Википедија

Pouka Vladimira Monomaha

Pouka Vladimira Monomaha (rus. Поуче́ние Влади́мира Монома́ха; u nekim izvorima — „Pouka Vladimira Vsevolodoviča”, „Zaveštanje Vladimira Monomaha deci”, „Pouka deci”[1]) književni je spomenik 12. veka, napisan velikog kneza kijevskog Vladimira Monomaha. Ovo književno delo nazivaju „prva svetska propoved”[2].

Stranica iz „Pouke Vladimira Monomaha”
„Zaveštanje Vladimira Monomaha deci”. Litografija iz 1836. po skici Borisa Čorikova

Do nas su došla tri književna dela Vladimira Monomaha. Prvo — „Pouka”, drugo — „Pripovedanje o putevima i lovu” (autobiografija), treće — pismo rođaku Olegu Svjatoslavoviču.

U Pouci se citira 36. i 55. psalam. Takođe Monomah spominje sledeće gradove: Berestije, Vladimir, Kursk, Novgorod, Perejaslavalj, Polock, Rostov, Smolensk, Starodub, Sutejsk, Turov, Černigov, Goltav (Govtva), Lubni, Romni, Vojinj, Vir i centr Vjatiča Kordno.

Sadržaj

uredi

Spočetka se „Pouka Vladimira Monomaha” sastojala iz tri dela: „Pouka”, „Letopis” Monomahovog života (autobiografija kneza) i poslanica černigovskom knezu Olegu Svjatoslavoviču Černigovskom. Ranije je u sastav Pouke ulazilo još jedno delo pod nazivom „Molitve”, ali ipak, posle istraživanja Nikolaja Nikolajeviča Voronjina[3] i Roberta Matjesena[4], postalo je jasno da je taj deo naknadno dodat i to znatno kasnije.

Pouka

uredi

U prvom delu knez Vladimir Monomah se obraća svojoj deci i svima koji nekad pročitaju njegovu poslanicu. On uči

„živeti kako priliči hrišćanima, svagda i svuda postupati tako kako dolikuje ljudima, pamteći da je Božija zaštita pouzdanija od čovečije”.[5]

Knez poziva ljude da ne budu lenji, da se trude, da daju milostinju, da budu verni časnom krstu. Vladimir Monomah pripoveda o tome kako je odbio predlog braće da učestvuje u ratu protiv sinova kneza Rastislava Vladimiroviča: „ne mogu ni sa vama poći, ni vernost krstu prestupiti” (Pripovest o Ljubečkom saboru, koji je bio 1097. g). Temelj viteštva Monomah vidi u „strahu Božijem”. On poučava svoju decu o neophodnosti „malih dela”, priziva na čitanje molitve „Gospodi pomiluj”, pomaganje siromašnima, pomilovanje hrišćanskih duša, zatim da se bude gostoljubiv, da se poštuju stariji i sveštenici, da se vole ravni sebi, da se uzdržava od pijanstva, bluda, laganja, te da se bude opreznim u ratu.

Vladimir Monomah navodi mnogo književnih izvora, npr. citira Psaltir, žitije svetog Vasilija Velikog (o skromnosti i poslušnosti starijima). Mnoge navedene njegove reči na početku teksta ustvari su parafraziranja jedne od pouka Vasilija Velikog (4. vek), koja je ušla u pravoslavne bogoslužbene zbornike „Prolog” (pod 21. januarom) i „Triod posni”. Dalje Monomah piše o veličini Boga i njegove tvorevine, ponovo citirajući Psaltir i Posni triod (pevanja 1. sedmice velikog posta). Verovatno je da je autor za svoj govor koristio i bogoslovski traktat „Šestodnev”, kao i poznate izreke Jovana, egzarha Bugarskog[6].

Pripovedanje Monomaha o svom životu

uredi

Sledeći deo Pouke Vladimira Monomaha („Pripovedanje o putevima i lovu”) predstavlja samo po sebi nabrajanje njegovih vojnih pohoda i putovanja. Knez čitaocu prenosi bogato lično iskustvo, pokazujući kako on sam čuva pravila o kojima govori u prvom delu. Knez piše o tome kako je započeo život odraslog čoveka u svojih trideset godina, kada ga otac šalje u Rostov „kroz zemlju Vjatiča”.

