Википедија

Potavatomi

Potavatomi su starosedeoci oblasti Velikih jezera u Severnoj Americi. Zajedno sa Otavama, Odžibvama, Algonkvinima, Nipisinzima i Misisogama čine Anišinabe grupu algonkvinskih naroda. Autonim Potavatoma je Nešnabe. Sa Otavama i Odžibvama čine savez „Veće tri vatre”, u kome imaju status „najmlađeg brata”, u ovom kontekstu za njih se koristi naziv Bodevadmi, što znači „čuvari vatre”. Njihov potavatomski jezik pripada centraloj grupi algonkvinskih jezika.

Potavatomi
Potavatomi na proslavi ples kiše 1920.
Ukupna populacija
28.000
Regioni sa značajnom populacijom
 SAD
 Mičigen
 Indijana
 Ilinois
 Viskonsin
 Kanzas
 Oklahoma
21.000
 Kanada
 Ontario
6.700
Jezici
engleski, potavatomski
Religija
midevivin, katolicizam, metodizam
Srodne etničke grupe
ostali algonkvinski narodi
Geografski raspored algonkvinskih naroda iz grupe Anišinabe 1800.
  Odži-Kri Odžibva (podgrupa Odžibva)
  Sulto Odžibva (podgrupa Odžibva)
  Odžibva (ili Čipeva)
  Nipisinzi
  Otave
  Potavatomi
  Algonkvini
  Misisoge

U 19. veku su ih Angloamerikanci potisnuli na zapad, uklonili su ih sa njihove zemlje u oblasti Velikih jezera i preselili u rezervate u Oklahomi i susednim državama. Dok je sprovođena politika „Uklanjanja Indijanaca”, oni su ustupili veći deo svoje zemlje vladi SAD, i većina Potavatoma je preseljena u Nebrasku, Kanzas i Indijansku teritoriju (današnju Oklahomu). Neka plemena su preživela u regionu Velikih jezera i danas su federalno priznati kao plemena. U Kanadi je takođe priznato nekoliko „prvih nacija”.

Ime uredi

Engleski naziv „Potavatomi” potiče od odžibvejske reči „Bodevadami”. Autonim Potavatoma je „Bodevadmi”, što znači „oni koji čuvaju vatru” (odnosi se na ognjište „Veća tri vatre”). Reč potiče od potavatomske reči „bodevadm” („negovati ognjište“); odžibvejski oblik reči je bodavadam, a otavski bodvadam.

Drugi autonim koji Potavatomi koriste je „Nešnabe” (odžibvejska reč je „Anišinabe”), što znači „izvorni ljudi”.

Narodna verovanja uredi

Potavatomi sa kolena na koleno prenose „Sedam dedinih učenja” o mudrosti, poštovanju, ljubavi, poštenju, poniznosti, hrabrosti i iskrenosti jednih prema drugima i prema svemu stvorenom.[1] Svako od ovih učenja uči ih jednakosti i važnosti njihovih saplemenika i poštovanju prema svemu što je priroda stvorila. Sama priča uči o važnosti strpljenja i slušanja, jer prati vodenog pauka na njegovom putu da donese vatru kako bi ostale životinje preživele hladnoću. Dok ostale životinje istupaju jedna za drugom kako bi objavile da će one biti te koje će doneti vatru, vodeni pauk sedi i čeka dok sluša druge životinje. Dok završavaju svoje govore i bore se sa svojim strahovima, on istupa napred i najavljuje da će on biti taj koji će vratiti vatru. Dok se smeju i sumnjaju u njega, on plete činiju iz sopstvene mreže u kojoj plovi preko vode kako bi vratio vatru. On donosi vreli ugalj od kojeg prave vatru, nakon čega životinje proslavljaju njegovu čast i hrabrost.

Istorija uredi

 
Regalija (svečana odeća poglavice) u čikaškom Muzeju Fild

Potavatomi se prvi put pominju početkom 17. veka u francuskim zapisima, kao stanovnici današnjeg jugozapadnog Mičigena. Tokom „Dabrovih ratova”, oni su pobegli u područje oko Grin Beja da bi izbegli napade Irokeza i Neutrala, koji su želeli da prošire svoja lovišta. Broj Potavatoma je 1658. procenjen na oko 3.000.

