Википедија

Последњи сведоци

Poslednji svedoci: solo za dečji glas (rus. Последние свидетели. Книга недетских рассказов) je roman iz 1985. godine Svjetlane Aleksandrovne Aleksijevič (blr. Святлана Аляксандраўна Алексіевіч)[1], savremene beloruske novinarke i književnice, dobitnice Nobelove nagrade za književnost 2015. godine. Srpsko izdanje objavila je izdavačka kuća Laguna 2016. godine u prevodu Ane Jakovljević Radunović.[2]

Poslednji svedoci: solo za dečji glas
Korice knjige Poslednji svedoci izdanje na srpskom jeziku iz 2016. godine
Nastanak i sadržaj
Orig. naslovPoslednie svideteli. Kniga nedetskih rasskazov
AutorSvetlana Aleksandrovna Aleksijevič
Zemlja Sovjetski Savez
JezikRuski
Žanr / vrsta delaroman
Izdavanje
Datum1985.
Prevod
PrevodilacAna Jakovljević Radunović
Datum
izdavanja		2016.

Knjiga je druga u nizu umetničko-dokumentarnog serijala u okviru projekta „Glasovi utopije“[1], na kojem Svetlana Aleksijevič radi od 1985. godine.[3]

O autoru

uredi
Glavni članak: Svjatlana Aleksijevič

Svjetlana Aleksandrovna Aleksijevič (1948, Stanislav, Ukrajina), sovjetska je i beloruska književnica, novinarka i scenarista dokumentarnih filmova. Sem romana napisala je dvadesetak scenarija za dokumentarne filmove i tri drame. Piše na ruskom jeziku.[4]

O knjizi

uredi

Knjiga Poslednji svedoci: solo za dečji glas je podvig dečjeg pamćenja. Predstavlja sećanja na Veliki otadžbinski rat onih koji su tokom rata imali 6-12 godina. Deca koja su najnepristrasniji i najnesrećniji svedoci istog. Rat koji su videle dečije oči strašniji je od rata koji su uhvatile oči žene koje je autorka opisala u svom predhodnom romanu Rat nema žensko lice, i koja je prva u dokumentarnom serijali Glasovi utopije.[1]

Prikazan je rat gledan očima nedužnih devojčica i dečaka, uzrasta od 4 do 12 godina: bombardovanje, nemačka invazija, zločini vojske nad stanovništvom, glad, razaranje, zbegovi i druge ratne strahote. Uspomene tih sada zrelih ličnosti na svoje traumatično detinjstvo poprima sasvim drukčije dimenzije viđenja rata. Sećanja i kazivanja najmlađih i istovremeno najobjektivnijih i najnesrećnijih svedoka ratne katastrofe na tlu tadašnjeg Sovjetskog saveza pokazuju se kao pravi podvig dečjeg pamćenja.[5]

Citati iz knjige:[6]








Sadržaj

uredi

Knjiga sadrži sledeća poglavlja:[6]

