Rečno korito

Rečno korito (ijek. riječno korito) je usečeno u aluvijalnoj ravni, a ako ove nema - po dolinskom dnu. Predstavlja žleb kojim protiču tzv. male i srednje vode, dok se velike izlivaju iz njega. Promenljivo je i menja se u funkciji količine vode, fizičkih i hemijskih sastava zemljišta u kojim je formirano. Rečno korito podseća na smanjenu rečnu dolinu, jer strane korita odgovaraju stranama doline, a ravan korita njenom dnu, odnosno dolinskoj ravni. Na stranama korita su obale. U užem smislu obala je linija duž koje se dodiruju voda i kopno, a u širem, nepotopljeni pojas strana korita. Prema pravcu oticanja vode razlikuju se leva i desna obala, dok se za sav ostali prostor izvan korita kaže da je na levoj ili desnoj strani reke.

Rečno korito u Lajpcigu

Morfologija rečnih korita

Rečno korito se sastoji iz niza njegovih naizmenično dubljih i plićih delova. Udubljenja leže uglavnom duž konkavnih obala i nazivaju se hodovi. Postaju radom bočne erozije, a u rečnim okukama deluje na kretanje i centrifugalna sila, zbog koje nastaje poprečno strujanje vode- na površini prema konkavnim obalama, a iznad dna korita na konveksnim. Krećući se duž konkavne obale vodene čestice erodiraju tu stranu korita, potkopavaju je, ruše i sve je više udubljuju te pomeraju u horizontalnom smeru, korita u vidu šljunkovitih ili peščanih sprudova. Takvim erozivnim i akumulativnim radom rečne vode nastaje pomeranje hodova i sprudova u jednu stranu i obrazovanje rečnih okuka - meandara

Meandri Uvca

U meandrima je raspored hodova i sprudova veoma pravilan: prema levom hodu leži desni sprud i obratno, dok su između njih, na prelazu iz jednog u drugi meandar peščane ili šljunkovite kose. One prolaze od levog spruda ka desnom nizvodnom; na tim mestima je rečno korito najpliće o zato su ona poznata pod imenom plićaka, dok se u nekim krajevima nazivaju brod - na tim mestima reka se može pregaziti.

Posebni akumulativni oblici reljefa u koritima reka

Grede su više ili manje jasno ograničene akumulacije peščanih nanosa u koritu reke, koje se premeštaju nizvodno i menjaju oblik pod uticajem rečnog toka. Na pravim delovima velikih ravničarskih reka grede se prostiru od jedne do druge obale, a rastojanje između njih je veće od širine rečnog korita. Na uzdužnom profilu korita peščane grede imaju strmiji nizvodni deo.

Dine su podvodne akumulacije peska, manje od greda, koje u planu imaju lučni oblik; vrh dine je na njenoj nizvodnoj strani, koja je znatno strmija od uzvodnog dela. Dine su pokretljivije od greda. Često pokrivaju dna ravničarskih reka; katkad imaju i oblik barhana dostižući visinu od 1 m i dužinu 6-8 m.

Mangure su sekundarne peščane akumulacije na dinama i gredama; dostižu visinu 15-20 cm, retko do 30 cm i dužinu do 1m, a nekada i manje. Kada voda u reci opadne dine i grede dugo zadrže svoje oblike, dok ga mangure brzo izgube pod uticajem vetra.

Tipovi prelaza na plovnim rekama

Na plovnim rekama sa ma mnogim sprudovima i kosama, plićacima, gredama i dinama rečni saobraćaj je otežan naročito u doba sa niskim vodostajima, pa su tada za plovidbu značajne i mangure. Skoro je pravilo da se idući niz tok plovnih reka broj plićaka smanjuje. Sada je na regulisanom toku gornjeg Dunava, gde je i 7 brana sa veštačkim jezerima, ostalo samo 4 plićaka; na srednjem ili panonskom toku Dunava je 58 plićaka, a na skoro isto toliko dugačkom donjem toku samo 16.