Potavatomi su bili važan deo Tekamsijeve Konfederacije i učestvovali su u „Tekamsijevom ratu” (1810−1813), Ratu iz 1812. i „Peorijskom ratu”. Tokom Rata iz 1812. između Velike Britanije i Amerike, neprestano su menjali stranu, kako je premoć prelazila sa jedne strane na drugu.

U vreme Rata iz 1812. godine grupa Potavatoma naseljavala je područje u blizini Fort Dirborna, gde se razvio Čikago. Predvođeni poglavicama Blekb`rdom i Naskotomegom (Med St`rdž`n, Luda Jesetra), oko 500 potavatomskih ratnika napalo je kolonu Amerikanaca koji su se evakuisali iz Fort Dirborna; ubili su većinu civila i 54 vojnika kapetana Nejtana Hilda i ranili veliki broj civila i vojnika. Džordž Ronan, prvi diplomac Vest Pointa koji je poginuo u borbi, poginuo je u ovoj zasedi. Ovaj sukob je poznat pod imenom „masakr u tvrđavi Dirborn”. Poglavica Potavatoma Maktipok (Makdebki, Crni fazan) savetovao je svoje ratnike da ne izvrše napad. Kasnije je spasio neke civilne zarobljenike koje su Potavatomi oslobodili u zamenu za otkup.[2]

Francusko doba (1615–1763) uredi

Francusko doba je počelo dolaskom prvih istraživača na zemlju Potavatomija u zapadnom Mičigenu. Potavatomi su u ovo doba takođe naseljavali poluostrvo Dor u Viskonsinu. Pri kraju francuskog doba, Potavatomi su počeli seobu u područje Detroita, pri čemu je nekoliko većih naselja nastavilo da postoji u Viskonsinu.[2]

Naselja iz ovog doba:

  • Maduči
  • Milujilini
  • Onangis kod Grin Beja
  • Očik kod Detroita

Britansko doba (1763–1783) uredi

Britansko doba počelo je kada je Francuska ustupila Britaniji svoju zemlju nakon poraza u Francuskom i indijanskom ratu (ili Sedmogodišnjem ratu). „Pontijakova pobuna” (1763–1766) bila je pokušaj Indijanaca da istisnu Britance i druge evropske doseljenike sa njihove teritorije. Potavatomi su uspeli da zauzmu sve britanske pogranične garnizone osim garnizona u Detroitu.[2]

Potavatomi su nastavili da se šire prema zapadu iz pravca Detroita, a najbrojniji su bili u selima oko reke Sent Džozef u blizini naroda Majami u jugozapadnom Mičigenu. Naselja u Viskonsinu nastavila su da postoje, a Potavatomi su se iz njih širili prema jugu duž obale jezera Mičigen.[2]

Naselja iz ovog doba:

  • Nanakiba u Detroitu
  • Ninivoj u Detroitu
  • Pešibon na reci Sent Džozef
  • Vaši na reci Sent Džozef

Doba sporazuma sa SAD (1783–1830) uredi

 
Poglavica Šabona

Doba sporazuma sa SAD u istoriji Potavatoma počelo je Pariskim mirom (1783), kojim je okončan Američki rat za nezavisnost i uspostavljena kontrola Amerike nad donjim Velikim jezerima. Ovo doba je trajalo sve dok nisu potpisani ugovori o uklanjanju Indijanaca. SAD su priznale Potavatome kao jedinstven narod. Potavatomi su često imali veći broj plemenskih poglavica koje su sva sela prihvatala. Potavatomsko društvo je bilo decentralizovano, sa nekoliko glavnih regionalnih podgrupa: 1) područje Milvokija ili Viskonsina, 2) Detroita ili reke Huron, 3) reke Sent Džozef, 4) reke Kankaki, 5) reka Tipikanu i Vobaš, 6) reke Ilinois i jezera Peorija, i 7) reka Des Plejns i Foks River.

Doba proterivanja u SAD (1830–1840) uredi

Doba proterivanja u SAD počelo je sporazumima iz kasnih 1820-ih, kada su Sjedinjene Države stvorile rezervate. Bili Koldvel i Aleksander Robinson pregovarali su u ime Ujedinjenih nacija Čipeva (Odžibva), Otava i Potovatoma kada je sklopljen Drugi sporazum iz Preri du Šin (1829), kojim su ustupili većinu svoje zemlje u Viskonsinu i Mičigenu. Neki Potavatomi su postali religiozni sledbenici „Kikapujskog proroka”, Kenekuka. Tokom godina, SAD su smanjile veličinu rezervata pod pritiskom američkih doseljenika.

