Википедија

Psihološki rat

Psihološki rat ili psihološko ratovanje, oblik je specijalnog rata usmerenog na postizanje psiholoških efekata u vlastitu korist.[1] Može se definisati kao politička i vojna strategiju kojom se nastoji različitim sredstvima i metodama umanjiti snaga neprijatelja, smanjiti njegova otpornost i spremnost na borbu, a ujedno povećati snaga u vlastitim redovima i pridobiti što više saveznika.[2] Za razliku od oružanog sukoba, psihološki rat može se voditi i u miru. Primer: Hladni rat između SSSR-a i SAD, koji se manifestovao kao prikriveno i konstantno potkopavanje rivalskog društvenog poretka, i kao slabljenje odbrane tog društva u pripremi za oružani napad na to društvo. Psihološki rat je bio često korišćeno sredstvo u ratovima na teritoriji bivše SFRJ.

Flajer iz perioda Nato agresije 1999, primjer psihološkog ratovanja

Koriste se različite tehnike koje imaju za cilj da utiču na sistem vrednosti ciljne publike, sistem verovanja, emocije, motive, rezonovanje ili ponašanje. To se koristi za podsticanje priznanja ili jačanje stavova i ponašanja koji su povoljni za ciljeve začetnika, a ponekad se kombinuju sa crnim operacijama ili taktikom lažne zastave. Takođe se koriste za uništavanje morala neprijatelja kroz taktike koje imaju za cilj da umanji psihološka podrška trupa.[3][4]

Ciljna publika mogu biti vlade, organizacije, grupe i pojedinci, i nije ograničena samo na vojnike. Civili sa stranih teritorija takođe mogu biti na meti tehnologije i medija kako bi izazvali efekat u vlasti svoje zemlje.[5]

Postoje dokazi o psihološkom ratu kroz pisanu istoriju. U modernim vremenima, napori psihološkog ratovanja su u velikoj meri korišćeni. Masovna komunikacija omogućava direktnu komunikaciju sa neprijateljskim stanovništvom, i stoga je korišćena u mnogim naporima. Kanali društvenih medija i internet omogućavaju kampanje dezinformacija koje sprovode agenti bilo gde u svetu.[6]

Istorija uredi

Rana istorija uredi

 
Mozaik Aleksandra Velikog o njegovom pohodu na Persijsko carstvo.

Još od praistorije, vojskovođe i poglavice su prepoznali važnost slabljenja morala protivnika. U Bici kod Peluza (525. p. n. e.) između Persijskog carstva i drevnog Egipta, persijske snage su koristile mačke i druge životinje kao psihološku taktiku protiv Egipćana, koji su izbegavali da povrede mačke zbog verskih uverenja i čini.

Naklonost pristalica bila je druga strana psihološkog rata, a rani praktičar ovoga bio je Aleksandar Veliki, koji je uspešno osvojio velike delove Evrope i Bliskog istoka i zadržao svoje teritorijalne dobiti kooptiranjem lokalne elite u grčku administraciju i kulturu. Aleksandar je ostavio neke od svojih ljudi u svakom osvojenom gradu da bi uveo grčku kulturu i ugnjetavao disidentske stavove. Njegovim vojnicima je isplaćivan miraz da se ženidbu sa meštanima[7] u nastojanju da se podstakne asimilacija.

Džingis Kan, vođa Mongolskog carstva u 13. veku, koristio je manje suptilne tehnike. Poraziti volju neprijatelja pre nego što je morao da napadne i postigne dogovoreno rešenje bilo je bolje nego suočiti se sa njegovim gnevom. Mongolski generali su tražili pokornost kanu i pretili su prvobitno zarobljenim selima potpunim uništenjem ako odbiju da se predaju. Ako su morali da se bore da zauzmu naselje, mongolski generali su ispunili svoje pretnje i masakrirali preživele. Priče o napadačkoj hordi proširile su se na susedna sela i stvorile auru nesigurnosti koja je potkopala mogućnost budućeg otpora.[8]

Džingis Kan je takođe koristio taktike koje su činile da je brojnost njegove armije izgledala veća nego što je zapravo bila. Tokom noćnih operacija naredio je svakom vojniku da u sumrak zapali tri baklje kako bi stvorio iluziju nadmoćne vojske, te zavarao i zastrašio neprijateljske izviđače. Takođe je ponekad imao predmete vezane za repove svojih konja, tako da je jahanje po otvorenim i suvim poljima podizalo oblak prašine koji je na neprijatelja ostavljao utisak velikog broja. Njegovi vojnici su koristili strele posebno urezane da zvižde dok su letele kroz vazduh, stvarajući zastrašujuću buku.[9]

Tokom rane dinastije Ćin i kasne istočne dinastije Džou u Kini u 1. veku, strategija prazne tvrđave je korišćena da bi prevarila neprijatelja da poveruje da je prazna lokacija zaseda, kako bi ih sprečilo da je napadnu koristeći reverznu psihologiju. Ova taktika se takođe oslanjala na sreću, ako neprijatelj veruje da je lokacija pretnja za njih.