Plićaci na plovnim rekama nazivaju se još i prelazi. Oni se prema morfologiji dna korita dele na poprečne i uzdužne; kod prvog talveg prelazi iz jednog hoda u drugi skoro pod pravim uglom, te je za plovidbu vrlo nepodesan, zbog čega se na takvim prelazima dešavaju nasedanja, pa čak i potapanja brodova; na drugom tipu prelaza nema takvih nezgoda za plovidbu, jer talveg prelazi postupno iz jednog hoda u drugi. Velike smetnje plovidbi čine i sprudovi ako sužavaju širinu plovnog puta - pojasa vode po kojem plove brodovi. Za vreme visokih stanja vode u reci hodovi se produbljuju, a erodirani nanos se taloži na plićacima. Suprotna pojava nastaje za vreme niskih vodostaja; na plićacima su veći padovi nivoa vode nego na hodovima, pa se tada prvi razaraju i produbljuju, a odneti nanos taloži u hodovima.

Vrtlozi

Vrtlozi su značajan činilac u formiranju reljefa. Različitih su veličina - od jedva primetnih do ogromnih, koji se prostiru od polovina korita pa i više, obrazujući snažna strujanja vode. Oni se pojavljuju,uglavnom, na mestima naglih promena pravaca korita, a najčešće iza stena koje u obliku rta zalaze u rečno korito. Na granici dveju vodenih masa obrazuje se putanja vrtloga, koja ponegde dostiže dužinu i više od stotinu metara. Prema odlikama kretanja vodenih struja vrtlozi se dele na ciklonske (sa uzlaznim strujama u centralnom delu i kretanjem struja pri dnu korita od periferije ka centru) i anticiklonske (sa silaznim strujama u centru koje se na dnu razilaze).

Vrtlozi ciklonskog tipa imaju u sredini ispupčenje, koje se naizmenično diže i spušta. Uzlazne struje vode iznose sa dna na površinu i krupne čestice nanosa. Na ravničarskim rekama takvi vrtlozi su karakteristični za sektore gde preovlađuje akumulacija nanosa. Postojanje većeg broja vrtloga ciklonskog tipa na prelazima svedoči o intenzivnom taloženju nanosa i, ako se takva pojava dešava na plovnoj reci , ukazuje na smanjivanje dubina plovnog puta. Vrtlozi ciklonskog tipa se pojavljuju iznad konveksnih obala i iza nizvodnih krajeva ada.

Vrtlozi anticiklonskog tipa obrazuju na površini vode levkasta ulegnuća. Na takvim mestima poseban tip erozije - vrtložna erozija ili evorsija - stvara u koritu velika udubljenja, koja u stenovitom materijalu imaju oblik ogromnih lonaca, pa se zato i nazivaju džinovski lonci. Strane ovih lonaca su uglačane šljunkom i oblucima (kao da su polirane), koje pokreće vrtložno strujanje vode. Najveći vrtol na svetu (anticiklonskog tipa) nalazi se na maritimnom delu reke Kongo. Oblici reljefa u koritu reke i same konture korita neprekidno se menjaju i to utoliko brže, ukoliko je veća brzina vode i njena masa, a mala otpornost dna i obala korita prema eroziji. Velike deformacije rečnih korita su karakteristične za tokove sa bujičarskim režimom - kada za kratko vreme prođe koritom ogromna masa vode, a potom, često mesecima, ono raspolaže sa neznatnom količinom vode ili je bez nje. Znatne deformacije rečnog korita nastaju i pod uticajem leda, koji pri kretanju u suženjima ili velikim okukama obrazuje prave ledene brane (zatore). Kada se one ruše, voda ogromnom snagom krene u pravcu lomljenja takve brane i za kratko vreme može da obrazuje potpuno novo korito.

Instrumenti

Na geografskim kartama vidi se da svaka reka manje ili više ima krivudavi tok, dok se na planovima krupnijeg razmera (1:10 000 i krupnijim) sa unetim izobatama uočavaju podvodni oblici reljefa rečnih korita. Takvi planovi se rade preciznim snimanjem položaja obala i tačnim premeravanjem dubine reke, pri čemu se često koriste specijalni rečni dubinomeri, koji rade na principu odbijanja ultrazvuka od rečnog dna. Takav aparat se naziva rečni eholot ili ehosonder. Jedna vrsta rečnih ehodosondera pokazuje dubinu u vidu brojke, a druga izmerene dubine automatski ucrtava na hartiji namotanoj oko pokretnog valjka, pa se tako dobija profil dna korita u određenom razmeru; takav profil se naziva ehogram.

