Википедија

Pravna istorija

Pravna istorija ili istorija prava je naučna disciplina o procesu razvoja prava i razlogu njegovog menjanja. Pravna istorija je usko povezana sa razvojem civilizacija[1] i deluje u širem kontekstu društvene istorije. Određeni pravnici i istoričari pravnog procesa videli su pravnu istoriju kao zapis evolucije zakona i tehničko objašnjenje kako su ovi zakoni evoluirali sa ciljem boljeg razumevanja porekla različitih pravnih koncepata; neki smatraju pravnu istoriju granom intelektualne istorije. Istoričari dvadesetog veka posmatrali su pravnu istoriju na više kontekstualizovan način – više u skladu sa razmišljanjem društvenih istoričara.[1] Oni su na pravne institucije gledali kao na složen sistem pravila, igrača i simbola i videli su da ovi elementi u interakciji sa društvom menjaju, prilagođavaju, odolevaju ili unapređuju određene aspekte građanskog društva. Takvi pravni istoričari su težili da analiziraju istorije slučajeva iz parametara istraživanja društvenih nauka, koristeći statističke metode, analizirajući klasne razlike među strankama u parnici, podnosiocima predstavke i drugim akterima u različitim pravnim procesima. Analizom ishoda predmeta, transakcionih troškova i broja rešenih predmeta, započeli su analizu pravnih institucija, praksi, procedura i podnesaka koja daje složeniju sliku prava i društva nego što to može proučavanje jurisprudencije, sudske prakse i građanskih zakona postići.[1]

Drevni svet uredi

Staroegipatsko pravo, koje datira još od 3000. godine pre nove ere, zasnivalo se na konceptu Maata, a karakterisala ga je tradicija, retorički govor, društvena jednakost i nepristrasnost.[2] Do 22. veka pre nove ere, Ur-Namu, drevni sumerski vladar, formulisao je prvi postojeći zakonik, koji se sastojao od kazualnih izjava („ako... onda...“). Oko 1760. godine p. n. e, kralj Hamurabi je dalje razvio vavilonsko pravo tako što ga je kodifikovao i upisao u kamen. Hamurabi je postavio nekoliko primeraka svog zakonika širom Vavilonskog kraljevstva kao stele, da ih vidi cela javnost; ovo je postalo poznato kao Hamurabijev kodeks. Najnetaknutiju kopiju ovih stela otkrili su u 19. veku britanski asiriolozi i od tada je u potpunosti transliterisana i prevedena na različite jezike, uključujući engleski, nemački i francuski. Starogrčki nema jedinstvenu reč za „zakon“ kao apstraktni koncept,[3] zadržavajući umesto toga razliku između božanskog zakona (thémis), ljudske odredbe (nomos) i običaja (díkē).[4] Ipak, staro grčko pravo je sadržalo velike ustavne inovacije u razvoju demokratije.[5]

Južna Azija uredi

 
Ustav Indije je najduži pisani ustav za jednu zemlju, koji sadrži 444 člana, 12 priloga, brojne amandmane i 117.369 reči.

Drevna Indija i Kina predstavljaju različite tradicije prava i imale su istorijski nezavisne škole pravne teorije i prakse. Artašastra, koja datira iz 400. pre nove ere, i Manusmriti iz 100. pre nove ere[6] bili su uticajni traktati u Indiji, tekstovi koji su se smatrali autoritativnim pravnim uputstvom.[7] Manuova centralna filozofija bila je tolerancija i pluralizam i citirana je širom jugoistočne Azije.[8] Tokom muslimanskih osvajanja na indijskom potkontinentu, šerijat su uspostavili muslimanski sultanati i carstva, posebno Fatava-e-Alamgiri Mogulskog carstva, koju su sastavili car Aurangzeb i različiti učenjaci islama.[9][10] Nakon britanskog kolonijalizma, hinduistička tradicija je, zajedno sa islamskim pravom, zamenjena anglosaksonskim pravom kada je Indija postala deo Britanske imperije.[11] Malezija, Brunej, Singapur i Hongkong takođe su usvojili anglosaksonsko pravo.

Istočna Azija uredi

Pravna tradicija istočne Azije odražava jedinstvenu mešavinu sekularnih i verskih uticaja.[12] Japan je bio prva zemlja koja je počela da modernizuje svoj pravni sistem po zapadnoj liniji, uvozeći delove francuskog, ali uglavnom nemačkog građanskog zakonika.[13] Ovo je delimično odražavalo status Nemačke kao sile u usponu u kasnom devetnaestom veku. Slično tome, tradicionalno kinesko pravo ustupilo je mesto vesternizaciji ka poslednjim godinama dinastije Ćing u obliku šest kodeksa privatnog prava zasnovanih uglavnom na japanskom modelu nemačkog prava.[14] Danas tajvanski zakon zadržava najbliži afinitet kodifikacijama iz tog perioda, zbog raskola između Čang Kajšekovih nacionalista, koji su tamo pobegli, i Mao Cedongovih komunista koji su 1949. godine preuzeli kontrolu nad kopnom. Trenutna pravna infrastruktura u Narodnoj Republici Kini je bila pod jakim uticajem sovjetskog socijalističkog prava, koje u suštini uvećava administrativno pravo na račun privatnopravnih prava.[15] Danas, međutim, zbog brze industrijalizacije Kina se reformiše, barem u pogledu ekonomskih (ako ne društvenih i političkih) prava. Novi kodeks ugovora iz 1999. godine predstavljao je okretanje od administrativne dominacije.[16] Štaviše, nakon petnaestogodišnjih pregovora, Kina je 2001. godine pristupila Svetskoj trgovinskoj organizaciji.[17]

