do 16. veka. Beograd: Filološki fakultet. ISBN 978-86-85131-31-8. 
  19. ^ Furunović, Dragutin (1999). Istorija i estetika knjige. Knjiga 1. Beograd: Slobodan Jović. 

Literatura uredi

  • Hans Dieter Betz (1992). The Greek Magical Papyri in Translation, Including the Demotic Spells, Volume 1. University of Chicago Press. 
  • Leach, Bridget, and William John Tait. 2000. "Papyrus". In Ancient Egyptian Materials and Technology, edited by Paul T. Nicholson and Ian Shaw. Cambridge: Cambridge University Press. 227–253. Thorough technical discussion with extensive bibliography.
  • Leach, Bridget, and William John Tait. 2001. "Papyrus". In The Oxford Encyclopedia of Ancient Egypt, edited by Donald Bruce Redford. Vol. 3 of 3 vols. Oxford, New York, and Cairo: Oxford University Press and The American University in Cairo Press. 22–24.
  • Parkinson, Richard Bruce, and Stephen G. J. Quirke. 1995. Papyrus. Egyptian Bookshelf. London: British Museum Press. General overview for a popular reading audience.
  • Horst Blanck: Das Buch in der Antike. Beck, München. 1992. ISBN 3-406-36686-4.
  • Rosemarie Drenkhahn: Papyrus. In: Wolfgang Helck, Wolfhart Westendorf (eds.): Lexikon der Ägyptologie. vol. IV, Wiesbaden 1982, Spalte 667–670
  • David Diringer, The Book before Printing: Ancient, Medieval and Oriental, Dover Publications, New York. 1982. ISBN 0-486-24243-9. str. 113–169.
  • Victor Martin (eds.): Ménandre. Le Dyscolos. Bibliotheca Bodmeriana, Cologny – Genève 1958
  • Otto Mazal: Griechisch-römische Antike. Akademische Druck- und Verlagsanstalt, Graz 1999, ISBN 3-201-01716-7 (Geschichte der Buchkultur; vol. 1)

Spoljašnje veze uredi

 
Papirus na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Папирус&oldid=27550508”