Википедија

Radio

Radio je naziv za bežični prenos i detekciju komunikacionih signala elektromagnetnih talasa čije su frekvencije niže od frekvencije vidljive svetlosti. Radio-talasi putuju kroz homogeni prostor (vazduh ili vakuum) pravolinijski, u svim pravcima. Ukoliko postoje diskontinuiteti, kao što je jonosfera u Zemljinoj atmosferi, dolazi do refleksije odnosno odbijanja, a isto takvo odbijanje se dešava i od površine Zemlje. Kada se radio-talasi usmere ka komunikacionom satelitu oni se tu primaju, pojačavaju i emituju nazad ka Zemlji.

Filipsov radio 930A iz 1931. godine
Dugotalasna radio stanica, Motala, Švedska
Zgrada Slovačkog radija, Bratislava, Slovačka (arhitekte Štefan Svetko, Štefan Đurkovič i Barnabaš Kisling 1967—1983)
Radijski toranj u Trondhejmu, Norveška

Informacija se prenosi sistematskim menjanjem neke osobine radio-talasa, kao što je amplituda, frekvencija ili faza. To menjanje se zove modulacija. Takav električni signal se onda uvodi u rezonantno kolo koje je priključeno na emisionu antenu, odakle se emituju radio-talasi u prostor. Uređaj koji emituje radio-talase se naziva radio-predajnik.

Kada se električni provodnik nađe u elektromagnetskom polju radio-talasa, promenljivo elektromagnetsko polje indukuje naizmeničnu struju u provodniku. Ovo se može detektovati i transformisati u zvuk ili drugi signal koji nosi informaciju tako što se prvo što veća količina energije radio-talasa detektuje u anteni prijemnika, uradi obrnuti proces od modulacije (demodulacija) i potom se dobije električni signal koji sadrži neku korisnu informaciju. Uređaj koji prima i obrađuje radio-talase se naziva radio-prijemnik.

Pronalazak uredi

  • Dejvid E. Hjuz je preneo Morzeovu azbuku bežično 1878. Međutim, njegov rad nije ispunio zahteve u vezi poznavanja prirodnog principa ili poznavanja procesa koji je predmet novog fenomena.
  • Između 1893. i 1894. Roberto Landel de Moura, brazilski sveštenik i naučnik, je vršio eksperimente. Nije objavio svoje rezultate do 1900. ali je kasnije pribavio brazilske i američke patente.
  • Aleksandar Stepanovič Popov je 1894. napravio prvi uređaj koji je u prijemnom kolu sadržao koherer. Ovaj uređaj je opisan kao detektor munja i predstavljen Ruskom fizičkom i hemijskom društvu 7. maja 1895. godine.
  • Nikola Tesla je zvanični pronalazač radija. On je prvi razvio i objasnio način za proizvodnju radio frekvencija, princip usaglašenih rezonantnih kola u predajnoj i prijemnoj anteni i javno predstavio principe radija i prenos signala na velike daljine. Za ovaj svoj pronalazak je 1897. godine dobio patent broj 645576 za uređaj opisan kao „bežični prenos podataka“.
  • Đuljelmo Markoni je jedan od pionira radio telegrafije. Ostvario je prvi prenos radio-talasa preko Atlantskog okeana i 1909. godine dobio Nobelovu nagradu za ovaj doprinos. Osnovao je prvu firmu koja se bavila komercijalnom upotrebom radio prenosa. Do 1943. godine je smatran pronalazačem radija dok mu Vrhovni sud SAD nije oduzeo patentno pravo i dodelio ga Nikoli Tesli.
  • Redžinald Fesenden i Li de Forest su pronašli princip amplitudske modulacije. Sa usavršavanjem tehnologije, više radio-stanica je moglo slati radio-signale i istovremeno biti prisutno u etru na bliskim frekvencijama (za razliku od varničnog radija gde je jedna radio-stanica zauzimala široki opseg spektra).
  • Edvin Armstrong je pronašao radio sa frekventnom modulacijom, pa je sada signal bio otporniji na interferenciju proizvedenu električnom opremom i na atmosferske uticaje.

Istorija uredi

Vidi još: Istorija Radija § Radiodifuzija i Istorija radiodifuzije

Najranije radio-stanice su bile jednostavno radiotelegrafski sistemi i nisu prenosili zvučni signal. Da bi audio emisija bila moguća, moralo je doći do razvoja elektronskih uređaji za detekciju i amplifikaciju.

