Rat u Abhaziji (1998)
Rat u Abhaziji 1998. godine vodio se u Gali okrugu na istoku Abhazije, nakon što su etnički Gruzijci pokrenuli pobunu protiv Abhazijske secesionističke vlade. Sukob se ponekad naziva Šest dana rata u Abhaziji međutim u to ime se uzima u obzir samo Abhazijska ofanziva između 20. i 26. maja, dok neprijateljstva i pobunjenički napadi su već počeli 18. maja[1][2].
| Rat u Abhaziji (1998) | |||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Deo sukoba u bivšem Sovjetskom Savezu | |||||||||||
 Karta abhaskog rata iz 1998. godine. | |||||||||||
| |||||||||||
| Sukobljene strane | |||||||||||
 Abhazija |
 Gruzija | ||||||||||
| Komandanti i vođe | |||||||||||
|
Sergej Bagapš |
Eduard Ševardnadze Zurab Samušija Dato Šengelija Gujar Kurašvili | ||||||||||
| Jačina | |||||||||||
| 1.500 vojnika | 300 gerilaca | ||||||||||
| Žrtve i gubici | |||||||||||
|
8 ubijenih i 17 ranjenih (po abhaskim izvorima) 300 ubijenih i veliki broj ranjenih (po gruzijskim izvorima) |
17 poginulih 24 ranjenih 56 zarobljenih 6 nestalo 20.000-40.000 proteranih civila | ||||||||||
Pozadina uredi
Nakon prestanka neprijateljstava, tokom koje su snage Abhazije uspostavile kontrolu nad gotovo celom teritorijom Abhazije (sa izuzetkom gornjeg dela Kodori doline), 14. maja 1994. godine gruzijska i abhazijska strana su potpisale u Moskvi sporazum o prekidu vatre i razdvajanju snaga. Na osnovu ovog dokumenta i naknadnom odlukom Saveta šefova država u zoni sukoba od juna 1994. godine postavljene su Kolektivno mirovne snage, čiji je zadatak bio da se održi režim ne-nastavka vatre.
Tokom perioda između 1994. i 1997. godine, nekoliko desetina hiljada etničkih Gruzijaca (megreli) koji su pobegli tokom rata u svoja mesta prebivališta u Gali okrugu i nisu učestvovali u borbama su se vratili svojim kućama. Abhazijske vlasti su se složile da se vrate pod pritiskom međunarodne zajednice. Pored toga, pre rata, velika većina lokalnog stanovništva su etnički Gruzijci (Megrelians), i sa njihovim odlaskom lokalna privreda je opala. Pitanje povratka gruzijskih izbeglica u drugim oblastima Abhazije za nekoliko godina nije rešena na zvaničnom nivou.
Ministarstvo unutrašnjih poslova Abhazije je utvrdilo da su skoro svi zaposleni imali iskustvo borbe i da nisu imali dovoljno snage da kontrolišu celu teritoriju Gali okruga i da su bili primorani da se fokusiraju na obezbeđenju Okružnog centra za Gali. Jedinica oružanih snaga Abhazije praktično nije bilo.
Nakon povlačenja gruzijskih trupa sa teritorije Gali okruga, uz aktivnu podršku velikog dela lokalnog stanovništva su povremeno nastavljane subverzivne aktivnosti protiv Abhaske milicije u kojima su učestvovali bivši pripadnici gruzijske milicije i oficiri Abhaske Autonomne Republike (u Gruziji) Ministarstva unutrašnjih poslova. Zvaničnici gruzijskih vlasti su ih zvali "gerilci" i naglasile da sami snose odgovornost za svoje postupke na bilo koji način. Sve svoje snage tokom vremena, gruzijske oružane grupe su počele da vrše pritisak na položaje kolektivnih mirovnih snaga, pokušavajući da ih demorališu i da se odreknu punog ostvarenja svojih funkcija. U nedostatku dovoljne snage da uspostave kontrolu nad teritorijom Gali okruga, njihove grupe destabilizuju situaciju i podrivaju mirovni proces[3].
