Proka Jovkić

Proka Jovkić (Lalić, 27. avgust 1886 — Niš, 27. april 1915) bio je poznati srpski pesnik, novinar i vojnik — učesnik ratova u Srbiji s početka 20. veka. Poznat je i po nadimku Nestor Žučni.

Proka Jovkić
Datum rođenja	(1886-08-27)27. avgust 1886.
Mesto rođenja	Lalić, Austrougarska
Datum smrti	27. april 1915.(1915-04-27) (28 god.)
Mesto smrti	Niš, Kraljevina Srbija

Jedno vreme živeo je i pisao pesme u Sjedinjenim Američkim Državama (1903. do 1911. godine), a u Srbiji od 1911. godine do njegove prerane smrti od pegavog tifusa tokom epidemije pegavog tifusa u Srbiji u Vojnoj bolnici u Nišu 1915. godine.

Život i karijera

Rođen je 27. avgusta 1886. godine u jednoj od provincija Austrougarske carevine, u bačkom selu Laliću kod Odžaka, gde je proveo detinjstvo u sirotinjskoj čatrlji. U četvrtoj godini ostao je bez majke.

Školovanje i šegrtovanje

Nakon što se otac ponovo oženio prihvatio ga je deda Jovan u pokušaju da ga izvede na put i uči ga iz retkih knjiga koje je mogao da nabavi (bukvara i nekoliko crkvenih knjiga). Potom ga deda upisuje u osnovnu školu, ali Proku kao siromaha odatle izbacuju, uz obrazloženje da siromasima ne treba škola za život.

Nakon što je izbačen iz škole pokušao je da završi zanat u Sentomašu, danas Srbobranu. Međutim, zbog toga što se bunio zbog izrabljivanja od strane majstora, kao devetogodišnji šegrt izdržao je kod majstora krojača svega nekoliko meseci, jer ga je majstor nezadovoljan njegovim ponašanjem izbacio.

Godinama potom, potucao se od majstora do majstora, od goreg do najgoreg.

Čak je u jednom trenutku pao u očajanje, rešio da takav život više nema smisla i red je da se makar glasno okonča. Negde je ukrao revolver, ali je ruka zadrhtala, pa je završio s lakim povredama. Tokom oporavka, od dugog vremena, sinulo mu je da mora pod hitno da negde beži. Što dalje, gde će da uči i da radi, ali gde može slobodno i da misli. A to u monarhiji ne biva.

Odlazak u Ameriku

Kako je zapao u psihičku krizu, a u Austrougarskoj nije našao svoje mesto pod suncem, odlučio se da krene u Ameriku kao obećanu zemlju u to vreme. Za troškove puta obratio se dedi, i nekako zajedno sakupili su novac za kartu ali u jednom pravcu.

S jeseni 1904. godine Proka Jovkić se čim ga je komisija na ostrvu Elis pustila na železničku stanicu doputovao u unutrašnjost Amerike, i ubrzo shvatiti da u kapitalističkoj Americi ne teku med i mleko. Bar ne za one kao što je bio Proka Jovkić. U Pitsburgu radio je u ondašnjoj čeličani, svega nekoliko meseci, pa onda je krenuo na novi posao, u drugi grad. Iz mesta u mesto, iz fabrike u fabriku.

A on, preko dana radi, a noću čita. Nije mu dugo trebalo da se uhvati s našim ljudima. Tada je prvi put i pročitao knjigu srpske istorije i zagrejao se kao nikad do tada. Burna i krvava prošlost, pa još druženje s Hercegovcima i Crnogorcima, koji su tu prošlost i dalje živeli, zaneli su Proku na put nacionalne revolucije.

Piše svoje prve radove i objavljuje u novinama pesmu o Lovćenu potpisanu sa „Srbin Slobodanović”. Sleduje joj ceo ciklus, uglavnom na ratne, osvetničke tematike, što prija ušima gorštaka na radu u čeličanama i ugljenokopoima, pa postaje cenjen pesnik među iseljenicima.

Godine 1906. odlazi u Čikago, gde je već bila velika srpska zajednica i organizacija „Jedinstvo”. U srpskoj crkvi u Čikagu kojom je upravljao arhimandrit Dabović, Proki je ponuđeno da ostane u manastiru. On, to prihvata i postaje iskušenik. Međutim, tokom iskušeničkog staža čita čudne knjige. Bakunjina, Marksa i srodnih pisaca, ali i Darvina. I Proka dolazi do zaključka da je on rođen za revoluciju a ne za mantiju.

Kada je 1907. godine doneo napisanu zbirku pesama društvu „Srbobran”, u nadi da će je objaviti, biva odbijen od bogoslova, koji su bili u upravi društva. Razočaran i u gnevu pali sopstvene rukopise, od nesuđenog kaluđera i rodoljuba beži pravo u socijaliste.

Razočaran boravkom u Čikagu vraća se u Pitsburg, i uči za tipografa, sa namerom da jednog dana i sam osnuje štampariju i u njoj objavljuje knjige po sopstvenoj volji.

