Retorika

Retorika je veština ubeđivanja. Uporedo sa gramatikom i logikom (ili dijalektikom — vidi Marcijan Kapela), jedna je od tri drevne veštine diskursa. Retorika ima za cilj da prouči kapacitete pisaca ili govornika koji su potrebni da informišu, ubede ili motivišu određenu publiku u specifičnim situacijama. Aristotel definiše retoriku kao „sposobnost uočavanja u svakom datom slučaju raspoloživih sredstava uveravanja” i budući da je ovladavanje tom umetnošću bilo neophodno za pobede u pravnim slučajevima ili za usvajanje predloga u skupštini ili za govorničku reputaciju u građanskim ceremonijama, naziva je „kombinacijom nauke o logici i etičke grane politike”. Retorika obično pruža heuristiku za razumevanje, otkrivanje i razvijanje argumenata za određene situacije, poput Aristotelova tri ubedljiva obraćanja publici: logosa, patosa i etosa. Pet kanona retorike ili faze razvijanja ubedljivog govora prvo su kodifikovane u klasičnom Rimu: pronalazak, uređenje, stil, sećanje i isporuka. Od drevne Grčke do kraja 19. veka, retorika je imala središnju ulogu u zapadnom obrazovanju u obučavanju govornika, pravnika, savetnika, istoričara, državnika i pesnika.

Slika koja prikazuje predavanje na viteškoj akademiji, koju je naslikao Piter Isacs ili Rejnhold Tim za zamak Rozenborg kao deo serije od sedam slika koje prikazuju sedam nezavisnih umetnosti. Ova slika ilustruje retoriku.

Retorika predstavlja teoriju, skup pravila o lepom govoru, a besedništvo (govorništvo) praksu u kojoj se ta pravila primenjuju. Već su sofisti najpre nastojali da govorom ubeđuju slušaoce, a potom da na druge prenose svoja iskustva kako se uspešno govori. Skoro svaki od njih je otkrivao izvesna pravila o tome kako se slušaoci najefektnije pridobijaju izgovorenom rečju. Iz toga su nastali prvi priručnici besedništva — rhetorike techne. Sofisti su prvi počeli da izgrađuju retoriku kao sistem pravila koja olakšavaju da se beseda uspešno sastavi i održi, dok je proizvod tih primenjenih pravila bio sam govor, odnosno besedništvo. Istorijski posmatrano, besedništvo prethodi retorici. Najpre se razvijala govornička praksa, da bi se tek kasnije, na osnovu nje, oformila i izgradila govornička pravila i uputstva, retorika.

„Uputstvo za predavanje Vedžbanja u govoru i razumevanju”, udžbenik o besedništvu za decu iz 1870. godine.

Aristotel je razlikovao retoriku i besedništvo. Smatrao je da se retorika bavi pronalaženjem najboljih sredstava za ubeđivanje: njen osnovni zadatak se ne sastoji u uveravanju, nego u »sposobnosti teorijskog iznalaženja uverljivog u svakom datom slučaju«. Dakle, besedništvo je sama veština uveravanja, dok retorika ima zadatak da iznalazi najpogodnija sredstva za uveravanje slušalaca i daje savete kako se to postiže. Ciceron takođe podrazumeva razliku između besedništva i retorike, pa govori o retorici kao o nauci, dok pod govorništvom podrazumeva govorničku praksu, tj. praktično besedništvo (eloquentia). Pisac najznamenitijeg rimskog udžbenika retorike, Kvintilijan nedvosmisleno kaže da je retorika »nauka o dobrom govoru« — bene dicendi scientia. Jovan Sterija Popović, srpski komediograf, profesor prava, ali i pisac prve retorike u modernoj Srbiji, smatra da je retorika »nauka koja pravila krasnorečija izlaže i opključuje sposobnost predstavlenija i misli izražavati pravilno, jasno i saobrazno s celju«. Još pre njega je Dositej Obradović pisao da je retorika «nauka lepo govoriti, srce množestva ljudi dobijati i celi narod na sve što je dobro, pohvalno i opštepolezno sklanjati i dovoditi». Čuvena Retorika Branislava Nušića ima podnaslov koji glasi Nauka o besedništvu. Retorika, dakle, predstavlja nauku o besedništvu, teorijski uobličena pravila i principe koji će pomoći da se održi uspešan govor, dok je samo besedništvo (govorništvo) praktična sfera u kojoj se ta pravila primenjuju.