Priča govori o pohodu Monomaha protiv Poločana, Vjatiča, Poljaka i Polovaca. Ukupno Monomah pominje 83 pohoda i 19 sporazuma, koje je on zaključio sa Polovcima. Takođe Monomah spominje lov na divlje zečeve, divlja goveda, jelene, losove, veprove, medvede i „ljute zveri”. Autor završava pripovedanje izražavanjem nade da ga čitaoci neće osuditi, pošto on nije hteo da hvali „ni sebe, ni smelosti svoje” već je samo proslavljao Boga za njegovu milost „za to što je on mene, grešnog i hudog, toliko leta čuvao od tih smrtnih opasnosti, i nije me sazdao lenjim, mene glupoga, već me je načinio sposobonim za sve čovečije poslove”. Monomah pobuđuje čitaoce da čine dobra dela i da slave „Boga sa svetima njegovim”.

Monomahovo pismo Olegu Svjatoslavoviču

uredi

Poslanica černigovskom knezu Olegu Svjatoslavoviču nastala je kao odgovor na događaj v Muromu 6. septembra 1096. godine, kada je u bici s Olegom bio ubijen jedan od sinova Monomaha – knez Izjaslav Vladimirovič.U poslanici Monomah prašta knezu Olegu pogibiju svog sina, poziva černigovskog kneza na mir, čudi se tomu što se Oleg ne kaje za počinjeni greh. Dmitrij Sergejevič Lihačov napominje:

„Okolnosti koje su dovele do pisanja pisma su izuzetne, a sam ton pisma i njegov sadržaj su isto tako potpuno izuzetni i ostavljaju snažan utisak na savremenog čitaoca.”

Isto on dalje kaže da svetska istorija ne zna „ništa slično” tom „pismu pobeditelja Monomaha svom pobeđenom neprijatelju”.[7]

Veza između tri dela Pouke Vladimira Monomaha

uredi

Sva tri dela Pouke objedinjuje didaktički narativ. Ako se uzme da prvi deo sadrži u sebi konkretne savete o tome kako se treba ponašati, to sledeći delovi dopunjuju i potkrepljuju te savete ličnim biografskim faktima. Vladimir Vladimirovič Kuskov piše:

„Karakteristična odlika Pouke Vladimira Monomaha je blisko preplitanje didaktike sa autobiografskim elementima”.[8]

Istorija

uredi

Datum pisanja

uredi

Odsustvo konkretnih datuma u Pouci stavilo je pod znak pitanja datiranje teksta. Smatra se da svaki deo dela pripada različitom vremenskom periodu. Istorijski događaji koji su bili preduslov za pisanje pisma Olegu opisani su u Povesti minulih leta (Dnevnik Nestora Letopisca). Godine 1096. Vladimirov brat Oleg, trudeći se da osvoji vlast u Muromu, ubija Monomahovog sina Izjaslava. Upravo će ovaj čin biti osnova pisma od 1097. Jednu od verzija kako se pojavila „Pouka” izneo je Nikolaj Mihajlovič Karamzin. Istoričar pretpostavlja da je tekst napisan najranije 1117. godine[9]. Kao dokaz, on piše o Monomahovom pohodu na kneza Jaroslava Vsevolodoviča. U prvom izdanju sabranih dela Vladimira Monomaha, Musin-Puškin pojavu Pouke pripisuje poslednjim godinama kneza. Pitanje datiranja proučavao je i akademik Mihail Petrovič Pogodin. Prema istraživanju istoričara, ideja o sastavljanju Pouke Vladimiru Monomahu došla je na putu za Rostov, gde se na Volgi sastao sa izaslanicima Svjatopolka Izjaslavoviča. Ponudili su Monomahu da učestvuje u pohodu protiv Rostislaviča. Svi događaji koji se pominju posle 1099. godine, prema Pogodinu, su dodaci koji su dopisani kasnije[10]. Prema mišljenju naučnika Sergeja Mihajloviča Solovjova, delo je napisano posle 1100. godine. On datum pisanja povezuje sa pohodom kneževa protiv Rostislavoviča, koji su odbili da se povinuju odlukama Vitičevskog sabora[11]. Pre studije Nikolaja Nikolajeviča Voronjina i Roberta Matjesena, verovalo se da zbornik „Pouka” uključuje i „Molitvu”, ali se sada autorstvo Molitve pripisuje Kirilu Turovskom[3][4].