Poslednji korak predstavljao je Čikaški sporazum iz 1833, potpisnici u ime Potavatoma bili su Koldvel i Robinson. U zamenu za ustupanje zemlje, vlada SAD je obećala novu zemlju, kao i plaćanje rente i zalihe potrebne za izgradnju novih domova. Potavatomi iz Ilinoisa su preseljeni u Nebrasku, a Potavatomi iz Indijane u Kanzas, zapadno od reke Misisipi. Plaćanje renti i dostavljanje zaliha je često kasnilo ili bilo umanjeno, a Potavatomi su nakon preseljenja bili u lošem položaju. Potavatomi iz Kanzasa su kasnije preseljeni na Indijansku teritoriju, današnju Oklahomu. Preseljenje Potavatomija iz Indijane dokumentovao je katolički sveštenik Benjamin Peti, koji je putovao sa njima na „Potavatomskoj stazi smrti”. Peti je umro pri povratku u Indijanu. Njegov dnevnik je 1941. objavilo Istorijsko društvo Indijane.[3]

Mnogi Potavatomi su uspeli da ostanu u oblasti Velikih jezera, pre svega oni u Mičigenu. Drugi su pobegli kod svojih suseda Otava ili u Kanadu kako bi izbegli premeštanje na zapad.

Plemena uredi

 
Ed Pidž`n, predavač potavatomskog jezika iz plemena Meč-i-be-neš-ši-viš sa sinom (2006)
 
Ples kiše u Kanzasu (1920)

Danas postoji nekoliko potavatomskih plemena u Americi i Kanadi:

SAD uredi

Spisak savezno priznatih plemena u Americi:

Kanada uredi

Stanovništvo uredi

Godina Ukupno Amerika Kanada
1667[4] 4.000
1765[5] 1.500
1766[5] 1.750
1778[5] 2.250
1783[5] 2.000
1795[5] 1.200
1812[5] 2.500
1820[5] 3.400
1843[5] 1.800
1854[4] 4.440 4.040 400
1889[6] 1.582 1.416 166
1908[5] 2.742 2.522 220
1910[4] 2,620 2,440 180
1997[7] 25.000
1998[4] 28.000
oko 2006[8] 21.000 17.000 4.000
2010 23.400 21.000[8] 2.400
2014[8] 4.500
2018 6.700[8]

Klanovi uredi

La Šovinjeri (1736) i Morgan (1877) pominju sledeće potavatomske toteme (klanove):

Etnobotanika uredi

Potavatomski nacionalni cvet je Epigaea repens, za njega veruju da potiče direktno od njihovog božanstva.[9] Allium tricoccum se koristi u tradicionalnoj ishrani Potavatoma.[9] Oni mešaju tečnost dobijenu od korena Uvularia grandiflora potopljenog u vodu sa svinjskom mašću i koriste je kao melem za masažu bolnih mišića i tetiva.[9] Koriste Symphyotrichum novae-angliae za kađenje.[9] Vaccinium myrtilloides je deo njihove tradicionalne kuhinje i jede se svež, osušen i konzervisan.[9] Koriste i koren biljke za neoznačenu bolest.[9] Potavatomi koriste iglice Abies balsamea za izradu jastuka, verujući da njihov miris sprečava prehladu.[10] Takođe koriste gumu Abies balsamea kao melem za čireve i uzimaju vodu u kojoj je potopljena kora Abies balsamea protiv tuberkuloze i drugih unutrašnjih tegoba.[10]

Zemlja uredi

 
Obeležje na „Potavatomskoj stazi smrti” u okrugu Voren.

Potavatomi su prvo živeli u donjem Mičigenu, a zatim su se preselili u severni Viskonsin, da bi se na kraju naselili u severnoj Indijani i srednjem Ilinoisu. Početkom 19. veka, američka vlada je oduzela veliki deo Potavatomske zemlje. Nakon Čikaškog sporazuma (1833), kojim je narod ustupio svoju zemlju u Ilinoisu, veći deo naroda je preseljen na Indijansku teritoriju zapadno od reke Misisipi. Mnogi su stradali na putu u novu zemlju na zapadu, na putovanju kroz Ajovu, Kanzas i Indijansku teritoriju (današnja Oklahoma), putem koji je danas poznat kao „Potavatomska staza smrti”.