U 6. veku pre nove ere grčki Bijas Prienski se uspešno odupro lidijskom kralju Alijatu tako što je utovio par mazgi i proterao ih iz opkoljenog grada.[10] Kada je Alijatov izaslanik poslat u Prijen, Bijas je imao gomile peska prekrivene pšenicom da bi ostavio utisak o obilju resursa.

Moderna istorija uredi

Prvi svetski rat uredi

 
Lord Brajs je predvodio komisiju 1915. za dokumentovanje nemačkih zverstava počinjenih nad belgijskim civilima.

Početak savremenih psiholoških operacija u ratu uglavnom se datuje u Prvi svetski rat. Do tog vremena, zapadna društva su bivala sve obrazovanija i urbanizovanija, a masovni mediji su bili dostupni u vidu tiražnih novina i postera. Takođe je bilo moguće preneti propagandu neprijatelju korišćenjem letaka bačenih iz aviona ili putem eksplozivnih sistema isporuke poput modifikovanih artiljerijskih ili minobacačkih projektila.[11]

Na početku rata, zaraćene strane, posebno Britanci i Nemci, počeli su da šire propagandu, kako na domaćem, tako i na Zapadnom frontu. Britanci su imali nekoliko prednosti koje su im omogućile da uspeju u borbi za svetsko mišljenje; imali su jedan od najuglednijih sistema vesti na svetu, sa mnogo iskustva u međunarodnoj i međukulturalnoj komunikaciji, i kontrolisali su veći deo podmorskog kablovskog sistema koji je tada bio u funkciji. Ove sposobnosti su lako prenete na zadatak ratovanja.

Britanci su imali i diplomatsku službu koja je održavala dobre odnose sa mnogim narodima širom sveta, za razliku od reputacije nemačkih službi.[12] Dok su nemački pokušaji da podstaknu revoluciju u delovima Britanske imperije, kao što su Irska i Indija, bili neefikasni, veliko iskustvo na Bliskom istoku omogućilo je Britancima da uspešno podstaknu Arape na ustanak protiv Otomanskog carstva.

U avgustu 1914. Dejvid Lojd Džordž je imenovao člana parlamenta (MP), Čarlsa Mastermana, da predvodi Propagandnu agenciju u Velington Hausu. Za zadatak su angažovani istaknuti književni talenti, i učesnici su bili Artur Konan Dojl, Ford Medoks Ford, G. K. Česterton, Tomas Hardi, Radjard Kipling i H. G. WellsH. G. Vels. Preko 1.160 pamfleta je objavljeno tokom rata i distribuirano neutralnim zemljama, a na kraju i Nemačkoj. Jedna od prvih značajnih publikacija, Izveštaj o navodnim nemačkim zločinima iz 1915. godine, imala je veliki uticaj na opšte mišljenje širom sveta. Pamflet je dokumentovao zločine, kako stvarne tako i navodne, koje je počinila nemačka vojska nad belgijskim civilima. Holandski ilustrator, Luis Remekers, proizveo je veoma emotivne crteže koji su se pojavili u pamfletu.[13]

Godine 1917, Biro je pripao novom Odeljenju za informacije i razgranao se na telegrafske veze, radio, novine, časopise i bioskop. Godine 1918, vikont Nortklif je postavljen za direktora propagande u neprijateljskim zemljama. Odeljenje je bilo podeljeno između propagande protiv Nemačke koju je organizovao H.Dž. Vels i propagande protiv Austro-Ugarske imperije koju su nadgledali Vikam Stid i Robert Vilijam Siton-Votson; pokušaji potonjeg bili su fokusirani na nedostatak etničke kohezije u Carstvu i podstakli nezadovoljstvo manjina kao što su Hrvati i Slovenci. To je imalo značajnog uticaja na konačni slom Austrougarske vojske u Bici kod Vitorio Veneta.[11]