Lavrentijev letopis

uredi

„Pouka Vladimira Monomaha” došla je do nas preko pergamentnog Lavrentijevog letopisa iz 1377. godine. Međutim, kod naučnika su izbile komplikacije pri određivanju granica Pouke: letopisac nije označio gde se završava to književno delo i počinje pismo bratu Olegu. Poteškoće u daljem proučavanju spomenika diktirala je i činjenica da ga je hroničar uneo u tekst iz 1096. godine. Međutim, događaji koje je opisao Vladimir Monomah datiraju iz kasnijih vremena. Neki fragmenti Pouke ostali su izgubljeni. Kasnije će pergamentni Lavrentijev letopis činiti osnovu izdanja iz 1793. godine.[12]

Prvo savremeno izdanje

uredi

Prvi zbornik dela Vladimira Monomaha, u sastavu kojeg je bila Pouka, izašao je u Sankt Peterburgu pod naslovom „Duhovna pouka velikog kneza Vladimira Vsevolodoviča Monomaha deci svojoj, navedena u Suzdaljskom letopisu”. Izdavač teksta je bio Aleksej Ivanovič Musin-Puškin, mada je samo izdanje izašlo anonimno – arheograf je odlučio da ne navede svoje ime. Pored Pouke bio je priložen i rečnik sa tumačenjem arhaičnih reči. Neki istraživači ukazuju na niz grešaka i netačnosti koje je napravio Musin-Puškin pri izdavanju Pouke[13]. U vreme požara 1812. godine književni spomenik, na udivljenje svih, nije izgoreo i dospeo je u ruke Nikolaja Mihajloviča Karamzina. Akademik Lihačov naziva Pouku „nekom vrstom sabranih dela” Monomaha i dodaje:

„Ogromna politička tema - kako ojačati novi politički sistem moralnom disciplinom - izložena je u Pouci neverovatnim umetničkim taktom.”[14]

Počevši sa „Poukom”, u ruskoj književnosti počinje tradicija rasuđivanja o etičkim pitanjima[2].

Religiozni kontekst

uredi

„Pouka Vladimira Monomaha” je u velikoj meri prožeta teocentrizmom svesti njenog autora. O tome svedoče Monomahovo stalno pozivanje na tekstove Svetog pisma. Tako, na primer, kako primećuje istraživač Ljudmila Grigorjevna Dorofejeva[15], od samog početka Pouke posmatramo kako autor koristi prideve negativne konotacije u odnosu na sebe – ja hudi, grešni. Tako, objašnjava filolog, pokazuje „osećaj distance u odnosu na glavnu i najvišu vrednost – Boga”[15]. Dalje, posmatramo kako autor poziva buduće čitaoce svoje pouke na milosrđe, snishodljiv odnos prema siromašnima, kako upućuje na hrišćanski moral praštanja svima:

„A pre svega, ne zaboravljajte siromašne”

Pored parafraziranja, u Pouci se nalaze i sami citati iz biblijskih knjiga, koje Monomah često navodi. Jedan od njih je, na primer, citat iz knjige proroka Isaije:

„Potlačenom pomažite, štitite sirotog, zauzmite se za udovicu. Tada dođite da se razberemo, govori Gospod. Ako su gresi vaši kao bagrenica, postaće beli kao sneg.”
– Is. 1:17-18

Navodeći to – kako primećuje istraživač Vladimir Vladimirovič Miljkov[16] – Monomah u svoje Pouku unosi „iskupiteljski smisao dobrih dela”, koji se shvata „kao žrtva Bogu, kao dovoljan uslov za božansko usinovljenje”. Tekst sadrži citate iz Psaltira, iz Jevanđelja po Mateju, a takođe i iz Knjige proroka Jone. Često se Monomah poziva na Pouku svetog Vasilija Velikog, koju je u svom radu detaljno analizirao Dmitrij Sergejevič Lihačov. Pored direktnog citiranja tekstova Svetog pisma, Monomah se oslanjao i na biblijska tumačenja. U svom članku „Šestodnev Jovana Egzarha i Pouka Vladimira Monomaha”[17], Lihačov ovako to komentariše:

Treba napomenuti da se uticaj „Šestodneva” Jovana Egzarha na „Pouku” Vladimira Monomaha tiče, ne samo opšteg načina razmišljanja o mudrosti božanskog domostroja, već i samog stilskog načina divljenja pred raznolikošću sveta: gomila retoričkih pitanja, usklika, nabrajanja, kao i pozicioniranje glagola na kraju rečenica.