Godina ili vek Mesto[11]
1615 Istočno od Mičilmakinaka (u Mičigenu)
Ostrva oko poluostrva Dor (u Viskonsinu)
1640 sa narodom Vinebago zapadno od Grin Beja (u Viskonsinu)
1641 Sult Sent Mari (u Mičigenu)
1670 Ušće Grin Beja (Viskonsin/Mičigen)
17. vek reka Milvoki (u Viskonsinu)
1780-e na reci Sent Džozef (Mičigen/Indijana)

Jezik uredi

Potavatomski jezik je centralni algonkvinski jezik kojim se govori oko Velikih jezera u Mičigenu i Viskonsinu. Takođe ga govori Potavatomi u Kanzasu, Oklahomi i južnom Ontariju.[12] Manje od 1.300 ljudi govori ovim jezikom kao maternjim, a većina njih je starije dobi.[13] Potavatomi rade na oživljavanju jezika.

Potavatomski jezik je najsličniji otavskom jeziku; takođe postoji veliki broj pozajmljenica iz saučkog jezika. Poput otavskog jezika (ili otavskog dijalekta anišinabskog jezika), potavatomski jezik pokazuje veliku količinu samoglasničke sinkope.

Imena mnogih mesta na Srednjem zapadu su izvedena iz potavatomskog jezika, uključujući Vokigan, Maskigon, Okonomovok, okrug Potavotami, Kalamazu i Skoki.

Izvori uredi

  1. ^ Humphries, Maria; Verbos, Amy Klemm (1. 8. 2014). „A Native American Relational Ethic: An Indigenous Perspective on Teaching Human Responsibility”. Journal of Business Ethics (na jeziku: engleski). 123 (1): 1—9. ISSN 1573-0697. S2CID 143379265. doi:10.1007/s10551-013-1790-3. 
  2. ^ a b v g Behrend, Jeanne; Meckna, Michael (2001). Edmunds [St Edmunds], John. Oxford Music Online. Oxford University Press. doi:10.1093/gmo/9781561592630.article.08558. 
  3. ^ Petit, Benjamin (1941). The trail of death; letters of Benjamin Marie Petit (na jeziku: engleski i francuski). Indianapolis, IN: Indiana Historical Society. Pristupljeno 22. jun 2018. 
  4. ^ a b v g Sultzman, Lee (18. 12. 1998). „Potawatomi History”. Arhivirano iz originala 11. 06. 2008. g. Pristupljeno 5. 7. 2019. 
  5. ^ a b v g d đ e ž z Hodge, Frederick Webb, ur. (1910). Handbook of American Indians North of Mexico: N-Z. Washington: U.S. Government Printing Office. str. 291. 
  6. ^ Powell, John Wesley (1891). Indian linguistic families of America north of Mexico. Washington. str. 50. 
  7. ^ „Potawatomi”. Ethnologue. Pristupljeno 5. 7. 2019. 
  8. ^ a b v g „Nishnabek Potawatomi Portal Websites”. First Nation Seekers. n.d. Arhivirano iz originala 9. januar 2006. g. 
  9. ^ a b v g d đ Smith, Shawn R.; et al. (31. 12. 2010). „Automated Underway Oceanic and Atmospheric Measurements from Ships”. Proceedings of OceanObs'09: Sustained Ocean Observations and Information for Society. European Space Agency: 886—899. ISBN 978-3-86987-200-1. doi:10.5270/oceanobs09.cwp.82  . 
  10. ^ a b Smith, Huron H., 1933, Ethnobotany of the Forest Potawatomi Indians, Bulletin of the Public Museum of the City of Milwaukee 7:1-230, page 121
  11. ^ Forbes, Elizabeth (2002). Kubiak, Teresa. Oxford Music Online. Oxford University Press. doi:10.1093/gmo/9781561592630.article.o003224. 
  12. ^ Moseley, Henry. Benezit Dictionary of Artists. Oxford University Press. 31. 10. 2011. doi:10.1093/benz/9780199773787.article.b00126377. 
  13. ^ „Hinton, Christopher, Baron Hinton of Bankside (1901–1983)”, Oxford Dictionary of National Biography, Oxford University Press, 6. 2. 2018, doi:10.1093/odnb/9780192683120.013.31237, Pristupljeno 5. 1. 2021 

Spoljašnje veze uredi

 
Potavatomi na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Потаватоми&oldid=26978940”