Petar Čarnojević
Grof Petar Čarnojević od Mače i Malog Orosina (mađ. Csernovits Péter; Mača, 13. mart 1810 — Fenj, 27. april 1892) je bio ugarski plemić srpskog porekla, političar, veliki župan Tamiške županije i kraljevski komesar tokom Revolucije 1848—1849. godine.
| Petar Čarnojević | |
|---|---|
 Grof Petar Čarnojević od Mače i Malog Orosina | |
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | 13. mart 1810. |
| Mesto rođenja | Mača,  Austrijsko carstvo |
| Datum smrti | 27. april 1892. (82 god.) |
| Mesto smrti | Fenj,  Austrougarska |
Poreklo uredi
Potiče iz grane porodice Joakima, starijeg brata Arsenija Čarnojevića. Joakimov sin Mihajlo dobio je mađarsko plemstvo 1720. godine. On je iz braka sa Anom Jorge imao sina Jovana, a iz drugog braka sa Anom Kovanji (udovica Ranka Sirovice) dva sina: Pavla i Simona. Ana Kovanji je iz prvog braka dovela sinove Arsenija (1716—1766) i Đorđa (1720—1759), koje je Mihajlo Čarnojević usvojio 1742. godine. Jovanova i Pavlova grana su ostale bez potomaka, samo je Simon imao naslednike; međutim, oni su živeli u Rusiji. Od usvojenih sinova Ranka Sirovice Arsenije je imao osmoro, a Đorđe troje dece. Jedan od Arsenijevih sinova bio je Pavle Čarnojević (1755—1840), kraljevski savetnik, a njegov unuk Petar Čarnojević. Konkretnije, Petar je bio praunuk Ranka Sirovice.[1]
Politička karijera uredi
Vrlo je rano stupio u politički i javni život, kao obrazovani Srbin a mađarski plemić. Učestvovao je na svim srpskim crkveno-narodnim saborima između 1837—1871. godine. Na saboru 1842. godine prvi put se istakao, podržavajući kandidata za srpskog mitropolita Pantelejmona Živkovića. Izabran je 1843.[2] godine u Aradskoj županiji za liberalnog poslanika u Ugarski sabor. Iako lojalan ugarskim vlastima zalagao se protiv asimilacije, i za proširenje prava nemađara. Posle Revolucije dva puta je hapšen (1849. i 1852), zbog bliskosti i povezanosti sa Lajošom Košutom, kojem je pomogao da se spase smrti, ali je ubrzo puštan na slobodu. Svog rođaka zloglasnog mađarskog generala Damjanića je tajno sahranio. Uopšte rečeno, pomagao je Mađarima posle revolucije "da stanu na svoje noge". Godine 1861. bio je poslanik na Karlovačkom blagoveštenskom saboru, kada se zalagao za približavanja sa Mađarima. U političkom životu Srba on je malo učestvovao; na saboru 1864. godine on je u opoziciji, ali spada među pokretače srpske narodne stranke.[3] Bio je mecena aradskog pozorišta. Od 1865. do 1875. bio je poslanik Ugarskog parlamenta u tri ciklusa.[4]
Revolucija 1848—1849. godine uredi
Revolucionarna vlada Lajoša Baćanjija imenovala ga je krajem aprila 1848. za kraljevskog komesara i velikog župana Tamiške županije sa zadatkom da umiri ustanike u južnoj Ugarskoj. Takođe mu je dodeljena i titula tamiškog grofa. Funkciju komesara obavljao je od 27. aprila do 28. jula 1848. godine. Prvobitno je trebalo da ispita zahteve ustanika, i, po mogućstvu, postigne dogovor u okviru zakona Kraljevine Ugarske. Međutim, nakon nemira u Velikoj Kikindi i uništavanja zgrade Dištrikta njegova ovlašćenja su proširena i misija promenjena. Sada je za cilj imao uspostavljanje reda i mira, imovinske i lične bezbednosti u Torontalskoj županiji i kažnjavanje vinovnika za nerede u Velikoj Kikindi. Na teritorijama županija Bačko-Bodroške, Torontalske, Tamiške, Krašovske i Aradske, te u kraljevskim gradovima Subotica, Sombor, Novi Sad, Arad i Temišvar, kao i u Šajkaškoj oblasti, trebalo je da budu formirani preki sudovi.[1]
Njegov pristup zasnivao se na mirnom rešenju konflikta, kako bi budući suživot Srba i Mađara bio moguć. I jedna i druga strana su ga osudile — Srbi su smatrali da je izdao nacionalne interese, dok su mu Mađari zamerali neodlučnost i oklevanje da upotrebi silu kako bi ugušio Bunu. Kada je u julu 1848. mađarska vlada odlučila da oružjem slomi ustanak Čarnojević se otvoreno suprotstavio takvom rešenju i potom je razrešen dužnosti. Na njegovo mesto došao je Tamiški podžupan Sava Vuković.[1]
Bio oženjen Ružom, ćerkom kapetana Miše Anastasijevića.[5] U braku je imao sina Arsenija i kćerku Lauru, udatu za porumunjenog Cincarina, Močonjija. Posle 1871. godine materijalno je veoma "posrnuo", usled raskalašnog života (navodno "prokockao" na kartama je veliki kapital) pa se silom prilika povukao u miran i oskudan život. Bio je u svoje vreme od velikog ugleda kod Mađara; uvažen i popularan, zbog svoje bogatstva, patriotizma i darežljivosti — kavaljerstva.
Petar Čarnojević — osiromašeli plemić, umro je 1892. godine u Fenju, kod kćerke Laure Močonji, a njegovi posmrtni ostaci preneti su u porodičnu grobnicu u Rusko Selo kod Kikinde.[3] U nekrologu se za njega navodi: Pokojni Čarnojević nije pogađao u politici uvek dobar put; ali je bio čestit Srbin, koji je svome narodu uvek iskreno želio dobra, i koji se za njega zauzimao prema svojim silama. Bio je dobar i plemenitog srca čovek.[6]
Vidi još uredi
Reference uredi
- ^ a b v Đere, Zoltan (2000). „Dnevnik kraljevskog komesara Petra Čarnojevića iz 1848. godine”. Zbornik Matice srpske za istoriju. 61-62: 241—244.
- ^ „Portret Petra Čarnojevića”. Serbski narodni list. 28. 15. 7. 1843. Proverite vrednost paramet(a)ra za datum:
|date=(pomoć) - ^ a b „Zakon biča Petra Čarnojevića”. www.novosti.rs.
- ^ „Magyar Életrajzi Lexikon 1000-1990”. mek.oszk.hu. Pristupljeno 26. 09. 2018.
- ^ „Ilija Servijaner i dunavski Rotšild”. www.srpsko-nasledje.rs. Arhivirano iz originala 25. 12. 2015. g.
- ^ "Branik", Novi Sad 1892.
Spoljašnje veze uredi
- Proklamacija Petra Čarnojevića o njegovom postavljenju za kraljevskog komesara, o patriotizmu i želji da pomogne srpskom narodu, uveravanje da se sve može postići mirnim putem, bez oružja, Mesto: Petrovaradin, Godina: 1848 - Digitalna BMS
- Proklamacija Petra Čarnojevića graničarima i šajkašima i poziv na sastanak na kome bi se dogovorili o svim njihovim teškoćama, zahtevima i željama, Mesto: Petrovaradin, Godina: 1848 - Digitalna BMS