  • Umesto predgovora
  • Nije smeo da se osvrne
  • Moja prva i poslednja cigareta
  • Baba se molila... Molila je da se moja duša vrati
  • Ležala su ružičasta na ugljevlju
  • I dalje čeznem za mamom
  • Tako lepe nemačke igračke
  • Šaka soli... Sve što je ostalo od naše kuće
  • Izljubila sam sve portrete u udžbeniku
  • Rukama sam ga sakupljala... A on beo, beo
  • Hoću da živim! Hoću da živim!
  • Kroz rupicu za dugme
  • Čula sam samo mamin vrisak
  • Mi smo svirali, a vojnici su plakali
  • Na groblju su pokojnici ležali na zemlji... kao da su ih još jednom ubili
  • Shvatio sam, to je moj otac... Tresla su mi se kolena
  • Zatvori oči, sine... Nemoj da gledaš
  • Braca plače jer ga nije bilo kad je tata bio živ
  • Prva je došla ta devojčica
  • Ja sam tvoja mama
  • Pitamo: možemo li da poližemo?
  • ...Još pola kašičice šećera
  • Kućice, nemoj da goriš! Kućice, nemoj da goriš!
  • Došla je u belom mantilu, kao mama
  • Teto, uzmite me na krilo
  • ...I počela da je ljulja, kao lutku
  • Već su mi bili kupili bukvar
  • ...Ni za ženidbu, ni za vojsku
  • Bar jedan sinčić da ostane
  • Rukavom briše suze
  • Visio je na užetu kao dete
  • Sada ćete biti moja deca
  • Mi smo im ljubili ruke
  • Gledala sam ih očima male devojčice
  • Naša mama se nije smejala
  • Nisam mogla da se naviknem na svoje ime
  • Vojnička bluza bila mu je mokra
  • Kao da mu je ćerku spasila
  • U odred su me nosili na rukama... Sve mi je bilo polomljeno, od glave do pete
  • Zašto sam ja tako mali?
  • Privlačio ih je miris ljudi
  • Zašto su joj pucali u lice? Moja mama je bila tako lepa
  • Molio si da te ubijem
  • Ja ni maramu nemam
  • Nisam imala s kim da se igram napolju
  • Otvorila je prozor... I pustila da listove odnese vetar
  • Kopajte ovde
  • Dedu su sahranili pod prozorom
  • ...Još su lopatama utapkali da bude lepo
  • Kupiću sebi haljinu s mašnom
  • Kako je umro kad danas nisu pucali?
  • Zato što smo mi devojčice, a on je dečak
  • Nisi mi brat ako se igraš s nemačkim dečacima
  • Zaboravili smo tu reč...
  • Trebalo bi da idete na front, a Vi ste se zaljubili u moju majku
  • U poslednjim trenucima uzvikivali su svoja imena
  • Nas četiri upregle smo se u te saonice
  • Ova dva dečaka postala su laka kao vrapčići
  • Bilo me je sramota što nosim ženske cipele
  • Vrištala sam i vrištala... Nisam mogla da prestanem
  • Svi su se uhvatili za ruke
  • Nismo ni znali kako se sahranjuje... A tad smo se nekako setili
  • Sakupio je u korpu
  • Mačiće su izneli iz kuće
  • Dao mi je kubanku s crvenom trakom
  • Pucam u vazduh
  • U prvi razred majka me je nosila u naručju
  • Dragi psiću, oprosti... Dragi psiću, oprosti
  • Ona je vikala: „To nije moja ćerka! Nije moja!“
  • Zar smo mi bili deca? Bili smo muškarci i žene
  • Nemoj da daš tatino odelo tom čiki
  • Noću sam plakala: gde je moja vesela mama?
  • On mi ne dozvoljava da odletim
  • Svi su hteli da poljube reč „pobeda“
  • U košulji od očeve vojničke bluze
  • Ukrasila sam je crvenim karanfilima
  • Dugo sam čekao oca... Ceo svoj život
  • Na granici... Na kraju

Reference

uredi
  1. ^ a b v „Poslednie svideteli. Kniga nedetskih rasskazov”. goodreads.com. Pristupljeno 3. 11. 2022. 
  2. ^ „Poslednji svedoci : solo za dečji glas”. plus.cobiss.net. Pristupljeno 3. 11. 2022. 
  3. ^ Lezard, Nikolas. „Prikaz knjige „Černobiljske molitve“ Svetlane Aleksijevič”. laguna.rs. Pristupljeno 3. 11. 2022. 
  4. ^ „Svetlana Aleksandrovna Aleksijevič”. laguna.rs. Pristupljeno 2. 11. 2022. 
  5. ^ „Poslednji svedoci”. Poslednji svedoci. Pristupljeno 3. 11. 2022. 
  6. ^ a b Aleksijevič, Svetlana (2016). Poslednji svedoci : solo za dečji glas. Beograd: Laguna. ISBN 978-86-521-2381-0. 

Spoljašnje veze

uredi
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Последњи_сведоци&oldid=27678322”