Na taj način, može se zaključiti da je Vladimir Monomah, pozivajući se na „Šestodnev” Jovana Egzarha i citirajući Bibliju, pokazao načitanost i poznavanje crkvene književnosti, a sam njegov tekst, pored ostalih značenja, nosio je i religiozno značenje. Može se na različite načine objasniti uključivanje biblijskih reminiscencija u Pouku. Tako Aleksandar Nikolajevič Užankov objašnjava da je pozivanje na Sveto pismo bilo karakteristično za ličnosti drevne Rusije, jer, pre svega, ovakvi dodaci u tekstovima (čak i moralno-etičkog sadržaja) pokazuju „pokajanje pred Vrhovnim sudijom”[18]. Slično objašnjenje daje Ljubov Viktorovna Levšun. Ona objašnjava da je autor srednjovekovne književnosti na neki način „sastvaralac”, a njegovo delo je „ispovest-autoizveštaj”, koji se piše pred iščekivanjem Strašnog suda[19]. Dakle, pozivanja Vladimira Monomaha na religiozne tekstove i direktno na samu Bibliju, prema stručnjacima, više su eshatološke prirode.

Žanrovska opredeljenost

uredi

„Pouku Vladimira Monomaha” je prilično teško svesti na određeni žanr. Međutim, postoji nekoliko mišljenja. Tako je prvu definiciju žanra Pouke dao Aleksej Ivanovič Musin-Puškin, koji je u prvom izdanju teksta iz 1793. godine Pouku okarakterisao kao „duhovno zaveštanje”. Takođe, neki naučnici često primećuju sličnost Pouke sa tekstovima evropske tradicije. Tako na primer, Mihail Pavlovič Aleksejev povlači žanrovske paralele Pouke sa „kraljevskim zaveštanjima” deci-naslednicima, kao i sa kraljevskim poukama[20]. German Jurjevič Filipovski, pak, dodaje da su u prvoj polovini 11. veka, u engleskoj tradiciji, postojale i poruke celom narodu, koje u svom obraćanju podsećaju na Monomahovu Pouku. U članku „Pouka Vladimira Monomaha: Poetika žanra”[21], naučnik navodi sledeće primere: „Poslanica Volka Englezima”, koju je napisao arhiepiskop jorkski Vulfstan, i „Knudovo pismo narodu Engleske”, koje se pripisuje kralju Engleske Knudu Velikom. Generalno, Filipovski samouvereno definiše žanr Pouke kao „poslanicu naciji”. Istraživač to objašnjava činjenicom da tekst sadrži ne samo ličnosno adresiranje (autobiografsko, ispovedno), već i kolektivno-ličnosno adresiranje (na primer, brojna ciljana ponavljanja fraze „deco moja”). Osim toga, kako napominje naučnik, u tekstu koncept „Ruske zemlje” blisko korelira sa poučavanjem ruskog naroda novoj hrišćanskoj etici i pogledu na svet, kao i sa političkom korektnošću, što nas upućuje na zaključak da u književnom spomeniku 12. veka preovlađuju upravo žanrovske odlike „poslanice naciji”. Međutim, postoji i jedan broj istraživača koji su skloni da veruju da je „pismo” (kako sam knez definiše svoje delo) živopisni primer dela „van žanrova”.

Izdanja i publikacije

uredi

Lavrentijev letopis, u kome je prvi put zabeležen tekst Pouke Vladimira Monomaha, pisan je na pergamentu od teleće kože i ima drveni povez. Na stranicama 78-85 nalaze se „Pouka Vladimira Monomaha”, Vladimirovo pismo Olegu i molitva[22]. Na listovima su često vidljivi tragovi kapljica voska sa sveća. Rukopis knjige je poluustavni. Tekst je pisan crnim mastilom, raspoređen je u dve kolone, inicijalna slova su ispisana cinoberom.