Iz Pitsburga potom odlazi u Okland, u Kaliforniju. Tamo je upoznao V. Radojevića, vlasnika i urednika „Srpske nezavisnosti”, koji ga je primio kao glavnog saradnika i dao mu odrešene ruke. U oklandu piše za novine, a piše i pesme, koje nikome ne pokazuje, sve do maja 1908. godine, kad iz štamparije izlazi njegova „Knjiga pesama”, potpisana po prvi put imenom Nestor Žučni.

Povratak u Srbiju

Nakon što je pročitao Jovkićeve pesme, koje su dospele iz Amerike u Srbiju, Skerlić je bio oduševljen.

Objavio je izuzetno pohvalne kritike, hvalio knjižicu gde god je stigao, i rekao da se gotovo ništa značajnije i borbenije nije pojavilo u srpskoj književnosti. Ostatak kritičara mu se pridružuje.

Nakon prepiske sa profesorom Skerlićem vraća se u Srbiju uz pomoć srpske vlade koja mu je plati put, i u Beograd stiže 11. avgusta 1911. godine, i zatiče zemlju i zaostalo društvo u kome je mnogo važnije koga znaš, nego šta znaš.

Proka Jovkić, je posle evakuacije iz Beograda za Niš, aktivno je radio na literarnim poslovima i u ratnoj prestonici Srbije Nišu pisao a potom i objavljivao pesme u njujorškoj „Otadžbini”, niškim izdanjima časopisa „Delo” i drugim listovima.

U Nišu, prepunom vojske i izbeglica, Jovkić razmišlja da napiše ogroman filozofski spev „Tragedija”, čijim bezbrojnim stihovima bi ukazao na sav užas raskola moći i svesti u čoveku i zatražio postojanje svetskog suda sa merilima apsolutne pravde. Međutim zla sudbina mu to nije dozvolila, podlegao je teškom obliku pegavog tifusa u Vojnoj bolnici Niš, u tom periodu najvećoj ratnoj epidemiološkoj bolnici u Srbiji. Sahranjen je na Starom niškom groblju.

Delo

Prvi srpsko-američki pesnik Proka Jovkić, poznat pod psedonimom Nestor Žučni, živio je u San Francisku i Oaklandu početkom 20 veka od 1903. do 1911. godine. Epitet „pesnik-baklja” naglašava karakter njegove poezije. Na njegovo književno stvaralaštvo značajno su uticali brojni događaji pre svega ratni na prelazu iz 19. u 20. vek.

Ovaj književni boem prvo je zarađivao kao tipograf, a zatim kao urednik dnevne srpske nezavisnosti u San Francisku. Stvoritelj novog senzibilizma u patriotskoj poeziji, njegove pesme o egzilu i nacionalnoj borbi bili su „vatrene”.

U pesmi „Krvavo umiranje”, koju je Jovkić napisanoj marta, 1915. godine, opsednut prvim znacima bolesti, nagovešstava svoju blisku smrt, stihovima:

Nigde ni lista da se sakrijem,

Nigde krova, nigde drveta, nigde brata ni prijatelja;

Ja evo sam a došlo vreme krvavog umiranja.

Ko hoće i traži dušu moju?

Ko hoće da me uništi? pp. 167

Poslednja pesma pred smrt

Poslednji stihovi pesnika Jovkić, koje je kada je umro 27. aprila 1915. od tifusa u Vojnoj bolnici, kraj njegovog uzglavlja pronašao mladi doktor Miloš Đorić, glase:

„Zašto me muči misao zloslutna?

Ko davni dani prođe moja sreća.

Zbogom zauvek željo apsolutna...“

Posthumna izdanja

Niške Radničke novine, odmah posle stradanja Proke Jovkića (aprila 1915), objavile su jednu od njegovih poslednjih pesama, u kojoj rezignirano, neuobičajeno široko, opštečovečanski i kosmopolitski sagledava sav besmisao pokolja u Prvom svetskom ratu i ljudsko bratstvo u patnji i smrti:

Zbogom, pala braćo, izginuli, mrtvi,

Sinovi svih ljudi, naroda i rasa:

Svi vi što ste bočno izdahli na žrtvi ne zanjući razlog, ne pustivši glasa,

Na klanici strašnoj gde se mržnje biju,

I pakleni pozdravi protivniku nose,

U seči krvavoj gde zlom srca vriju i gvožđem i krvlju satiru i kose,

Tamo gde je bila kobna sudba vaša:

Zbogom braćo naša!

Posthumno objavljena je u časopisu „Delo” i Jovkićeva pesma „Noć” — prožeta humanim osećanjima, ljubavlju za druge i traganjem za pravdom, istinomi savršenstvom.

Spoljašnje veze

• Čeličane, mantija, revolucije…SVE ŽUČI NESTORA ŽUČNOG — Politikin zabavnik Broj: 3351 2016.
• Dvadeset pet godina od smrti..., "Politika", 12. maj 1939