Википедија

Pobačaj i mentalno zdravlje

Pobačaj i mentalno zdravlje prema zaključcima medicinskih stručnih tela su u međuzavisnom odnsu, jer pobačaj predstavlja veći rizik po mentalno zdravlje od neželjene trudnoće.[1][2][3] Ipak, odnos između indukovanog pobačaja i mentalnog zdravlja područje je političkih kontroverzi.[4][5] Godine 2008., Američko psihološko udruženje zaključilo je nakon pregleda dostupnih dokaza da indukovani pobačaj nije povećao rizik od problema s mentalnim zdravljem. U 2011. godini britanski saradnici Nacionalnog centra za mentalno zdravlje zaključili su na sličan način da prvi abortus u prvom tromesečju ne povećava rizik od problema sa mentalnim zdravljem u poređenju sa prekidom trudnoće.[3][6][1]

Godine 2018. Nacionalne akademije nauka, inženjeringa i medicine zaključile su da abortus ne dovodi do depresije, anksioznosti ili posttraumatskog stresnog poremećaja.[7][1] Kraljevski koledž opstetričara i ginekologa Ujedinjenog Kraljevstva takođe je rezimirao dokaze otkrivši da abortus nije povećao rizik od problema sa mentalnim zdravljem u poređenju sa ženama koje su došle do neželjene trudnoće. Dve studije sprovedene na danskoj populaciji 2011. i 2012. godine analizirale su povezanost između abortusa i psihijatrijskog prijema i nije otkriveno povećanje broja prijema nakon abortusa, dok je jedna od studija otkrila povećanje psihijatrijskog prijema nakon prvog rođenja deteta.[8]

Sistematski pregled medicinske literature o abortusu i mentalnom zdravlju iz 2008. godine otkrio je da su visokokvalitetne studije dosledno pokazale malo ili nimalo posledica pobačaja po mentalno zdravlje, dok su lošije studije imale veću verovatnoću da prijave negativne posledice.[9] Međutim, kultura je važan faktor koji treba uzeti u obzir pri proceni posledica pobačaja.[10]

Uprkos težini naučnog i medicinskog mišljenja, neke grupe za zalaganje protiv pobačaja nastavile su da navode vezu između pobačaja i problema mentalnog zdravlja.[11] Neke grupe protiv pobačaja koristile su izraz "sindrom nakon pobačaja" koji se odnosi na negativne psihološke efekte koje se pripisuju pobačaju. Međutim, „postabortusni sindrom“ medicinska zajednica ne prepoznaje kao stvarni sindrom.[12] Na to ukazuje i činjeniva da postabortusni sindrom (PAS) nije uključen u Dijagnostički i statistički priručnik o mentalnim poremećajima DSM-4-TR,[13] niti je na ICD-10 listi psihijatrijskih stanja.[14]

Medicinski stručnjaci i zagovornici pobačaja tvrdili su da je pokušaj popularizacije ideje o „sindromu nakon pobačaja“ taktika koju zagovornici borbe protiv abortusa koriste u političke svrhe.[15] Neka zakonodavna tela američkih država nalažu pacijentima da kažu da abortus povećava rizik od depresije i samoubistva, uprkos naučnim dokazima koji su u suprotnosti sa takvim tvrdnjama.[16]

Trenutni naučni dokazi uredi

Sistematski pregledi naučne literature zaključili su da ne postoje razlike u dugoročnom mentalnom zdravlju žena koje dobiju indukovane abortuse u poređenju sa ženama u odgovarajućim kontrolnim grupam ili onima koje nose neplaniranu trudnoću do kraja.[9] Iako su neke studije pokazale statističku korelaciju između pobačaja i problema mentalnog zdravlja, ove studije su tipično metodološki pogrešne i ne uzimaju u obzir zbunjujuće faktore, ili, kao i kod rezultata žena koje su imale više pobačaja, daju rezultate koji nisu u skladu s drugim sličnim studijama. Visokokvalitetne studije dosledno nisu našle uzročno posledičnu vezu između abortusa i problema mentalnog zdravlja.[9] Korelacije uočene u nekim studijama mogu se objasniti već postojećim društvenim okolnostima i problemima emocionalnog ili mentalnog zdravlja.[2] Razni faktori, kao što su emocionalna vezanost za trudnoću, nedostatak podrške i konzervativni pogledi na abortus, mogu povećati verovatnoću pojave negativnih reakcija.