Nad nemačkim rovovima bačeni su letci iz vazduha sa razglednicama ratnih zarobljenika sa detaljima o njihovim humanim uslovima, obaveštenjima o predaji i opštom propagandom protiv Kajzera i nemačkih generala. Do kraja rata, MI7b je podelio skoro 26 miliona letaka. Nemci su počeli da pucaju na pilote koji su bacali letke, što je navelo Britance da razviju bespilotne balone s lecima koji su lebdeli po ničijoj zemlji. Najmanje svaki sedmi od ovih letaka vojnici nisu predali pretpostavljenima, uprkos strogim kaznama za taj prekršaj. Čak je i general Hindenburg priznao da su „nesumljivo mnoge hiljade konzumirale otrov“, a ratni zarobljenici su priznali da su razočarani propagandnim lecima koji su prikazivali upotrebu nemačkih trupa kao pukih topovskih meta. Britanci su 1915. godine počeli da redovno bacaju iz vazduha novine u vidu letaka pod nazivom Le Courrier de l'Air za civile u Francuskoj i Belgiji pod nemačkom okupacijom.[14]

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ „Forces.gc.ca”. Journal.forces.gc.ca. Pristupljeno 18. 5. 2011. 
  2. ^ Szunyogh, Béla (1955). Psychological warfare; an introduction to ideological propaganda and the techniques of psychological warfare. United States: William-Frederick Press. str. 13. Pristupljeno 11. 2. 2015. 
  3. ^ Chekinov, S. C.; Bogdanov, S. A. „The Nature and Content of a New-Generation War” (PDF). Military Theory Monthly = Voennaya Mysl. United States: Military Thought: 16. ISSN 0869-5636. Arhivirano iz originala (PDF) 20. 2. 2015. g. Pristupljeno 11. 2. 2015. 
  4. ^ Doob, Leonard W. "The Strategies Of Psychological Warfare." Public Opinion Quarterly 13.4 (1949): 635–644. SocINDEX with Full Text. Web. 20 February 2015.
  5. ^ Wall, Tyler (septembar 2010). U.S Psychological Warfare and Civilian Targeting. United States: Vanderbilt University. str. 289. Pristupljeno 11. 2. 2015. 
  6. ^ Kirdemir, Baris (2019). Hostile Influence and Emerging Cognitive Threats in Cyberspace (Izveštaj). Centre for Economics and Foreign Policy Studies. JSTOR resrep21052. 
  7. ^ Lance B. Curke Ph.D., The Wisdom of Alexander the Great: Enduring Leadership Lessons From the Man Who Created an Empire (2004) p. 66
  8. ^ David Nicolle, The Mongol Warlords: Genghis Khan, Kublai Khan, Hulegu, Tamerlane (2004) p. 21
  9. ^ George H. Quester (2003). Offense and Defense in the International System. Transaction Publishers. str. 43. ISBN 9781412829939. Pristupljeno 19. 3. 2016. 
  10. ^ Diogenes Laertius. Lives and Opinions of the Eminent Philosophers. Arhivirano iz originala 26. 6. 2017. g. Pristupljeno 16. 2. 2017. 
  11. ^ a b „Allied PsyOp of WWI”. Pristupljeno 17. 12. 2012. 
  12. ^ Linebarger, Paul Myron Anthony (2006). Psychological Warfare. University of Chicago Press. Pristupljeno 7. 2. 2013. 
  13. ^ „The Battle for the Mind: German and British Propaganda in the First World War”. Quadri.wordpress.com. 25. 4. 2008. 
  14. ^ Taylor, Philip M. (1999). British Propaganda in the Twentieth Century: Selling Democracy. Edinburgh University Press. ISBN 9780748610396. Pristupljeno 7. 2. 2013. 

Literatura uredi

  • Fred Cohen. Frauds, Spies, and Lies – and How to Defeat Them. ISBN 1-878109-36-7 (2006). ASP Press.
  • Fred Cohen. World War 3 ... Information Warfare Basics. ISBN 1-878109-40-5 (2006). ASP Press.
  • Gagliano Giuseppe. Guerra psicologia.Disinformazione e movimenti sociali. Introduzione del Gen. Carlo Jean e di Alessandro Politi Editrice Aracne, Roma, 2012.
  • Gagliano Giuseppe. Guerra psicologia.Saggio sulle moderne tecniche militari, di guerra cognitiva e disinformazione. Introduzione del Gen. Carlo Jean, Editrice Fuoco, Roma 2012.
  • Paul M. A. Linebarger. Psychological Warfare: International Propaganda and Communications. ISBN 0-405-04755-X (1948). Revised second edition, Duell, Sloan and Pearce (1954).
  • Roberts III, Mervyn Edwin. The Psychological War for Vietnam, 1960–1968 (2018)

Spoljašnje veze uredi

  Mediji vezani za članak Psihološki rat na Vikimedijinoj ostavi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Психолошки_рат&oldid=27555703”