U izdanju Alekseja Ivanoviča Musin-Puškina iz 1793. godine Pouka Vladimira Monomaha odštampana je fontom „en regard” s prevodom koji je na drugoj polovini stranice ispisan graždanskim pismom. Pritom, crkveni font je tu korišćen više kao dekorativni simbol zemlje, pošto on ne odražava grafeme i ortografiju pergamentnog izvornika 17. veka, već prati pozniji sistem poluustava crkvenih štampanih knjiga.

Što se tiče jezčke tačnosti, stručnjaci primećuju u izdanju Musin-Puškina neka odstupanja od originalnog teksta, među kojima su: postavljeni akcenti, spiritusi, znaci interpunkcije i velika slova, koji se ne sreću u izvornom rukopisu, stavljanje titla (pri čemu pojedina od njih nedosledno). Neka slova su promenjena, neka postavljena proizvoljno (npr. umesto ѣ napisano e i obrnuto, umesto ы — i, ъ — ь, u — ю), u tekst su ubačena takođe i suvišna slova, sreću se izostavljanja partikula, nepravilna odvajanje reči[23]. Pritom, tamna mesta teksta koja se teško dešifruju, bila su u prevodu izostavljana ili su navođena bez izmene. Objavljivanje Monomahovih rukopisa imalo je za cilj da pokaže kulturno bogatstvo drevne ruske civilizacije, što u potpunosti potvrđuje sadržaj beleški i predgovora.

U trećem izdanju „Letopisa po Lavrentijevskom prepisu” iz 1897. godine štampan je početak Pouke, ispisan poluustavnim pismom s kraja 18. veka. Ivan Mihajlovič Ivakin ovo izdanje naziva „kaligrafskom vežbom na osnovu štampanog izdanja iz 1793. godine”[23] sa nagađanjima i umetcima.

Podaci koji nedostaju u letopisu

uredi

Delo sadrži detaljnije podatke o događajima 1070-1110. nego što su izloženi u Provesti minulih leta, prvenstveno vezano za borbe protiv Polovaca i Vseslava Polockog.