Velike medicinske i psihijatrijske stručne grupe dosledno su otkrivale da pobačaj ne uzrokuje probleme mentalnog zdravlja. Godine 2008. Američko psihološko udruženje pregledalo je literaturu o pobačaju i mentalnom zdravlju i zaključilo da rizik od problema sa mentalnim zdravljem nakon jednog pobačaja odrasle žene izazvanog prvim trimestrom trudnoće nije veći od neželjene trudnoće do termina porođaja. Uočavajući da abortus može i osloboditi stres i "izazvati dodatni stres", oni su izričito odbacili ideju da je abortus "inherentno traumatičan".[2]

Među ženama koje ipak imaju problema sa mentalnim zdravljem nakon pobačaja, APA je zaključila da su ova pitanja najverovatnije povezana sa već postojećim faktorima rizika.[2] Budući da ovi i drugi faktori rizika mogu takođe predisponirati neke žene na više negativnih reakcija nakon rođenja, veća je verovatnoća da će veće stope mentalnih oboljenja uočene kod žena sa prethodnom abortusom biti uzrokovane ovim drugim faktorima nego samim abortusom.[2] Panel je konstatovao ozbiljnu nedoslednost između ishoda objavljenih studija o efektima višestrukih pobačaja. Osim toga, isti faktori koji predisponiraju ženu na višestruku neželjenu trudnoću mogu je takođe predisponirati na teškoće u mentalnom zdravlju. Stoga su odbili doneti čvrst zaključak o studijama koje se tiču višestrukih pobačaja.[2][17]

U decembru 2011. Kraljevski koledž psihijatara Ujedinjenog Kraljevstva izvršio je sistematski pregled kako bi razjasnio pitanje da li je abortus imao štetne efekte na mentalno zdravlje žena. Pregled, koji je sproveo Nacionalni saradnički centar za mentalno zdravlje, a finansiralo Ministarstvo zdravlja Velike Britanije, zaključio je da, iako neželjena trudnoća može povećati rizik od problema sa mentalnim zdravljem, žene sa neželjenom trudnoćom imaju slične stope mentalnih problema ako odluče da nose trudnoću do kraja ili da abortiraju.[3]

Neke žene ipak doživljavaju negativne emocije nakon pobačaja, ali ne po stopama koje se razlikuju od žena koje su htjele abortus, a nisu ga imale, ili od žena koje su imale pobačaj.[2] Žene koje abortiraju mogu dobiti podršku od pružalaca usluga pobačaja,[18] ili nacionalnih pozivnih centara poput Exhale ili All-Options.

Poslepobačajni sindrom uredi

Ideju da abortus ima negativne psihološke efekte uveliko su promovisali krizni centri za trudnoću 1970-ih, a izraz „postabortusni sindrom“ naširoko su koristili zagovornici borbe protiv abortusa kako bi široko uključili sve negativne emocionalne reakcije koje se pripisuju abortusu.[5]

Sindrom nakon pobačaja nije potvrđen kao diskretno psihijatrijsko stanje i ne priznaju ga Američko psihološko udruženje, Američko psihijatrijsko udruženje, Američko medicinsko udruženje, Američki koledž opstetričara i ginekologa, niti Američko udruženje za javno zdravlje.[19][20]

Institut Gutmaher izveštava da je do avgusta 2018. od 22 američke države koje uključuju informacije o mogućim psihološkim odgovorima na abortus, osam država prijavilo negativne emocionalne reakcije.[21]

Nedavna literatura koja se bavi psihološkim uticajima pobačaja naglasila je potrebu da se pre abortusa prouče žene koje imaju predispoziciju za rizik po mentalno zdravlje.

Pravna i politička istorija uredi

Prema Zakonu o pobačaju iz 1967. godine, abortus u Ujedinjenom Kraljevstvu ne legalizuje se ako se dva lekara slože da bi prekid trudnoće bio štetan po fizičko ili mentalno zdravlje žene. Razmatranje mentalnog zdravlja takođe je odigralo ulogu u odluci Vrhovnog suda SAD iz 1973. godine, u jednoj parnici presudio da vlade država ne mogu zabraniti kasni prekid trudnoće kada je „potrebno da se očuva život ili zdravlje [žene]“.[22] Ovo pravilo je pojašnjeno sudskom odlukom iz 1973. godine, koja precizira "da se medicinska presuda može sprovoditi u svetlu svih faktora-fizičkih, emocionalnih, psiholoških, porodičnih i starosne dobi žene-relevantnih za dobrobit" pacijenta.[23] Prema ovoj odredbi, žene u SAD mogu legalno izabrati abortus kada skrining otkrije abnormalnosti održivog fetusa.[24]