Najveći gerilska formacija obučena u kampovima za obuku na teritoriji Gruzije, postala je "Bela Legija" (komandant Zurab Samušia, sledbenik Gamsahurdija). Neposredno pre događaja iz maja 1998. godine nastalo je još jedan odred - "Šumska braća" (Komandant Dato Šengelia, bivši član "Mhedrionija"). U aprilu 1998. godine, aktivnost gruzijskih partizanskih grupa značajno se povećala. Sa agentima je uspostavljen sistem nadzora u celoj oblasti gde oni prate sva kretanja predstavnika vlasti Abhazije i postavljaju zasede, mine, bombe protiv određenih pojedinaca ili oklopnih vozila koja pripadaju "crnoj listi". Akcije gruzijskih partizanskih grupa su bile koordinirane i usko povezane sa gruzijskim Ministarstvom državne bezbednosti (MGB). Celokupna teritorija Gali okruga već u martu 1998. godine, je uslovno podeljena u osam posebnih područja odgovornosti subverzivnih grupa. Koristeći prednosti pasivnosti, gruzijske jedinice raspoređene su za kreiranje baze podataka, utvrđivanje zgrada, naoružavanje lokalnog stanovništva. U nekoliko lokaliteta su istaknute gruzijske nacionalne zastave. U stvari, pod kontrolom gruzijskih snaga pokazali su se na celoj teritoriji Gali okruga.
Dana 6. maja 1998. godine, Abhazijske oružane snage su prebačene u stanje visoke pripravnosti, nakon što je postalo jasno da je Vrhovni savet Abhazije u egzilu prešao iz Tbilisija u Zugdidi i raspoređeni u Zugdidi okrugu, pored reke Inguri (zapravo gruzijsko-abhaske granice), njihove milicije ("agencija za sprovođenje zakona"). Prema rečima predstavnika vlasti Abhazije, oko 300 gruzijskih militanata (partizana) napalo je Gali okrug, i počeli pripreme za subverzivne akcije velikih razmera. Prema Abhazijskim izvorima, oni su radili sa lokalnim stanovništvom Gruzije (posebno ženama i decom), pozivajući ih da privremeno napuste svoje domove i utočište u slučaju nastavka sukoba.
Rat uredi
Dana 18. maja je došlo do napada na ogranke Abhazijske milicije u selu Repi u Gali okrugu, u kojem je ubijeno 17 policajaca. Prema abhaskim izvorima, sredinom maja, postalo je poznato da su "Bela Legija" i "Šumska braća" uz podršku internih trupa u Gruziji planirala da na Dan nezavisnosti Gruzije, 26. maja da otrgnu Gali okrug od Republike Abhazije i da na mesto u Gali okrugu takozvane Autonomne Republike Abhazije dovedu na čelo Tamaza Nadareišvilija. Nakon prijema ove informacije, rukovodstvo Abhazije je odlučilo da pokrene operaciju na eliminaciji gruzijskih oružanih snaga u Gali okrugu. Prema gruzijskim izvorima, snage Abhazije su 20. maja ušle u Gali okrug i brojale oko 1.500 vjnika, sa tenkovima T-55 i T-72 oklopnih transportera i artiljerijskih oruđa. Gruzijski militanati, naoružani sa ručnim bacačima i lakim oružjem, zadržali su odbranu na unapred pripremljenim položajima, uz aktivnu podršku artiljerije i oklopnih vozila gruzijskog MUP-a. Najžešće borbe su se vodile za zauzimanje Humuškurija, Gornji Bargiap, Sid i Saberio (Hidroelektrana na Inguri). Borbe su trajale šest dana.