Reference uredi

  1. ^ a b v „International law, Historical development”. Encyclopedia Britannica (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-03-16. 
  2. ^ Théodoridés. „law”. Encyclopedia of the Archaeology of Ancient Egypt. 
    * VerSteeg, Law in ancient Egypt
  3. ^ Kelly, A Short History of Western Legal Theory, 5-6
  4. ^ J.P. Mallory, "Law", in Encyclopedia of Indo-European Culture, 346
  5. ^ Ober, The Nature of Athenian Democracy, 121
  6. ^ „Study reveals origin of India's caste system”. The Times of India. 11. 8. 2013. 
  7. ^ Glenn, Legal Traditions of the World, 255
  8. ^ Glenn, Legal Traditions of the World, 276
  9. ^ Chapra, Muhammad Umer (2014). Morality and Justice in Islamic Economics and Finance (na jeziku: engleski). Edward Elgar Publishing. str. 62—63. ISBN 9781783475728. 
  10. ^ Jackson, Roy (2010). Mawlana Mawdudi and Political Islam: Authority and the Islamic State. Routledge. ISBN 9781136950360. 
  11. ^ Glenn, Legal Traditions of the World, 273
  12. ^ Glenn, Legal Traditions of the World, 287
  13. ^ Glenn, Legal Traditions of the World, 304
  14. ^ Glenn, Legal Traditions of the World, 305
  15. ^ Glenn, Legal Traditions of the World, 307
  16. ^ Glenn, Legal Traditions of the World, 309
  17. ^ Farah, Five Years of China WTO Membership, 263-304