Godine 1987. američki predsednik Ronald Regan uputio je američkog generala hirurga C. Evereta Kupa, evangelističkog hrišćanina i protivnika abortusa,da izda izveštaj o posledicama pobačaja na zdravlje. Navodno, ideju o reviziji zamislili su kao politički gambit Reganovi savetnici Dineš D'Souza i Gari Bauer, koji su verovali da će takav izveštaj "podmladiti" pokret protiv abortusa dajući dokaze o opasnostima od pobačaja. Kup je oklevao da prihvati zadatak, verujući da se Regan više brinuo o smirivanju svoje političke baze nego o poboljšanju zdravlja žena.[25]

Konačno, Kup je pregledao preko 250 studija koje se odnose na psihološki uticaj abortusa. U januaru 1989. on je u pismu Reganu napisao da „naučne studije ne daju konačne podatke o zdravstvenim efektima pobačaja na žene.[26] Kup je u svom pismu priznao politički kontekst pitanja, napisavši: „U misli nekih od [Reganovih savetnika], bio je unapred zaključeno da su negativni zdravstveni efekti pobačaja na žene bili toliko snažni da bi dokazi naterali preokret Roe protiv Vadea.[27] U kasnijem svedočenju pred Sjedinjenim Državama Kongresa, Kup je izjavio da je kvalitet postojećih dokaza suviše loš da bi se pripremio izveštaj „koji bi mogao da izdrži naučno i statističko ispitivanje“. Koop je primetio da "... nema sumnje u činjenicu da neki ljudi imaju ozbiljne psihološke posledice nakon abortusa, ali anegdote ne čine dobar naučni materijal."[27] U svom svedočenju na Kongresu, Koop je naveo da, dok psihološki odgovori na pobačaj mogu biti „ogromni“ u pojedinačnim slučajevima, psihološki rizici od pobačaja bili su „mali iz perspektive javnog zdravlja“.[5]

Nakon toga, kongresni odbor optužio je da je Koop odbio objaviti rezultate svoje recenzije jer nije uspio pronaći dokaze da je abortus bio štetan, te da je Koop u svom pismu Reaganu umanjio svoje nalaze tvrdeći da su studije neuvjerljive. Kongresmen Theodore S. Veiss (D-NI), koji je nadgledao istragu, tvrdio je da je, kada Koop nije našao dokaze da je abortus štetan, "odlučio da ne izda izvještaj, već da umjesto toga napiše pismo predsjedniku koje bi bilo dovoljno nejasno kako bi se izbeglo podržavanje pro-izbora stava da je abortus siguran za žene. " [5]

Kasnije 1989. godine, odgovarajući na političku debatu o ovom pitanju, Američko psihološko udruženje (APA) preduzelo je pregled naučne literature. Njihov pregled, objavljen u časopisu Science, zaključuje da "težina dokaza naučnih studija ukazuje na to da legalni prekid neželjene trudnoće u prvom tromesečju ne predstavlja psihološki rizik za većinu žena". Radna grupa APA je takođe zaključila da su "ozbiljne negativne reakcije nakon abortusa retke i da se najbolje mogu razumeti u okviru suočavanja sa normalnim životnim stresom."[28]

1994. godine, Komisija za istragu rada i posljedica Zakona o pobačaju pri britanskom Domu lorda objavila je izvještaj (koji se obično naziva Ravlinson izvještaj) u kojem je zaključeno da nema naučnih dokaza da abortus ima bilo kakvu korist za mentalno zdravlje, ali Umesto toga, žene mogu biti izložene većem riziku od psihijatrijske bolesti nego ako se žena rodi.[29] Komisija je preporučila da pružaoci pobačaja „treba da započnu nezavisno i dugoročno praćenje klijenata za koje se smatra da su u najvećoj opasnosti od emocionalnog stresa“. U saopštenju za javnost, Ravlinsonova komisija je navela da je Kraljevski koledž psihijatara (RCP) pružio pismena svedočenja u kojima se navodi da „nema psihijatrijskih indikacija za abortus“, uz napomenu da to „postavlja ozbiljna pitanja s obzirom da se 91% abortusa izvrši na osnovu mentalnog zdravlja majke.[30] Kao odgovor, RCP je izdao saopštenje da je rezime njihove pismene izjave Ravlinsonovih komisija" netačan prikaz stavova Fakulteta o abortusu ", dodajući da" Postoji nema dokaza o povećanom riziku od velikog psihijatrijskog poremećaja ili dugotrajnog psihološkog stresa [nakon abortusa].[30]