Retorika razvrstava govore prema raznim kriterijumima. Od antike do danas se klasifikuju na informativni govor u rimskoj podeli: docere, govor koji uverava i pokreće na akciju (rimsko movere) i zabavljački govor (delectare). Još od antičkih vremena ustalila se podela na tri osnovne vrste govorništva: sudsko, političko i prigodno. Ova klasifikacija, koju je naročito afirmisao Aristotel (mada je postojala i pre njega), održala se do danas. Prema njegovim rečima: a) sudsko besedništvo je svako ono u kome „susrećemo optužbu i odbranu”, b) političko je ono u kome se „na nešto podstiče ili od nečega odvraća”, a v) prigodno ono koje „nešto hvali ili kudi” (Retorika I 3, 5). Za ove vrste besedništva koriste se i pojmovi: a) forenzično besedništvo (sudsko), b) deliberativno besedništvo (političko) i v) epideiktičko (prigodno, koje se često naziva i pohvalno ili svečano). Grčki ekvivalenti su bili genos dikanikon za sudski govor, genos symbouleutikon (bukvalno: savetodavni, nagovarajući) za političku besedu i genos panegyrikon za prigodni — pohvalni govor.

Vrste govora po Aristotelu

Aristotel razlikuje tri različite vrste govora:

1. Politički ili savetodavni govor
2. Sudski ili sudbeni govor
3. Epideiktički ili svečani govor.

Političko govorništvo (grč. γένος συμβουλευτικόν / δημαγωγικόν): ovde govornik podstiče ili odvraća od konkretnih radnji koje treba, odnosno ne treba, preduzeti u budućnosti. Cilj političkog govornika jeste da se uveri u korisnost ili štetnost nečega: onaj ko podstiče, savetuje na nešto bolje, a onaj tko odvraća, odvraća od nečega gorega. Ono o čemu se ljudi savetuju jesu na primer prihodi, rashodi, rat, mir i odbrana zemlje.

Sudsko govorništvo (grč. γένος δικανικόν): ovde se susreće optužba (grč. κατηγορία) i odbrana (grč. ἀπολογία). Ono može biti javno (grč. δημόσιον) i privatno (grč. ἰδιωτικόν). Glavna svrha sudskog govorništva je da se ukaže na istinitost ili neistinitost tvrdnji o radnjama koje su se dogodile u prošlosti; ono se bavi pitanjima odgovornosti, krivnje, pravde, nepravde. Nepravedan je čin ili postupak onaj koji je svojevoljan i protivan zakonu. Zakon može biti poseban (pisani zakon države) i opšti (norma koju priznaju svi ljudi).

Epideiktičko govorništvo (grč. γένος ἐπιδεικτικόν / πανηγυρικόν): ovde govornik nekoga ili nešto hvali, imajući najviše u vidu sadašnjost, jer polazi od trenutnog stanja. Govornik treba da dokaže da su radnje čoveka kojeg hvali uzvišene, vredne te ispunjene vrlinom, čiji su delovi pravednost, hrabrost, mudrost, darežljivost, velikodušnost, podašnost i razboritost.