Abhaska ofanziva uredi
Rano ujutru 20. maja, rezervisti u istočnoj grupi vojnika (HBV) u vezi sa specijalnim snagama Ministarstva odbrane, bezbednosti i MUP-a izvršile su napad na sela Humuškur i Sid. Operacija je bila pod komandom zamjenika ministra odbrane, komandanta Istočne grupe snaga pukovnika V. Anua. Na prilazima sela Humuškur potom su se sastali sa linijom odbrane u dubini, a nakon žestokh borbi su bili primorani da se povuku. Druga grupa, uništavanje neprijateljske grupe na periferiji Side, zauzela je selo.
Kao rezultat ove operacije i kasnije istrage utvrđeno je da je u svim mestima u Gali okrugu (osim za grad Gali i Čurbuhnji), stvorena utvrđenja sa inženjerskih objekata. Ukupan broj branitelja, prema obaveštajnim, procenama, dostigao je 2.000. U vezi sa ovim postojala je potreba za vojne operacije velikih razmera. Ministarstvo odbrane Abhazije, formiralo je pod rukovodstvom i komandnom mestu ministra odbrane V. Mikanba, u sedištu Istočne grupe vojnika (Očamčira) - postavlja na komandno mesto u Gali okrugu - general-majora G. Agrba - Pomoćnik ministra odbrana, general-major V. Aršba - načelnik Generalštaba, general-majora M. Kišmarija - vojnog povjerenika, pukovnika A. Tarbesa - Predsedavajući Saveta bezbednosti, pukovnik V. Lagvilava - zamenik ministra unutrašnjih poslova, pukovnika Vladimira Anua - zamenik.
Zbog izbijanja neprijateljstava Gruzijski ministar odbrane David Tevzadze 21. maja razgovarao je u Zugdidi sa komandantom kolektivnih mirovnih snaga generalom S. Kutijom. U međuvremenu, gruzijske vojne snage, Ministarstvo unutrašnjih poslova i granična služba je stavljena u stanje pune borbene gotovosti. Istog dana, delegacija Abhazije stigla je u Tbilisi na razgovore sa gruzijskim rukovodstvom.
Dana 22. maja na vanrednom sastanku Koordinacionog saveta (osnovan 1997. godine u okviru pregovora u Ženevi) stranke odobren je nacrt koji obavezuje Abhaziju da se povuče iz Gali okruga po zajedničkom protokolu, i Gruzije - da zaustave napade gerilskih grupa u okrugu. Prema rečima stručnjaka, postalo je indirektno priznanje činjenice da su gruzijske vlasti u izvesnoj meri imale kontrolu akcija paravojnih grupa.
U međuvremenu, ujutru 22. maja Abhazijske snage su nastavile ofanzivu u nekoliko pravaca. Tokom prve faze ove operacije je bio potisnut otpor u selima Tšir, Humuškur, Sašamugio, Gornji Bargiap i Tagiloni. Do kraja linije koju su držale prednje granice 24. maja se Gornji Bargiap i Sabutbaio su stavile pod kontrolu. Od početka velike operacije Abhazijske gruzijske gerilske grupe su komandantu gruzijskih snaga predsedniku Eduardu Ševardnadzeu apelovale da uputi oklopna vozila da uđu u Gali distrikt i da započne sveobuhvatni rat protiv Abhazije. Ali predsednik i ministar spoljnih poslova Gruzije je odbio njihove molbe. Na hitni zahtev predsednika Ševardnadzea, ruski ministar odbrane Igor Sergejev, komandant kolektivnih mirovnih snaga naložio je da se obezbedi zaštita mirnog gruzijskog stanovništva, slično kao iu 1993. godini koji su primorani da pobegnu od borbi.
Dok su snage Abhazije nastavljale ofanzivu, u Gagri su sa strane posredovali Specijalni predstavnik Generalnog sekretara UN L. Bota i komandanta kolektivnih mirovnih snaga S. Korobko o prekidu vatre i početku pregovora.