Morfologija rečnih korita u meandrima

Pri bočnom taloženju nanosa na manje ili više pravim delovima korita, kao i kod ograničenog meandriranja, svakom pomeranju položaja dimaničke ose vodene mase odgovaraju naizmenični položaj hodova i plićaka: u konkavnim obalama su hodovi, a na prelazima iz jedne u drugu plićaci. Treba istaći da u ovim slučajevima duž konkavne obale postoji samo jedan hod. Međutim, pri slobodnom meandriranju i pojavi asimetričnih meandara duž konkavne obale su često dva hoda razdvojena podvodnim uzvišenjem. Položaj takvih hodova u jednorodnoj građi materijala u kojem je usečeno rečno korito zavisi od brzine kretanja vode: ona je najveća i gornjoj polovini meandra, prema početku spruda na konveksnoj obali i upravo tu počinje prvi hod; brzina vode je takođe velika i na početku donje polovine meandra, približno od najisturenije tačke spruda i upravo na tom mestu počinje i drugi hod.

Fargovi zakoni

Veliki doprinos poznavanju morfologije rečnih korita u meandrima dao je francuski hidrotehnički inženjer M. Farg. On je na osnovu većeg broja posmatranja i merenja reljefa dna korita Garone, Sene i Eskoa došao do određenog zaključka i ta opažanja izložio u vidu, tzv. šest Fargovih zakona (1868). To su:

1. Zakon odstupanja: najveća dubina korita nalazi se nizvodno od tebene krivine za dvostruku širinu korita, a najmanja dubina je približno isto toliko nizvodno od mesta gde okuka menja pravac - ili, najveće dubine se nalaze nizvodno za 1/5, a plićaci 1/4 dužine okuke.
2. Zakon najvećih dubina - virova: što je oštrija rečna okuka, tim je veća dubina hodova.
3. Zakon hodova: da bi se dobila najpovoljnija maksimalna i minimalna dubina, dužina krivine ne sme biti ni suviše kratka ni suviše dugačka.
4. Zakon ugla: spoljašnji ugao krajnjih tangenata rečne okuke, podeljen sa dužinom okuke, tj. specifična krivina, merodavan je za srednju dubinu talvega u krivudavom delu toka - ili, kod istih dužina posmatranog dela okuke srednja je dubina utoliko veća, ukoliko je otvoreniji spoljni ugao između tangenata povučenih po krajnjim tačkama posmatranog dela.
5. Zakon kontinuiteta: postepenom prelazu jedne okuke u drugu odgovara u planu i postepen prelaz dubine reke; svaka nagla promena jedne karakteristike povlači sa sobom i naglu promenu druge.
6. Zakon pada dna: povećanoj krivini odgovara priraštaj najveće dubine i obratno: smanjenoj krivini odgovara smanjivanje dubine u koritu.

Što je veća širina rečnog korita, tim je manja njegova maksimalna dubina.

Napuštena rečna korita

Napuštena rečna korita spadaju u oblike fosilnog fluvijalnog reljefa. Javljaju se u aluvijalnim ravnima većih ravničarskih i nizijskih reka. Postaju u procesu migracije rečnih tokova koji se odlikuju malim padom i znatnom količinom nošenog nanosnog materijala. Pri povećanju vodostaja, ovi tokovi izlivaju se iz svojih korita u koja se ne vraćaju posle poplave. Na taj način stara korita ostaju van hidrografske funkcije kao fosilan oblik. Izrazit primer je Resavčina, fosilno korito Resave. Resava se danas uliva u Veliku Moravu kod Svilajnca. U prošlosti, ona je tekla ka severu na dužini od više kilometara, kroz današnje fosilno korito. Resavčina je odvojena od Morave niskim razvođem od nanosnog materijala, širokim jedva 1 km. Primera napuštenih rečnih korita ima oko Tise, Tamiša, Morave i Save (naročito između Šapca i Obrenovca). Korita Bosuta, Studve, Spačve i Vuke predstavljaju nekadašnje rukavce Save. Zasavica oko donje Drine, predstavljala je nekad korito Save, zatim Drine, a danas je van hidrografske funkcije.