Termoelektronsku cev je izumeo 1904. godine engleski fizičar Džon Ambroz Fleming. On je razvio uređaj koji je nazvao „oscilacioni ventil“ (pošto je propuštao struju u samo jednom smeru). Zagrejano vlakno, ili katoda, je imala sposobnost termoelektronske emisije elektrona koji su tekli do pločaste elektrode (ili anode) kad bi se primenio visok napon. Elektroni, međutim, nisu mogli da idu u suprotnom smeru pošto ploča nije bila zagrevana i stoga nije imala sposobnost termoelektronske emisije elektrona. Kasnije poznata kao elektrovakumska dioda, ona se koristila kao ispravljač naizmenične struje i kao radio talasni demodulator.[1] Ovo je znatno poboljšao kristalni set koji je ispravljao radio signal koristeći jednu ranu diodu u čvrstom stanju baziranu na kristalu i kristalnom detektoru. Međutim, ono što je još uvek nedostajalo je bio pojačivač.

Triodu (napunjenu parom žive sa kontrolnom mrežom) je patentirao 4. marta 1906. Austrijanac Robert fon Liben.[2][3][4] Nezavisno od toga, 25. oktobra 1906,[5][6] Li de Forest je patentirao njegov troelementni audion.[7][8][9] Neki izvori smatraju ovaj izum prvom triodom.[10][11][12][13][14] To nije našlo praktičnu prmenu do 1912. kad se njenu pojačavačku sposobnost prepoznali istraživači.[15]

Oko 1920, tehnologija je sazrela u dovoljnoj meri da je radio emitovanje brzo postajalo održivo.[16][17] Jedan od prvih audio prenosa koji bi se mogao nazvati emitovanjem je izveo na Badnje veče 1906. godine Redžinald Fesenden, mada neki autori to osporavaju.[18] Dok su mnogi rani istraživači pokušali da naprave sisteme slične radiotelefonskim uređajima pomoću kojih samo dva učesnika mogu da komuniciraju, bilo je drugih koji su nameravali da transmituju široj publici. Čarls Herold je započeo emitovanje u Kaliforniji 1909. godine i prenosio je audio signale sledeće godine. (Heroldova stanica je konačno postala KCBS).

U Hagu, Holandija, stanica PCGG je počela sa emitovanjem 6. 11. 1919, što je verovatno čini prvom komercijalnom radio-difuznom stanicom. Godine 1916, Frank Konrad, jedan elektroinženjer zaposlen u Westinghouse Electric Corporation, počeo je emitovanje iz njegove garaže u Vilkinsbergu u Pensilvaniji) sa pozivnim slovima 8XK. Kasnije se stanica preselila na vrh zgrade Vestinghausove farike u istočnom Pitsburgu u Pensilvaniji). Vestinghaus je ponovno lansirao stanicu kao KDKA dan 2. 11. 1920, kao prvu komercijalno licenciranu radio stanicu u Americi.[19] Oznaka komercijalnog emitovanja potiče od tipa licence za emitovanje; reklame nisu emitovane do nakon nekoliko godina kasnije. Prvu licenciranu emisiju u Sjedinjenim Državama je uradila stanica KDKA, što je bilo u kontekstu Harding/Koksovih predsedničkih izvora. Montrealska stanica koja je postala CFCF je počela emisiono programiranje dana 20. maja 1920, a Detroitska stanica koja je postala WWJ je počela s programskim emitovanjem dana 20. avgusta 1920, mada ni jedna od njih nije imala licencu u to vreme.

Godine 1920, bežično emitovanje za zabavu je započetu u UK sa Markonijevog istraživačkog centra 2MT u Ritlu u blizini Čelmsforda u Engleskoj. Poznata emisija iz Markonije radne fabrike u Nju Stritu u Čelmsfordu je proslavila soprano damu Neli Melbu dana 15. juna 1920, kad je ona pevala dve arije i njen poznati tril. Ona je bila prvi umetnik međunarodnog renomea koji je učestvovao u direktnoj radio emisiji. Stanica 2MT je počela sa emitovanjem regularnog zabavnog programa 1922. godine. Stanica BBC je nastala 1922, a dobila je Kraljevsku povelju 1926. godine, čime je postala prvi nacionalni emiter na svetu,[20][21] čemu je sledila stanica Češki radio i drugi evropski emiteri 1923. godine.

Radio Argentina je počela sa regularnim planskim transmisijama iz Teatro Coliseo u Buenos Ajresu dana 27. avgusta 1920. Ova stanica je dobila licencu 19. novembra 1923. Kašnjenje je bilo uzrokovano nedostatkom zvaničnog argentinskog postupaka licenciranja pre tog datuma. Ova stanica je nastavila s regularnim emitovanjem zabavnog i kulturnog sadržaja tokom nekoliko decenija.[22]

Radio u obrazovanju je uskoro sledio i koledži širom SAD su počeli da uvode kurseve radio emitovanja u njihove nastavne planove i programe. Kari koledž u Miltonu, Masačusets je uveo jedan od prvih nastavnih smerova za emitovanje 1932. godine, kad je koledž uspostavio saradnju sa WLOE u Bostonu radi izrade studentskih radio programa.[23]

Elektromagnetni spektar uredi

 
Elektromagnetni spektar i dijagram prenosa.

