Petar Jokić
Petar Jokić (Topola, oko 1770 — Topola, 24. april 1852.) zvani i Topolac, jedan od značajnih učesnika u Prvom ustanku, zaslužan je i zbog sakupljanja građe za istoriju burnog vremena u kome je živeo. Kao ustanik poznat je uglavnom istoričarima dok je zanimljivim podacima koje je pružio istoriografiji postao poznat i širim čitalačkim krugovima.
Petar Jokić | |
|---|---|
 Petar Jokić, ulje na platnu Dimitrija Avramovića iz 1846. | |
| Datum rođenja | 1770. |
| Mesto rođenja | Topola Osmansko carstvo |
| Datum smrti | 24. april 1852. (81/82 god.) |
| Mesto smrti | Topola Kneževina Srbija |
Biografija uredi
Petar Jokić je rođen u Topoli oko 1779. godine, a u vreme ustanka, 1804. bio je u mlad čovek u punoj snazi. I dotle dobro poznat Karađorđu, Jokić već prvih dana ustanka bio je njegova desna ruka. Upravo Jokić je jedan od onih koji su bacili prvu varnicu u turske hanove i počeli bitku.
Od toga doba pa kroz ceo niz događaja Jokić je bivao u neposrednoj Voždovoj blizini, postavši starešina, buljukbaša, lične Voždove garde. Tako je Jokić imao prilike da vidi, čuje, sazna i uraditi mnogo. Preživeo je mnoge teške situacije na ratištima i preboleo mnogo rana. Junačan, pouzdan, mudar i razborit, Jokić je u najvećem društvu prvih vojvoda vodio s razlogom ozbiljnu reč. Prilike su često bile takve da je Vožd morao u kritičnim momentima ostati bez svoga pratećeg odreda i slati ga tamo gde je trenutno bilo najpotrebnije. Jokić često samo dobija naređenja za pokret, bez mnogo objašnjenja. Godine 1813. bio je na Drini i u Šapcu, odakle se s vojvodom Milošem Obrenovićem pripremao za zauzeće Beograda, ali dobiše vest da su Beograd već uzeli Turci i da je Vožd prešao Savu. Tada nastaje i neobjavljena pesma koja govori o odnosu buljukbaše Jokića i Vožda:
Спрама Саве крај бедема Београда изгубљена Карађорђе Петра пита, И сузама њег' облива: Казуј, Петре, шта се ради, По Сербији нашој бедној, Је ли Турчин поробио, |
Милу браћу заробио? Господару, главо наша, Пропала је слава наша, Турчин земљу прекрилио, И Сербију поробио, Горко мајке запевају, Злотвори се подсмевају, |
Да би који, не б' жалио, Већ које си ти ранио... .... Истом ми се срце смије, Биће српска ка'но прије, Врази ће се посрамити, А Сербија прославити". |
Posle propasti ustanka, 1813, živeo je s porodicom do 1838. u Zemunu i trgovao. Po oslobođenju Srbije Jokić se vratio u svoju otadžbinu i postao član okružnoga valjevskog suda, gde je dočekao i penziju kada je otišao u Topolu, mesto svoga rođenja. Tu je živeo do smrti, 1852. godine.[1]
O kazivanjima Petra Jokića uredi
Do beleženja uspomena Petra Jokića došlo je uglavnom zalaganjem i spretnošću tada mladog topolskog učitelja, a kasnije dobro poznatog i za nauku višestruko zaslužnog Milana Đ. Milićevića. "Poznavši se — piše Milićević — s Jokićem, ja sam mu odlazio i rado i često, jer sam opažao da i on mene rado dočekuje i, ako samo jedan dan ne dođem, šalje i traži me. Tako smo se nas dvojica, za kratko vreme, bili zbližili da smo jedan drugom nekako bili potrebni.... Među tim je on, kad god sam mu otišao, pričao vrlo interesne priče, o vremenu i o ljudima iz prvoga ustanka". Kada mu je bilo ponuđeno da se njegova kazivanja zapisuju, stari je ratnik je odbio. Tek kad je Milićević došao kao izaslanik Srpskog Učenog Društva, Jokić je pristao na ponudu, pa su njegova kazivanja beležena tokom zime 1851—1852. godine. Tako je postao važan i popularan rad "Pričanje Petra Jokića o događajima i ljudima iz prvog srpskog ustanka", koji je štampala Srpska Kraljevska Akademija u XIV knjizi časopisa "Spomenik". I pored pristanka da govori, Jokić je i dalje ostao štedljiv u kazivanju. Vožda je predstavio kao neumornog putnika-pešaka, sa torbom o ramenu, u kojoj nosi svoju osnovnu hranu (papula, pogača, rakija). Milan Đ. Milićević o tome piše: "Petar Jokić je bio u mnogim bojevima. Meni je pričao pred smrt da se nahodio u 65 prilika gde se ginulo, gde je dakle mogao i on poginuti. On je odneo u grob nekoliko rana. Osem sposobnosti vojničkih, Jokić se odlikovao još i velikom razboritošću i čovečnošću u postupanju. Pisac ovih redova, po želji Srpskog Učenog Društva, imao je sreću saslušavati ovoga starog ratnika o radu Srba od 1804 —1813. Celu zimu godine 1851|52 proveo je u kući mnogopoštovanog Petra Buljubaše, i naslušao se čudnih priča iz onog junačkog doba. Svršivši svoje kazivanje, on je naskoro za tim i umro, 24. aprila 1852, oko četiri ipo sata posle po dne, i ukopan je više oltara topolske crkve. Među hartijama Srp. Uč. Društva naći će se i neki životopis Petra Jokića koji sam ja napisao još 1852. godine, i predao Društvu".[2] Njegovo svedočenje nije moglo, po odluci cenzure, da se pojavi za vreme vladavine kneza Aleksandra Karađorđevića, već znatno kasnije, tek 1891. godine, pa se otuda desilo da Isidor Stojanović profesor opšte istorije, rektor Beogradskog liceja 1840/41. i 1845/46. zaobiđe pišući o Prvom srpskom ustanku značajnog i opštepoznatog Jokića i navodi Gaju Pantelića.
