Piron
Piron (oko 360—270. p. n. e.) je bio grčki antički filozof, osnivač pironizma, ranog skepticizma.
Biografija uredi
Piron je poreklom iz Elide u Joniji. Bio je učenik filozofa Brisona. Kada je Aleksandar Veliki krenuo u pohod na Indiju, sa sobom je poveo i grupu odabranih helenskih filozofa među kojima je bio i Piron. Na tom višegodišnjem putovanju je upoznao različite narode i ljude, njihove raznolike nazore i običaje. Piron se tamo upoznao i sa učenjima raznih indijskih filozofa, koje su Heleni nazivali gimnosofistima. Takođe se smatra da je tamo upoznao budizam, koji je dobrim delom uključio u svoje učenje.[1] Po povratku u Staru Grčku, osnovao je filozofsku školu u rodnom gradu. Ceo život je podučavao samo usmenom rečju i nije pisao dela.
Pošto je tvrdio da stvarnost čulnih stvari ne odgovara istini, priča se da se nije sklanjao s puta nijednom predmetu, npr. ni konju ni kolima koji bi naleteli, ili bi se sudarao sa kakvim zidom, a u takvim neprilikama čuvali ga od opasnosti samo njegovi prijatelji koji su ga okruživali. No izgleda da su te priče izmišljene da bi se ismejala njegova filozofija.[2]
Učenje uredi
Piron je osnivač antičkog skepticizma. Smatrao je da nauka treba da istražuje svojstva stvari kako bi se moglo utvrditi vladanje čoveka koje je njima primereno i kako bi se mogla spoznati korisnost koju od njih može dobiti. Piron, međutim, utvrđuje da se nikad ne može upoznati pravo stanje stvari, već u najbolju ruku, osećajna stanja u koja nas one dovode. Pošto ne možemo upoznati stvari, ne možemo ni odrediti kako da se prema njima ponašamo i šta će proizaći iz našeg postupka. Upravo, dakle, zato što ne postoji znanje, nemoguće je i pravo delovanje. Stoga mudracu ne preostaje ništa drugo već da se kloni svakog mišljenja i da se uzdržava (gr. epohe) od suda i delovanja i da se kloni svih afekata, pa će jedino tako naći u sebi mir (ataraksiju). Pri eventualnom izricanju sudova možemo reći samo kako nam se nešto čini da jest, ali ne možemo tvrdi da stvarno jest tako, jer ta je spoznaja ljudskom umu nedostupna.
Ipak, uzdržavanje od suda ne znači uvek potpunu pasivnost: i mudrac mora delovati kad mu ne preostane ništa drugo. Stoga se on ponaša u skladu sa običajima i prirodom zemlje u kojoj živi, ali nikad svome mišljenju ni svojim delima ne pripisuje značaj apsolutne istine. Piron posebno ističe različitost ljudi u odnosu na uživanje i bol, u odnosu na vrednovanje prava i neprava. Upoređujući razne postupke on pokazuje kako se, npr. brakovi između roditelja i dece, braće i sestara, zajedničke žene, krađa, laž itd. kod raznih naroda i u različitim vremenima potpuno različito ocenjuju.[2] Stoga, ne treba stvarati mišljenje ni o dobru ni o zlu, a ukoliko se u određenom slučaju mora doneti neka odluka najbolje je povinovati se zakonima zemlje u kojoj živiš.
Ljudska nesreća dolazi odatle što smo bez izvesnih stvari koje smatramo dobrim, što se bojimo da prividna dobra izgubimo ili što moramo podnositi ono što nam se čini da je zlo. Međutim, ko se obuzdava svakog vrednosnog suda, za tog iščezava bol i nesreća.[2]
Uticaj uredi
Njegovo učenje prihvatili su kasnije skeptici Timon, a posebno Sekst Empirik koji je napisao Pironove postavke u tri knjige.