Pomana ili u srpskom jeziku pomen (<slov. pomĕnŭ, „daća“, „parastos“), odnosno „gozba” za pokojnike, je tradicionalni narodni obred, kojim istočni Vlasi (Homolje, Poreč, Ključ, Krajina, Crna Reka) na „onaj svet” pokojniku šalju hranu i piće. Ovim obrednim običajem Vlasi zapravo iskazuju brigu za svoje pokojnike, i pomenu smatraju jednom od najsvetijih dužnosti njihovih potomaka.

Pomena je nastala iz narodnog verovanja potomaka pokojnika, koji su smatrali, da na onom svetu vlada glad, žeđ, tama, hladnoća i oskudica u svemu. Kako bi od tih pošasti zaštitili pokojnike živi su kroz pomanu želeli da svojim mrtvima pošalje najneophodnije za njihov zagrobni život (hrana, piće, svetlost, štap za odbranu itd).[1]

U stara vremena pomana (odnosno „gozba” za pokojnika) prvobitno se postavljala na mestu gde je čovek izdahnuo, i pružala se u istom pravcu u kome je on tada ležao. Sada se postavlja tako da glava gleda kîtra rîsarit („ka istoku“), onako kako pokojnik leži u svome grobu.[2]

U ritualnom smislu pomana se priređuje tako da je u obliku ljudskog tela koje leži, lica okre­nutog ka istoku. Osnovni deo pomane je „glava“, koja je okružena određenim brojem kolača — obrednih hlebova sa simbolima koji se zovu zakuańe ili trăbuĭeļe i bez kojih pomana ne može da „putuje“ u zagrobni svet.

Po nekim verovanjima Vlaha pomana se može prirediti i za žive. Tada ovu vrstu pomane neka osoba priređuje sebi za života.

Poreklo reči uredi

Pomana je jedan od oblika slovenske reči pomen. Ovaj oblik reči poznat je u Bugarskoj, Rumuniji, Galiciji, Malorusiji. Veliki je izazov za nauku da odgovori na pitanje ne samo o genezi i stratumima pomanskog kompleksa vlaške kulture, već i kako je sve to uspelo da se održi gotovo netaknuto od najstarijih vremena do današnjih dana.

Mesto crkve u pomani uredi

Pomana se u nauci smatra prehrišćanskim survivalom, protiv koga se katolička crkva borila, dok je pravoslavna crkva tolerisala, čak i kao sastavni deo obreda.


Danas Vlasi sveštenika retko kad pozivaju da „očita“ pomanu, jer je njegova usluga skupa, a sama pomana ionako je zamašan izdatak za kuću. Danas, kad dođe - a Vlasi ga zovu više iz prestižnih nego iz verskih razloga. Nakon što pop na miru obavi svoj posao, žene nastavljaju da rade onako kako su to činile od pamtiveka; do promena u obredu dolazi tek kada one dopuste, ili popuste.

Vrste pomana uredi

Pomana ima više vrsta, a daju se u raznim intervalima u trajanju od 7 godina. Posle tog perioda pokojnik prelazi u večito stanište, pa je bilo kakav kontakt sa njim onemogućen. Zato ciklus pomana traje samo toliko koliko je duša pokojnika u čistilištu.

Pomana za mrtve
  • Prva pomana (zvana „pomana će morće”) — daje se na dan sahrane pokojnika i ona je skromnija.
  • Druga pomana (zvana „s’ mbića” ili „s’ mbota”) — daje se u prvu subotu posle smrti
  • Četrdodnevna pomana —
  • Šestomesečna pomena (zvana „žumatađan”) — koja se kao što joj sam naziv kaže daje se nakon šest meseci
  • Prva godišnja pomena — daje se nakon godinu dana. Za ovu pomanu vezuje se i jedan zanimljiv običaj — slanje kreveta pokojniku, odela, lavora i drugih potreba.
  • Godišnje pomana (zvana „aan”) — daje se svake godine sve do sedme godine. Sedme godine daje se pomana (zvana „pomana mare”) — velika pomana, čime se prestaje sa pomenama određenom pokojniku
Pomana za žive

Vlasi ne priređuju pomane samo mrtvima, već i sebi za života. Ove pomane se zovu kumînd ili sarandar i karakteristične su po velikom broju hlebova. Tako je npr. prema podacima Etnografskog muzeja iz Negotina za kumînd porodice Glišić iz sela Žitkovica u opštini Golubac, priređen septembra 2003. godine, ispekla tačno 2.622 obredna hleba!