Dana 24. maja, gruzijski ministar bezbednosti i članovi vrhovnog saveta odbrane na zatvorenom sastanku u Zugdidi, razgovarali su o razvoju situacije. Istovremeno, Kancelarija glavnog tužioca Gruzije je zvanično najavila da borbama na teritoriji Gali okruga neće učestvovati nikakve snage redovne gruzijske vojske. U periodu od 23. maja do 26. maja na teritoriji Distrikta jedinica 1. brigade gruzijskih unutrašnjih snaga, poslate su u Gali okrug, ali je kasnije ministar odbrane Dejvid Tevzadze rekao da je to pitanje održavanja "bezbednosti koridora" za civile i izbeglice.
Dana 25. maja, Gruzija i Abhazija su potpisale "Protokol o prekidu vatre, slabljenju oružanih snaga i zaštitnih mera za sprečavanje upotrebe sile" ("Protokol iz Gagre"), prema kojem se Gruzija obavezala da "preduzme efikasne mere za suzbijanje akcija penetracije u Abhaziji terorističkih i subverzivnih grupa, naoružanih grupa i lica", a Abhazija - da spreči nezakonitu upotrebu sile protiv civilnog stanovništva u Gali okrugu". Prema sporazumu, primirje je stupilo na snagu od 06:00 časova 26. maja, a zatim je potrebno da počne da se povuku zaraćene strane, ali su snage Abhazije nastavila operacije do 15:00 časova 26. maja i preuzele kontrolu nad gotovo čitavim područjem Gali okruga. Oko trideset hiljada civila ponovo je primorano da napuste svoje domove i pobegnu u Zugdidi, na teritoriju pod kontrolom Gruzije.[4][5]
Gubici uredi
Prema podacima Zavoda za glavnog tužioca Gruzije, gruzijska strana je izgubila 17 poginulih vojnika i 35 civila, 6 ljudi je nestalo, 24 ranjeno i 56 zarobljeno. Abhazijski gubici su procenjeni na 600 mrtvih i stotine povređenih. Prema podacima ITAR-TASS-a, dobijenih iz Zugdidi okruga Gruzije, po stupanju na snagu sporazuma o prekidu vatre, Abhazijske naoružane grupe počele su da pale prazne kuće u selima Otobaija, Tagiloni, Gornji Bargebi, Nabakevi, Dihazurga, Sablja. Prema tužiocu Gruzije, sve kuće su spaljene, ukupno 1695[6][6].
Prema podacima Abhazije, strukture vlasti Abhazije su imale gubitke od 8 ubijenih, 20ranjenih, dok su gruzijski gubici iznosili oko 150 poginulih i ranjenih.
Vidi još uredi
Reference uredi
- ^ Bahcheli 2004, str. 151
- ^ Oleg Tatarčenkov. ŠESTIDNEVNAЯ VOЙNA V GALЬSKOM RAЙONE
- ^ Problemы suvereniteta: Gruzino-abhazskiй process mirnogo uregulirovaniя, pod red. Džonatana Koэna // Conciliation Resources, 1999[mrtva veza]
- ^ Ševardnadze prizval k voйne protiv Abhazii // Voйna i mir, 15.05.2008
- ^ „Protokol o prekraщenii ognя, razvedenii vooružennыh formirovaniй i garantiяh po nedopuщeniю silovыh deйstviй. Gagra, 25 maя 1998 g.”. Arhivirano iz originala 04. 03. 2016. g. Pristupljeno 12. 04. 2016.
- ^ a b „«Nezavisimaя gazeta», эlektronnaя versiя. Nomer 093 (1664) ot 27 maя 1998 g.”. Arhivirano iz originala 26. 03. 2005. g. Pristupljeno 12. 04. 2016.
Literatura uredi
- Bahcheli, Tozun (2004). De Facto States: The Quest For Sovereignty. Psychology Press. str. 151.