Godine 2006., Odbor za nauku i tehnologiju u Donjem domu Ujedinjenog Kraljevstva pokrenuo je još jedno ispitivanje naučnog razvoja i uključio zahtev da RCP ažurira svoju izjavu iz 1994. godine o abortusu u svetlu novijih studija.[31][32] U 2008., RCP je ipak ažurirao svoju izjavu o stavu kako bi preporučio da se žene pregledaju na faktore rizika koji mogu biti povezane sa kasnijim razvojem problema mentalnog zdravlja i treba da se posavetuje o mogućim rizicima po mentalno zdravlje od pobačaja.[32] Revidirana izjava o stavu RCP -a sadržala je preporuku za sistematski pregled pobačaja i mentalnog zdravlja sa posebnim razmatranjem "da li postoje dokazi za psihijatrijske indikacije za abortus."[traži se izvor] Na ovo izmenjeno mišljenje uticalo je sve više literature koja pokazuje vezu između pobačaja i problema sa mentalnim zdravljem, uključujući 30-godišnju longitudinalnu studiju o oko 500 žena rođenih u Krajstčerču na Novom Zelandu[32] i istragu u Cornvallu o samoubistvu poznate britanske umetnice Emme Beck u vezi sa pobačajem.[32] Ova preporuka je rezultovale pregledom iz 2011. koji je sproveo Nacionalni saradnički centar za mentalno zdravlje.[3]

