Principi vaspitnog rada

Principi vaspitnog rada predstavljaju veoma složen socijalni proces sa konačnim vaspitnim efektima. Potpuno je prirodno da neki principi poznati u didaktici dobijaju opšte značenje i tako nađu primenu i u nauci o vaspitanju. Sa stanovišta vaspitnog rada izdvajaju se tri principa po svojoj specifičnosti, a to su:

1. princip individualizacije u vaspitnom radu;
2. princip optimizma u vaspitnom radu;
3. princip kongruencije i pune aktivnosti svih činilaca u vaspitno-obrazovnom procesu;

Anton Makarenko: ruski pedagog, književnik i najuticajniji obrazovani teoretičar u Sovjetskom Savezu

Princip individualizacije u vaspitnom radu

Princip individualizacije u vaspitnom radu podrazumeva usaglašavanje metoda i postupaka vaspitnog rada sa individualnim osobinama subjekata, pre svega sa osobinama ličnosti (kognitivne, odnosno voljne), ali i sa nekim kognitivnim osobinama, naročito sa inteligencijom. U tom slučaju veoma je važno da se zna da li je neko smeo ili strašljiv, dosledan ili kolebljiv, emocionalno stabilan ili nestabilan, zrela ili nezrela ličnost, trudoljubiv ili lenj, tolerantan ili nabusit, optimista ili pesimista.

Princip optimizma u vaspitnom radu

Princip optimizma u vaspitnom radu podrazumeva, s jedne strane veru u moć vaspitanja, a sa druge strane - u čoveka, njegove mogućnosti i njegovu spremnost da se vaspita. Na osnovu ovako shvaćenog principa optimizma u vaspitnom radu, mogu se formulisati određena suštinska opredeljenja:

Verovanje u moć vaspitanja

Verovanje u čoveka

Uzajamna ljubav vaspitača i vaspitanika

A. S. Makarenko je primer vaspitača koji je neograničeno voleo čoveka i verovao u čoveka, i to je potvrdio u svojoj vaspitnoj praksi, a izrazio u svojim poznatim pedagoško-literarnim delima (Pedagoška poema npr.).

Princip kongruencije u vaspitno-obrazovnom procesu

Princip kongruencije u vaspitnom radu podrazumeva saglasnost i podudarnost odnosno jedinsteveno delovanje svih činilaca i pune aktivnosti u vaspitno obrazovnom procesu, počev od porodice, vaspitno-obrazovne ustanove, intimnog kruga učenika pa do socijalne sredine u širem smislu, gde se posebno misli na uticaj sistema, kulture, masovnih medija i drugih elemenata šire društvene sredine. Porodica deluje kao snažan vaspitni činilac, a uz punu saglasnost i punu aktivnost škole, predstavlja ključnu kariku u sveukupnom razvoju ličnosti. Ostvarivanje principa kongruencije i pune aktivnosti svih faktora u vaspitno-obrazovnom procesu, ogleda se u približavanju i što potpunijoj saradnji na zadacima vaspitanja, u međusobnoj razmeni mišljenja i stavova, u insistiranju na doslednom poštovanju rasporeda rada, na usaglašavanju kriterija i zahteva u skladu sa razvijenim mogućnostima učenika.