Radio-talasi su oblik elektromagnetnog zračenja, koji se stvaraju kada se bilo koji naelektrisani objekat (u radio prenosu elektron) ubrza sa frekvencijom koja leži u radijskom frekventnom opsegu (RF) elektromagnetnog spektra. U radiju ovo ubrzavanje izaziva naizmenična struja u anteni. Radio-talasi zauzimaju opseg od nekoliko desetina Hz do 300 GHz, iako komercijalno važne primene koriste mali deo ovog spektra.

  • ELF: 3 Hz - 30 Hz
  • SLF: 30 Hz - 300 Hz
  • ULF: 300 Hz - 3 kHz
  • VLF: 3 kHz - 30 kHz
  • LF: 30 kHz - 300 kHz
  • MF: 300 kHz - 3 MHz
  • HF: 3 MHz - 30 MHz
  • VHF: 30 MHz - 300 MHz
  • UHF: 300 MHz - 3 GHz
  • SHF: 3 GHz - 30 GHz
  • EHF: 30 GHz - 300 GHz

Ostale vrste elektromagnetnog zračenja, sa frekvencijama iznad radio-frekventnog opsega, su mikrotalasi, infracrveno zračenje, vidljiva svetlost, ultraljubičasto zračenje, iks-zraci i gama zračenje. Pošto je energija pojedinačnog fotona u RF opsegu premala da izbije elektron iz atoma, radio-talasi se klasifikuju kao nejonizujuće zračenje.

Nilsen Audio, ranije poznat kao Arbitron, američka je kompanija koja izveštava o radio publici, definiše „radio stanicu“ kao: AM ili FM stanicu koju je licencirala vlada; HD radio (primarnu ili multikast) stanicu; prenos preko interneta postojeće stanice koju je vlada licencirala; jedan od satelitskih radio kanala iz XM satelitskog radija ili Sirijus satelitskog radija; ili potencijalno stanicu koja nije licencirana.[24]

Galerija uredi

  •  
    Radio-aparat marke „Ingelen” iz perioda prve polovine XX veka. Deo je zbirke privredno-tehničkog materijala Narodnog muzeja u Leskovcu.

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ Guarnieri, M. (2012). „The age of vacuum tubes: Early devices and the rise of radio communications”. IEEE Ind. Electron. M.: 41—43. doi:10.1109/MIE.2012.2182822. 
  2. ^ [1] DRP 179807
  3. ^ Tapan K. Sarkar, ur. (2006). History of wireless. John Wiley and Sons. str. 335. ISBN 978-0-471-71814-7. 
  4. ^ Okamura 1994, str. 20. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFOkamura1994 (help)
  5. ^ [2] Patent US841387 from 10/25/1906
  6. ^ U.S. Patent 879,532
  7. ^ De Forest patented a number of variations of his detector tubes starting in 1906. The patent that most clearly covers the Audion is U.S. Patent 879.532, Space Telegraphy, filed January 29, 1907, issued February 18, 1908
  8. ^ De Forest, Lee (1906). „The Audion; A New Receiver for Wireless Telegraphy”. Trans. of the AIEE. American Institute of Electrical and Electronic Engineers. 25: 735—763. doi:10.1109/t-aiee.1906.4764762. Pristupljeno 7. 1. 2013.  The link is to a reprint of the paper in the Scientific American Supplement, No. 1665, November 30, (1907). str. 348.–350, copied on Thomas H. White's United States Early Radio History website
  9. ^ Godfrey, Donald G. (1998). „Audion”. Historical Dictionary of American Radio. Greenwood Publishing Group. str. 28. Pristupljeno 7. 1. 2013. 
  10. ^ Okamura 1994 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFOkamura1994 (help)
  11. ^ Amos, S. W. (2002). „Triode”. Newnes Dictionary of Electronics, 4th Ed. Newnes. str. 331. Pristupljeno 7. 1. 2013. 
  12. ^ Hijiya 1992
  13. ^ Lee 2004
  14. ^ Hempstead & Worthington 2005
  15. ^ Nebeker 2009, str. 14–15
  16. ^ „The Invention of Radio”. 
  17. ^ Guarnieri, M. (2012). „The age of vacuum tubes: the conquest of analog communications”. IEEE Ind. Electron. M.: 52—54. doi:10.1109/MIE.2012.2193274. 
  18. ^ Fessenden — The Next Chapter RWonline.com Arhivirano na sajtu Wayback Machine (16. septembar 2009)
  19. ^ Baudino, Joseph E.; Kittross, John M. (1977). „Broadcasting's Oldest Stations: An Examination of Four Claimants”. Journal of Broadcasting: 61—82. Arhivirano iz originala 6. 3. 2008. g. Pristupljeno 18. 1. 2013. 
  20. ^ „Callsign 2MT & New Street”. 
  21. ^ „BBC History – The BBC takes to the Airwaves”. BBC News. 
  22. ^ Atgelt, Carlos A. "Early History of Radio Broadcasting in Argentina." The Broadcast Archive (Oldradio.com).
  23. ^ Curry College - Home
  24. ^ „What is a Radio Station?”. Radio World. str. 6. 