Vidi još uredi

Izvori uredi

  1. ^ a b v National Academies of Sciences, Engineering, and Medicine; Health And Medicine, Division; Board on Health Care Services; Board on Population Health and Public Health Practice (2018). The Safety and Quality of Abortion Care in the United States : Health and Medicine Division. www.nationalacademies.org. National Academies Press. ISBN 978-0-309-46818-3. PMID 29897702. doi:10.17226/24950. Pristupljeno 2019-10-01. 
  2. ^ a b v g d đ e Major, B; Appelbaum, M; Beckman, L; Dutton, MA; Russo, NF; West, C (2008). Report of the APA Task Force on Mental Health and Abortion (PDF). Washington, DC: American Psychological Association. str. 4—5, 11—12. 
  3. ^ a b v g „Induced Abortion and Mental Health: A systematic review of the evidence”. National Collaborating Centre for Mental Health. decembar 2011. Arhivirano iz originala (PDF) 25. 3. 2012. g. 
  4. ^ Bazelon, Emily (January 21, 2007). "Is there a post-abortion syndrome?". The New York Times Magazine.
  5. ^ a b v g „Post-Abortion Politics”. NOW with David Brancaccio. PBS. 20. 7. 2007. Arhivirano iz originala 20. 10. 2008. g. Pristupljeno 18. 11. 2008. 
  6. ^ Dreaper, Jane (9. 12. 2011). „Abortion 'does not raise' mental health risk”. BBC. Pristupljeno 18. 4. 2012. 
  7. ^ „Having an abortion does not lead to depression”. ScienceDaily (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2023-03-07. 
  8. ^ Steinberg, J. R.; Laursen, T. M.; Adler, N. E.; Gasse, C.; Agerbo, E.; Munk-Olsen, T. (2018). „Examining the Association of Antidepressant Prescriptions with First Abortion and First Childbirth”. JAMA Psychiatry. 75 (8): 828—834. PMC 6143090  . PMID 29847626. doi:10.1001/jamapsychiatry.2018.0849. 
  9. ^ a b v Charles, Vignetta E.; Polis, Chelsea B.; Sridhara, Srinivas K.; Blum, Robert W. (2008). „Abortion and long-term mental health outcomes: A systematic review of the evidence”. Contraception. 78 (6): 436—450. PMID 19014789. doi:10.1016/j.contraception.2008.07.005. .
  10. ^ Stotland, Nada L. (2003). „Abortion and Psychiatric Practice”. Journal of Psychiatric Practice. 9 (2): 139—149. PMID 15985924. S2CID 37575499. doi:10.1097/00131746-200303000-00005. 
  11. ^ Cohen, Susan A. (2006). "Abortion and Mental Health: Myths and Realities". Guttmacher Policy Review. Guttmacher Institute. Retrieved 4 November 2014.
  12. ^ American Psychiatric Association (2000). Diagnostic and Statistical Manual of Mental Disorders, Fourth Edition: DSM-IV-TR. American Psychiatric Pub. . ISBN 978-0-89042-025-6.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć).
  13. ^ „ICD-10 Version:2016”. icd.who.int. Pristupljeno 2021-10-16. 
  14. ^ Mooney, Chris (October 2004). "Research and Destroy: How the religious right promotes its own 'experts' to combat mainstream science". Washington Monthly.
  15. ^ Lazzarini Z (novembar 2008). „South Dakota's Abortion Script – Threatening the Physician-Patient Relationship”. New England Journal of Medicine. 359 (21): 2189—2191. .
  16. ^ Horvath, Sarah; Schreiber, Courtney A. (2017). „Unintended Pregnancy, Induced Abortion, and Mental Health”. Current Psychiatry Reports. 19 (11): 77. PMID 28905259. S2CID 4769393. doi:10.1007/s11920-017-0832-4. 
  17. ^ Major, Brenda; Appelbaum, Mark; Beckman, Linda; Dutton, Mary Ann; Russo, Nancy Felipe; West, Carolyn (2009). „Abortion and mental health: Evaluating the evidence”. American Psychologist. 64 (9): 863—890. 
  18. ^ Allen, Samantha (July 1, 2015). "Pro-lifers harass women after abortions". The Daily Beast. Retrieved 10 March 2021.
  19. ^ Russo NF, Denious JE (2005). „Controlling birth: science, politics, and public policy”. J Soc Issues. 61 (1): 181—91. 
  20. ^ Dadlez, E.M.; Andrews, William L. (2009). „Post-Abortion Syndrome: Creating an Affliction”. Bioethics. 24 (9): 445—452. PMID 19594725. S2CID 205564834. doi:10.1111/j.1467-8519.2009.01739.x. 
  21. ^ Reardon, D. C. (2018). „The abortion and mental health controversy: A comprehensive literature review of common ground agreements, disagreements, actionable recommendations, and research opportunities”. Sage Open Medicine. 6. PMC 6207970  . PMID 30397472. doi:10.1177/2050312118807624. 
  22. ^ US Supreme Court (January 22, 1973). "Doe V. Bolton, 410 U.S. 179". IV.C.
  23. ^ Dailard, Cynthia (June 1999). "Issues and Implications, Abortion Restrictions and the Drive for Mental Health Parity: A Conflict in Values?". The Guttmacher Report on Public Policy. 2 (3)
  24. ^ „Biographical Overview”. C. Everett Koop - Profiles in Science (na jeziku: engleski). 2019-03-12. Pristupljeno 2021-10-16. 
  25. ^ „"Bucking the Gipper" by Chris Mooney”. 2007-12-10. Arhivirano iz originala 10. 12. 2007. g. Pristupljeno 2021-10-16. 
  26. ^ Leary, Warren E.; Times, Special To the New York (1989-03-17). „Koop Says Abortion Report Couldn't Survive Challenge”. The New York Times (na jeziku: engleski). ISSN 0362-4331. Pristupljeno 2021-10-16. 
  27. ^ a b Adler, Nancy E.; David, Henry P.; Major, Brenda N.; Roth, Susan H.; Russo, Nancy F.; Wyatt, Gail E. (1990). „Psychological Responses After Abortion”. Science. 248 (4951): 41—44. Bibcode:1990Sci...248...41A. PMID 2181664. doi:10.1126/science.2181664. .
  28. ^ Great Britain Commission of Inquiry into the Operation and Consequences of The Abortion Act (1994). The Physical and Psycho-Social Effects of Abortoin on Women. London: HSMO.
  29. ^ How claims spread : cross-national diffusion of social problems. Best, Joel. New York: Aldine de Gruyter. 2001. . str. 59—61. ISBN 978-0202306537. OCLC 45023173.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  30. ^ a b House of Commons Science and Technology Committee (2007). Scientific Developments Relating to the Abortion Act 1967. Volume 2 (PDF). London: HSMO.
  31. ^ Fergusson, David M. (2008). „Abortion and mental health”. Psychiatric Bulletin. 32 (9): 321—324. ISSN 0955-6036. doi:10.1192/pb.bp.108.021022. 
  32. ^ a b v g Templeton, Sarah-Kate (2008-03-16). "Royal college warns abortions can lead to mental illness". The Sunday Times. ISSN 0956-1382

Spoljašnje veze uredi

 Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Побачај_и_ментално_здравље&oldid=27542928”