Literatura uredi

  • Barretto, Vicente (2006). Dicionário de Filosofia do Direito. Unisinos Editora. ISBN 978-85-7431-266-8. 
  • Della Rocca, Fernando (1959). Manual of Canon Law. The Bruce Publishing Company. 
  • Glenn, H. Patrick (2000). Legal Traditions of the World. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-876575-2. 
  • Sadakat Kadri (2005). The Trial: A History from Socrates to O.J. Simpson. HarperCollins. ISBN 978-0-00-711121-3. 
  • Kelly, J.M. (1992). A Short History of Western Legal Theory. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-876244-7. 
  • Gordley, James R.; Mehren, von; Taylor, Arthur (2006). An Introduction to the Comparative Study of Private Law. ISBN 978-0-521-68185-8. 
  • Otto, Martin (2011). „Law”. European History Online. Pristupljeno 11. 11. 2011. 
  • Sealy, L.S.; Hooley, R.J.A. (2003). Commercial Law. LexisNexis Butterworths. 
  • Stein, Peter (1999). Roman Law in European History. Cambridge University Press. str. 32. ISBN 978-0-521-64372-6. 
  • Kempin, Jr., Frederick G. (1963). Legal History: Law and Social Change. Englewood Cliffs, New Jersey: Prentice-Hall.
  • The Oxford History of the Laws of England. 13 Vols. Oxford University Press, 2003–. (Six volumes to date: Vol. I (Canon Law and Ecclesiastical Jurisdiction from 597 to the 1640s), vol. II (871–1216), vol. VI (1483–1558), vols. XI–XIII (1820–1914))
  • The Oxford International Encyclopedia of Legal History. Ed. Stanley N. Katz. 6 Vols. Oxford University Press, 2009. (Oxford University Press catalogue. Oxford Reference Online)
  • Potz, Richard: Islam and Islamic Law in European Legal History, European History Online, Mainz: Institute of European History, 2011, retrieved: November 28, 2011.
  • Farah, Paolo (2006). „Five Years of China WTO Membership. EU and US Perspectives about China's Compliance with Transparency Commitments and the Transitional Review Mechanism”. Legal Issues of Economic Integration. 33 (3): 263—304. SSRN 916768  . 
  • Allen, James P. Middle Egyptian: An Introduction to the Language and Culture of Hieroglyphs. Cambridge University Press. p. 147. ISBN 9781139917094.
  • Assmann, Jan (1996). The Mind of Egypt: History and Meaning in the Time of the Pharaohs. New York: Metropolitan Books, Henry Holt and Co.
  • Black, James Roger. The Instruction of Amenemope: A Critical Edition and Commentary – Prolegomenon and Prologue, Dissertation University of Wisconsin-Madison, 2002
  • Budge, E. A. Wallis. The Egyptian Book of the Dead: (The Papyrus of Ani) Egyptian Text Transliteration and Translation. New York: Dover Publications, 1967. Originally published in 1895.
  • Budge, E. A. Wallis. The Gods of the Egyptians: Studies in Egyptian Mythology – Volume 1. New York: Dover Publications, 1969. Originally published in 1904.
  • Collier, Mark and Manly, Bill. How to Read Egyptian Hieroglyphs: Revised Edition. Berkeley: University of California Press, 1998.
  • Ezzamel, Mahmoud (1994). "The emergence of the 'accountant' in the institutions of Ancient Egypt". Management Accounting Research. 5: 228.
  • Faulkner, Raymond. The Egyptian Book of the Dead. San Francisco: Chronicle Books, 1994. ISBN 0-8118-6489-8.
  • Ferguson, R. James (2016). The ancient Egyptian concept of Maat: Reflections on social justice and natural order. The Centre for East-West Cultural and Economic Studies, FSD, Bond University.
  • Herrick, James (2008). The History and Theory of Rhetoric. Allyn & Bacon.
  • Herrick, James (2017). The History and Theory of Rhetoric: An Introduction. Routledge.
  • Hogan, Michael, ed. (2008). Rhetoric and Community: Studies in Unity and Fragmentation. University of South Carolina Press.
  • Karenga, Maulana (2003). Maat, The Moral Ideal in Ancient Egypt. Routledge. ISBN 978-0-429-23385-2.
  • Kemp, Barry (1989). Ancient Egyptian: Anatomy of a Civilization. New York: Routledge.
  • Kennedy, George (1991). Aristotle on Rhetoric: A Theory of Discourse. Oxford: Oxford University Press.
  • Lipson, Carol (2004). Rhetoric Before and Beyond the Greeks. New York: SUNY Press.
  • Mancini, Anna. Maat Revealed: Philosophy of Justice in Ancient Egypt. New York: Buenos Books America, 2004.
  • Silverman, David, ed. (1997). Ancient Egypt. New York: Oxford University Press.
  • Strudwick, Helen. (2006). The Encyclopedia of Ancient Egypt. Singapore: De Agostini UK.
  • Journey through the afterlife, Ancient Egyptian Book of the Dead edited by John H. Taylor (the British Museum Press 2010. London ISBN 0-7141-1989-X)
  • Williams, Ronald J (1972). "Scribal Training in Ancient Egypt". Journal of the American Oriental Society. 92: 214 –via JSTOR.
  • Assmann, Jan (1990). Maʽat: Gerechtigkeit und Unsterblichkeit im Alten Ägypten (in German). C.H. Beck Verlag. ISBN 3406346677.
  • Menu, Bernadette (2005). Maât: L'ordre juste du monde (in French). Editions Michalon. ISBN 2841862836.
  • Contracts in general: Julius Oppert and Joachim Menant, Documents juridiques de l'Assyrie et de la Chaldée (Paris, 1877)
  • J. Kohler and F. E. Peiser, Aus dem babylonischen Rechtsleben (Leipzig, 1890 if.)
  • F. E. Peiser, Babylonische Verträge (Berlin, 1890), Keilinschriftliche Actenstücke (Berlin, 1889)
  • Bruno Meissner, Beiträge zur altbabylonischen Privatrecht (Leipzig, 1893)
  • F. E. Peiser, Texte juristischen und geschäftlichen Inhalts
  • Vol. iv. of Schrader's Keilinschriftliche Bibliothek (Berlin, 1896)
  • Claude Hermann Walter Johns, Assyrian Deeds and Documents relating to the Transfer of Property (3 vols., Cambridge, 1898)
  • H. Radau, Early Babylonian history (New York, 1900)
  • C. H. W. Johns, Babylonian and Assyrian Laws, Contracts and Letters (Edinburgh, 1904). For editions of texts and the innumerable articles in scientific journals, see the bibliographies and references in the above works.
  • "The Code of Hammurabi", Editio princeps by Vincent Scheil in tome iv. of the Textes Elamites-Semitiques of the Mémoires de la délégation en Perse (Paris, 1902)
  • H. Winckler, "Die Gesetze Hammurabis Konigs von Babylon um 2250v. Chr." Der alte Orient, iv. Jahrgang, Heft 4
  • D. H. Müller, Die Gesetze Hammurabis (Vienna, 1903)
  • J. Kohler and F. E. Peiser, Hammurabis Gesetz (Leipzig, 1904)
  • R. F. Harper, The Code of Hammurabi, King of Babylon about 2250 BC (Chicago, 1904)
  • S. A. Cook, The Laws of Moses and the Code of Hammurabi (London, 1903)

Spoljašnje veze uredi

 
Pravna istorija na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Правна_историја&oldid=27676176”