Literatura uredi

  • Hempstead, Colin; Worthington, William E. (2005). Encyclopedia of 20th-Century Technology, Vol. 2. Taylor & Francis. str. 643. ISBN 978-1-57958-464-1. 
  • Nebeker, Frederik (2009). Dawn of the Electronic Age: Electrical Technologies in the Shaping of the Modern World, 1914 to 1945. John Wiley & Sons. str. 14—15. ISBN 978-0-470-40974-9. 
  • Okamura, Sōgo, ur. (1994). History of Electron Tubes. IOS Press. str. 20. ISBN 978-90-5199-145-1. 
  • Hijiya, James A. (1992). Lee de Forest. Lehigh University Press. str. 77. ISBN 978-0-934223-23-2. 
  • Asa, Briggs (1961). The History of Broadcasting in the United Kingdom. Oxford University Press. .
  • Lee, Thomas H. (2004). Planar Microwave Engineering: A Practical Guide to Theory, Measurement, and Circuits. Cambridge University Press. str. 13—14. ISBN 978-0-521-83526-8. 
  • Okamura, Sōgo (1994). History of Electron Tubes. IOS Press. str. 17—22. ISBN 978-90-5199-145-1. 
  • Crisell, Andrew. An Introductory History of British Broadcasting (2002) excerpt
  • Ewbank Henry and Lawton Sherman P. Broadcasting: Radio and Television (Harper & Brothers, 1952).
  • Fisher, Marc. Something In The Air: Radio, Rock, and the Revolution That Shaped A Generation (Random House, 2007).
  • Hausman, Carl, Messere, Fritz, Benoit, Philip, and O'Donnell, Lewis, Modern Radio Production, 9th ed., (Cengage, 2013)
  • Head, Sydney W., Christopher W. Sterling, and Lemuel B. Schofield. Broadcasting in America." (7th ed. 1994).
  • Lewis, Tom (1991). Empire of the Air: The Men Who Made Radio. 1st ed., New York: E. Burlingame Books. ISBN 978-0-06-018215-1.  "Empire of the Air: The Men Who Made Radio" (1992) by Ken Burns was a PBS documentary based on the book.
  • Pilon, Robert, Isabelle Lamoureux, and Gilles Turcotte. Le Marché de la radio au Québec: document de reference. [Montréal]: Association québécoise de l'industrie du dique, du spectacle et de la video, 1991. unpaged. N.B.: Comprises: Robert Pilon's and Isabelle Lamoureux' Profil du marché de radio au Québec: un analyse de Média-culture. -- Gilles Turcotte's Analyse comparative de l'écoute des principals stations de Montréal: prepare par Info Cible.
  • Ray, William B. (1990). FCC: The Ups and Downs of Radio-TV Regulation. Iowa State University Press. .
  • Russo, Alexan der. Points on the Dial: Golden Age Radio Beyond the Networks (Duke University Press; 2010) 278 pages; discusses regional and local radio as forms that "complicate" the image of the medium as a national unifier from the 1920s to the 1950s.
  • Scannell, Paddy, and Cardiff, David. A Social History of British Broadcasting, Volume One, 1922-1939 (Basil Blackwell, 1991).
  • Schramm, Wilbur, ed. The Process and Effects of Mass Communication (1955 and later editions) articles by social scientists
    • Schramm, Wilbur, ed. Mass Communication (1950, 2nd ed. 1960); more popular essays
  • James, Schwoch (1990). The American Radio Industry and Its Latin American Activities, 1900-1939. University of Illinois Press. .
  • Stewart, Sandy. From Coast to Coast: a Personal History of Radio in Canada. (Entreprises Radio-Canada, 1985). xi, 191 p., ill., chiefly with b&w photos. ISBN 978-0-88794-147-4. 
  • Stewart, Sandy. A Pictorial History of Radio in Canada (Gage Publishing, 1975). v, [1], 154 p., amply ill. in b&w mostly with photos. SBN 7715-9948-X
  • Llewellyn, White (1947). The American Radio. University of Chicago Press. .
Patenti

Spoljašnje veze uredi

 
Radio na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Радио&oldid=27548045”