Vidi još

• Retoričko pitanje

Literatura

• Ovaj članak, odnosno njegovi delovi, su izvorno preuzeti iz knjige dr. Sime Avramovića „Rhetorike techne — veština besedništva i javni nastup” uz odobrenje autora
• Avramović, S., Rhetorike techne — veština besedništva i javni nastup, Beograd 2008.
• Avramović, S., Isejevo sudsko besedništvo i atinsko pravo, Beograd (1998), 20054
• Petrović, S, Retorika, Niš 1975 (Beograd 1995).
• Stanojević, O. — Avramović, S., Ars rhetorica — veština besedništva, Beograd 2002 (2003).
• Tadić, Lj., Retorika — uvod u veštinu besedništva, Beograd 1995.
• The locus classicus for Greek and Latin primary texts on rhetoric is the Loeb Classical Library of the Harvard University Press, published with an English translation on the facing page.
• Aristotle. Rhetoric.
• Cicero. De Inventione. Latin only.
•  —. De Oratore. Latin only.
• Demosthenes. Orations. Greek. English.
• Cornificius. De Ratione Dicendi. Latin only.
• Isocrates. Against the Sophists.
• Henry Peacham. The Garden of Eloquence.
• Quintilian. Institutio oratoria.
• Johannes Susenbrotus. Epitome troporum.
• Thomas Wilson. The Arte of Rhetorique.
• Ralf van Bühren: Die Werke der Barmherzigkeit in der Kunst des 12.—18. Jahrhunderts. Zum Wandel eines Bildmotivs vor dem Hintergrund neuzeitlicher Rhetorikrezeption (Studien zur Kunstgeschichte, vol. 115), Hildesheim / Zürich / New York: Verlag Georg Olms. 1998. ISBN 3-487-10319-2.
• Bernard K. Duffy and Martin Jacobi. The Politics of Rhetoric: Richard Weaver and the Conservative Tradition. Westport, CT: Greenwood Press. 1993. ISBN 0-313-25713-2. 
• Garver, Eugene (1994). Aristotle's Rhetoric: An Art of Character. University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-28425-5. 
• Lisa Jardine, Francis Bacon: Discovery and the Art of Discourse (Cambridge University Press, 1975)
• Charles U. Larson, Persuasion Reception and Responsibility Twelfth Edition, Wadsworth Cengage Learning (2012)
• Jacqueline de Romilly, The Great Sophists in Periclean Athens (French orig. 1988; English trans. Clarendon Press/Oxford University Press, 1992).
• Safire, William (2004). Lend Me Your Ears: Great Speeches in History. W. W. Norton & Company. ISBN 978-0-393-05931-1. 
• Amelie Oksenberg Rorty, Aristotle's Rhetoric Los Angeles, United States of America (1996)
• Andresen, Volker (17. 10. 2010). Speak Well in Public – 10 Steps to Succeed. CreateSpace Independent Publishing Platform. ISBN 978-1-4563-1026-4. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Connors, Robert, Lisa S. Ede, and Andrea Lunsford, eds. Essays on Classical Rhetoric and Modern Discourse. Festschrift in Honor of Edward P. J. Corbett. Carbondale: Southern Illinois Univ. Press, 1984.
• Duffy, Bernard K.; Richard Leeman. eds (2005). American Voices: An Encyclopedia of Contemporary Orators. Westport, CT: Greenwood. ISBN 0-313-32790-4. CS1 održavanje: Tekst viška: spisak autora (veza)
• Cox, Leonard. The Art or Crafte of Rhetoryke na projektu Gutenberg.
• Garver, Eugene. Aristotle's Rhetoric: On Art of Character. . Chicago: University of Chicago Press. 1995. ISBN 978-0-226-28425-5. 
• Gunderson, Erik. The Cambridge Companion to Ancient Rhetoric. Cambridge, UK: Cambridge Univ. Press, 2009.
• Howell, Wilbur Samuel. Eighteenth-Century British Logic and Rhetoric. Princeton, NJ: Princeton Univ. Press, 1971.
• Jansinski, James. Sourcebook on Rhetoric. Sage Publications, Inc. 2001.
• Kennedy, George A. (1991). Aristotle, On Rhetoric. Oxford: Oxford University Press. 
• Kennedy, George A. (1980). Classical Rhetoric and its Christian and Secular Tradition from Ancient to Modern Times. Chapel Hill: University of North Carolina Press. 
• Kuypers, Jim A. ed (2014). Purpose, Practice, and Pedagogy in Rhetorical Criticism. Lanham, MD: Lexington Press. ISBN 978-0-7391-8018-1. CS1 održavanje: Tekst viška: spisak autora (veza)
• Kuypers, Jim A.; King, Andrew (2001). Twentieth-Century Roots of Rhetorical Studies. Westport, CT: Praeger. ISBN 0-275-96420-5. 
• MacDonald, Michael, ed. The Oxford Handbook of Rhetorical Studies. Oxford Handbooks. New York: Oxford Univ. Press, 2017.
• Mateus, Samuel. Introdução à Retórica no Séc. XXI. Covilhã, Livros Labcom. 2018. ISBN 978-989-654-438-6.
• Pernot, Laurent (2005). Rhetoric in Antiquity. Washington, DC: Catholic University of America Press. 
• Rainolde (or Rainholde), Richard. A booke called the Foundacion of Rhetorike na projektu Gutenberg.
• Rorty, Amélie Oksenberg (ed.). Essays on Aristotle's Rhetoric. Berkeley (CA): University of California Press. 1996. ISBN 978-0-520-20228-3.
• Sloane, Thomas O. Encyclopedia of Rhetoric. Oxford: Oxford Univ. Press, 2001.
• Steel, Catherine. Roman Oratory. Greece & Rome New Surveys in the Classics 36. Cambridge, UK: Cambridge Univ. Press, 2006.
• Vickers, Brian. In Defence of Rhetoric. Oxford: Clarendon. 1998. 
• Walker, Jeffrey. Rhetoric and Poetics in Antiquity. New York: Oxford Univ. Press, 2000.

Spoljašnje veze

Mediji vezani za članak Retorika na Vikimedijinoj ostavi

• American Rhetoric: The Power of Oratory in the United States.
• Brian Vickers on Rhetoric in the Cambridge Companion to English Poetry
• Wikibooks: Rhetoric and Composition
• Mitchell, Anthony. A Primer for Business Rhetoric. Архивирано на сајту Wayback Machine (14. март 2010) Discusses how messages are dumbed down to make them acceptable to wide audiences.
• Newall, Paul. An introduction to Rhetoric and Rhetorical Figures. Aimed at beginners.
• Técnica Retórica- um blog para oradores
• Rhetoric, BBC Radio 4 discussion with Angie Hobbs, Thomas Healy & Ceri Sullivan (In Our Time, Oct. 28, 2004)
• Rhetoric public domain audiobook at LibriVox