Reference

uredi
  1. ^ Aleksandr Nikolaevič Užankov. „Russkoe letopisanie i strašnый sud – "Covestnыe knigi" drevneй Rusi”. www.pravoslavie.ru (na jeziku: ruski). Pravoslavie.ru. Pristupljeno 2. 11. 2022. 
  2. ^ a b Berezovaя, Lidiя Grigorьevna; Berlяkova, Natalья Petrovna (2002). Istoriя russkoй kulьturы v dvuh častяh (na jeziku: ruski) (Učebnik dlя vuzov izd.). Moskva: Vlados. str. 64—65. ISBN 5-691-00712-2. 
  3. ^ a b Voronin, Nikolaй Nikolaevič (1962). „O vremeni i meste vklюčeniя v letopisь sočineniй Vladimira Monomaha”. Istoriko-arheologičeskiй sbornik. Tom 26 (na jeziku: ruski). Moskva. str. 265—271. 
  4. ^ a b Matьesen, Robert (1971). „Tekstologičeskie zamečaniя o proizvedeniяh Vladimira Monomaha”. Trudы Otdela drevnerusskoй literaturы (na jeziku: ruski). Leningrad: AN SSSR. 
  5. ^ Ivakin, Ivan Mihaйlovič (1901). Knяzь Vladimir Monomah i ego poučenie: Č. 1. M, 1901. S. 1. (na jeziku: ruski). Moskva. str. 1. 
  6. ^ „Poučenie Vladimira Monomaha. «100 glavnыh dokumentov rossiйskoй istorii».” (na jeziku: ruski). Arhivirano iz originala 12. 11. 2020. g. Pristupljeno 2. 11. 2022. 
  7. ^ Lihačёv, Dmitriй Sergeevič (1987). „Velikoe nasledie”. Izbrannыe rabotы Dmitriя Sergeeviča Lihačёva v treh tomah. Tom 2 (na jeziku: ruski). Leningrad: Hudožestvennaя literatura. str. 135. 
  8. ^ Kuskov, Vladimir Vladimirovič (1998). Istoriя drevnerusskoй literaturы (na jeziku: ruski). Moskva. str. 75. 
  9. ^ Lihačёv, Dmitriй Sergeevič. Spravočniki / Slovarь knižnikov i knižnosti Drevneй Rusi / V (Valaamskaя beseda - Vыšata) / Vladimir Vsevolodovič Monomah (na jeziku: ruski). Эlektronnыe publikacii Instituta russkoй literaturы (Puškinskogo Doma) Rossiйskoй akademii nauk. Pristupljeno 12. 11. 2022. 
  10. ^ Orlov, Aleksandr Sergeevič (1946). „Istoriя voprosa, kogda napisano poučenie Monomaha”. Vladimir Monomah (na jeziku: ruski). Moskva: AN SSSR. str. 100—103. 
  11. ^ Gippius, Alekseй Alekseevič (2003). „Russkiй яzыk v naučnom osvящenie”. Sočinenie Vladiira Monomaha: Opыt tekstologičeskoй rekonstrukcii (na jeziku: ruski). str. 68. 
  12. ^ Orlov, Aleksandr Sergeevič (1946). „Istoriя voprosa, kogda napisano poučenie Monomaha”. Vladimir Monomah (na jeziku: ruski). Moskva: AN SSSR. str. 84—100. 
  13. ^ Orlov, Aleksandr Sergeevič (1946). „Istoriя voprosa, kogda napisano poučenie Monomaha”. Vladimir Monomah (na jeziku: ruski). Moskva: AN SSSR. str. 170—188. 
  14. ^ Lihačёv, Dmitriй Sergeevič (1987). „Velikoe nasledie”. Izbrannыe rabotы Dmitriя Sergeeviča Lihačёva v treh tomah. Tom 2 (na jeziku: ruski). Leningrad: Hudožestvennaя literatura. str. 133–154. 
  15. ^ a b Dorofeeva, Lюdmila Grigorьevna (2010). "Poučenie" Vladimira Monomaha kak ispovedь-samootčet: k probleme interpretacii (na jeziku: ruski). Vestnik Baltiйskogo federalьnogo universiteta im. Immanuila Kanta. str. 98. 
  16. ^ Milьkov, Vladimir Vladimirovič (2010). „Koncepciя malыh del v Drevneй. Ob odnoй iz osobennosteй moralьno-эtičeskogo soznaniя otečestvennogo Srednevekovья”. Filosofskiй žurnal (na jeziku: ruski). str. 81. 
  17. ^ Lihačёv, Dmitriй Sergeevič (1963). „«Šestodnev» Ioanna Эkzarha i «Poučenie» Vladimira Monomoha”. Voprosы teorii i istorii яzыka (na jeziku: ruski). Sankt Peterburg: Leningradskiй gosudarstvennый universitet. str. 138. 
  18. ^ Užankov, Aleksandr Nikolaevič (2008). „Stadialьnoe razvitie russkoй literaturы XI — pervoй treti XVIII veka”. Teoriя literaturnыh formaciй (na jeziku: ruski). Moskva. str. 304. 
  19. ^ Levšun, Lюbovь Viktorovna (2001). Istoriя vostočnoslavяnskogo knižnogo slova XI—XVII vekov (na jeziku: ruski). Minsk. str. 37—46. 
  20. ^ Alekseev, Mihail Pavlovič (1935). „Anglo-saksonskaя parallelь k «Poučeniю» Vladimira Monomaha”. Trudы otdela drevnerusskoй literaturы. Tom 2 (na jeziku: ruski). Leningrad: Akademiя nauk SSSR. str. 39—80. 
  21. ^ Filippovskiй, German Юrьevič (2017). „«Poučenie» Vladimira Monomaha: poэtika žanra”. Verhnevolžskiй filologičeskiй vestnik. № 7 (na jeziku: ruski). str. 8—13. 
  22. ^ Kloss, Boris Mihaйlovič (1999). Polnoe sobranie russkih letopiseй (na jeziku: ruski). Leningrad. str. 98—107. 
  23. ^ a b Orlov, Aleksandr Sergeevič (1946). Vladimir Monomah (na jeziku: ruski). Moskva: AN SSSR. str. 170—179. 

Spoljašnje veze

uredi
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Поука_Владимира_Мономаха&oldid=26979206”