Obredni hlebovi koji se mese za pomanu uredi

Osnovu pomane čine obredni hlebovi, spremljeni od najfinijeg pšeničnog brašna. Broj hlebova se povećava tokom sedmogodišnjeg ciklusa prema numaraturama ("brojevima"), strogim obrednim pravilima, koja imaju religijsko-magijski i ritualni karakter. Glavni hlebovi zovu se trăbujelje ("zakoni"), i predstavljaju razna božanska, mitska ili demonska bića koja gospodare zagrobnim životom i čuvaju prelaze između dva sveta.

Izgled „zakona”, njihov broj i naziv nije svuda isti i razlikuje se od sela do sela. Postoje razlike čak i u okviru istog mesta, jer je kultura obrednih hlebova pod jakim uticajem lokalne, pa čak i porodične tradicije. To obrednim hlebovima obezbeđuje originalnost i veliku raznovrsnost.

Hleb kao „glava“ pomane („daće“), kod istočnih Vlaha ima antropomorfni karakter; postavljen je na početak trpeze sa obrednim hlebovima (različitog broja), koja posmatrana odozgo – zbog rasporeda hlebova – podseća na čoveka koji leži, pa se smatra da pomana oličava samoga pokojnika.

Kao glava pomane, ovaj hleb treba da je vodi da ne „zaluta“ dok putuje na onaj svet, gde je preuzima posebno božanstvo zaduženo da deli pomane, i ono je dostavlja pokojniku lično. Njemu tada u goste dolaze, pored najbliže rodbine, i sva božanstva kojima su namenjeni pojedini hlebovi.

Kroz onostrani svet pomanu predvodi kolač oblika ovojnice zvani vîntura ili razluog, koji je ovde postavljen u samom središtu glave. Ceo hleb označava kalendarsku godinu, kao jedinicu večnog toka vremena koje se odvija ciklično. Zato je trakama u obliku sunčevih zraka podeljen na 12 polja, sa po jednim mladim mesecom (luna ćinără) na rubu svakog od njih. Mesec svojim menama od rađanja do punog kruga, iza koga sledi nestanak, odnosno umiranje, najsličniji je ljudskoj sudbini; mlađenje meseca budi nadu u mogućnost ponovnog rođenja...

Većina ovih hlebova — „zakona” i danas čuva u svom nazivu imena paganskih bogova, kojima se prinose kao beskrvna žrtva. Glavna su božanstva iz uranskog panteona: Suarilji (Sunce), Luna (Mesec), Marc (utorak, dan Marsa), Žuoj (četvrtak, Jupiterov dan), a četiri nebeska položaja sazvežđa Ursa minor oličena su u najvažnijem hlebu vlaških pomana: svastici! Ovaj motiv javlja se u mnogim varijantama, i pod mnogim nazivima, a najčešći je eufemizam frumošăl („lepotan”).

Slede hlebovi koji se daruju:

  • Bogu,
  • Bogorodici,
  • Arhangelu („uzimaču duša”),
  • Svetom Petru („rajskom ključaru”),
  • Hleb za čuvara brvna preko koga pokojnik prelazi u zagrobni svet,
  • Hleb za stražara koji čuva rajska vrata,
  • Hleb pîndar za biće koje nadgleda pomanu i pazi da joj neko nezvan ne pristupi...

Izvori uredi

  1. ^ Durlić Es Paun, Kult mrtvih kao osnova za određenje religije Vlaha, Etno-kulturološkizbornik, 1, Svrljig, 1995, 232-240.
  2. ^ Janković Sava, „Pomana alba” - „bela daća”, Razvitak, 2, Zaječar, 1971, 91-96.

Spoljašnje veze uredi

  • Románă — dexonline.ro (jezik: rumunski)