Radni list
Radni list ili radni listić je didaktički materijal sa zadacima za samostalan rad učenika. Pored zadataka, radni list sadrži i uputstva za rad, spisak pribora i sredstava, a često i adekvatnu sliku ili ilustraciju koja ima za cilj da pojasni uputstvo ili da ga skrati. Na poleđini radnog lista se mogu dati i rešenja zadataka. Radne listove može da osmisli sam nastavnik, a postoje i štampani radni listovi, bilo kao samostalno izdanje ili u okviru udžbenika (tzv. „radni udžbenik“).
Norme uredi
Radni listovi se već duže vreme primenjuju u školskoj praksi i to u svim razredima. Mogu biti različitog oblika, veličina i boja, ali se najčešće koristi format A4 ili veličine dopisnice. Prave se od hartije ili kartona. Najveći broj pedagoga smatra da na radnom listu treba da bude samo jedan zadatak, ali broj zadataka može biti veći i zavisi od uzrasta učenika, prirode predmeta i težine zadataka. Broj listića se određuje prema broju učenika u odeljenju, obliku rada i cilju koji treba da se postigne. Što se samih zadataka tiče, oni treba da budu razumljivi, a njihova težina usklađena sa zahtevima školskog programa i individualnim sposobnostima učenika. Listići se grupišu prema nastavnim oblastima, a radi lakše upotrebe često se i označavaju brojevima ili oznakama.[1]
Vrste uredi
Listići se mogu podeliti na istovrsne, kada svi učenici dobijaju isti zadatak i listiće različitih nivoa težine kada se diferencira rad u odeljenju. Prema Dotranu, listići se mogu podeliti na osnovu njihove svrhe: za nadoknađivanje, za razvoj, za vežbanje i za samostalno učenje.[2]
Korišćenje uredi
Način korišćenja u nastavnom procesu nije univerzalan i on zavisi od mnogo faktora. Najčešće aktivnosti u toku rada sa listićima su njihov izbor, rad sa njima i kontrola tog rada. Izbor i kontrolu vrši nastavnik i on može, sam ili sa učenicima da proverava da li su rešenja zadataka tačna i tako ima uvid u napredovanje učenika, kako pojedinačno tako i cele grupe. Od rešenja zadataka zavisi da li će učenik dobiti zadatke sa težim zahtevima, a preporuka je da u tome odlučuju i sami učenici. Takođe, prilikom kontrole, nastavnik može da da i dodatna objašnjenja i smernice za dalji rad.[1]
Izrada uredi
Nastavnici se radije odlučuju da koriste gotove listiće umesto da ih sami prave, kako zbog toga što postoji bojazan da neće ispuniti željeni kvalitet, tako i zbog toga što izrada ovakvog materijala zahteva trud i vreme. Izrada listića zahteva da nastavnik bude upoznat sa predznanjima svojih đaka kako bi odredio obim i težinu zadataka. Kako bi se dobili kvalitetni radni listovi, potrebno je prethodno odabrati sadržaje, jer nisu svi pogodni za ovakav način rada. Sadržaj listića može biti različit, a učenici mogu popunjavati zadatak na samom listiću ili na posebnom listu ili u svesci, ukoliko se želi da se listić koristi i na drugim časovima. Listić bi trebalo da sadrži zadatak (zadatke), uputstvo za rad, pitanja koja će pomagati u radu, odnosno koja će navoditi đake, a na poleđini radnog listića mogu da se nalaze rešenja zadataka.[1]
Primena i kontrola uredi
Listići se mogu koristiti u različite svrhe; nekada u okviru redovne nastave, a nekada na dopunskim/dodatnim časovima, jer se sami listići mogu razlikovati prema težini zadataka, vrsti i načinu rešavanja. Mogu se koristiti samo u uvodnom delu časa, završnom ili glavnom, za usvajanje novog gradiva ili za utvrđivanje već naučenog. Pokazalo se da je u nastavi poznavanja prirode i društva na primer, najpogodnije koristiti listove na časovima utvrđivanja gradiva. Sam postupak primene zahteva izradu listića, rad sa njima i kontrolu tog rada. Ukoliko se učenici prvi put sreću sa ovakvim načinom rada, neophodno je prethodno ih informisati o tome. Preporučuje se da se listići u nastavu uvode postupno, a dok učenici rešavaju zadatke, nastavnik treba da prati njihov rad, usmerava i pomaže. Takođe, nastavnik vrši i kontrolu onog što je urađeno i o tome obaveštava učenike kako bi bili upoznati sa svojim postignućima. Samokontrola bi podrazumevala da učenik kontroliše samog sebe uz pomoć listića ili na neki drugi način. Ukoliko se koriste istovrsni listići, moguća je i kolektivna provera i ispravka. Preporučuje se da učenik kontroliše samog sebe, jer time dobija motiv za rad, ali je potrebno da već ima neko iskustvo u radu sa listićima. Konačno, nastavnik treba da evidentira (brojčano ili opisno) postignuće učenika, kako bi mogao dalje da priprema i organizuje vaspitno-obrazovni rad.[1]
Značaj uredi
Rad sa listićima koji su prilagođeni individualnim sposobnostima svakog učenika je u skladu sa načelom individualizacije. Džon Lok je primetio da „nema dva deteta koja bi se mogla vaspitavati istim metodama“[3], jer se učenici među sobom bitno razlikuju prema sposobnostima, iskustvima, socijalnom statusu itd, iako pripadaju istom razredu. Rad sa listićima može biti jedno od rešenja za prilagođavanje nastave svakom učeniku ponaosob, pri čemu će se svakako postići efikasniji rad, ali ova metoda ipak nije jedina. Teorija naime, nudi velike mogućnosti, pa je teško odlučiti se za neku od njih.[4] Nastavni listići su se pokazali opravdanim sredstvom tokom čitavog časa naročito ako se kombinuju sa drugim metodama.[1]
Reference uredi
- ^ a b v g d Petrović, C: Funkcija nastavnih listića u individualizaciji nastave priroda i društva. Učitelj 33/34, časopis Saveza učiteljskih društava SR Srbije: Beograd. 1990. strane: 180-188.
- ^ Dotran, R: Individualizovana nastava. Sarajevo, 1962.
- ^ Nastić, R: Nastavni listići u nastavi engleskog jezika, Pedagoška stvarnost br 3, Novi Sad, 1969. str. 438.
- ^ Šujica J: Nastavni listići razvijaju samostalnost učenika, Iskustva, br 1-2, Sarajevo 1975. str. 19.