Rimski senat

Senat (lat. Senatus) ili veće staraca, razvio se od veća rodovskih starešina. To je stara rimska institucija, koja je za vreme kraljeva imala veliki ugled i moć, a u vreme rane Republike, mišljenje senata je bilo vrhovna sankcija. Na početku Republike bilo je 300 senatora, da bi ih u II veku p. n. e. bilo 600, a u I i 900 članova. Senat je bio sastavljen od aktuelnih i bivših najviših funkcionera — magistrata, koji su raspoređeni po utvrđenom spisku. Taj spisak se nazivao album, po čijem su redosledu članovi dobijali reč na raspravama i pretresima senata. Predsedavajući senata se nazivao princeps, i nalazio se na vrhu spiska u albumu. Nije imao izvršnu vlast, ali je morao da odobri skupštinske odluke da bi bile važeće. Princepsi su bili bivši kvestori i cenzori, predsedavali su i iznosili mišljenja i usmeravali raspravu. Senat je sazivan od strane najviših magistrata: konzula, pretora, tribuna — krajem Republike. Nakon izlaganja sazivača i rasprave, senatori su odlučivali glasanjem, nosili su toge sa purpurnom vrpcom. Odlučivano je o finansijskim pitanjima — godišnjoj količini kovanog novca, izboru ratne politike, primao je strane državnike na pregovore, određivao je provincije za narednu godinu bivšim konzulima na upravu. Senat je formalno bio savetodavna ustanova, ali pošto je bio sačinjen od same aristokratije, postao je najviša ustanova republike. Rešavao je religijska pitanja, i donosio odluku o vrednosti vlasti — diktaturi.

Rimski senat: Ciceron drži govor protiv Katiline, freska iz 19. veka

Istorija

Senat je bio politička institucija u drevnom Rimskom kraljevstvu. Reč senat potiče od latinske reči senex, što znači „starac“; reč stoga znači „skup starešina“. Praistorijski Indoevropljani koji su naselili Italiju vekovima pre legendarnog osnivanja Rima 753. p. n. e. bili su strukturirani u plemenske zajednice, i ove zajednice su često uključivale aristokratski odbor plemenskih starešina.

Prema jednoj tradiciji Senat je prvi osnovao Romul, mitski osnivač Rima, kao savtodavno veće sastavljeno od 100 glava porodica nazvanih patres („očevi”). Kasnije je na početku Republike Lucije Junije Brut povećao broj senatora na 300 (prema legendi). Oni su se nazivali conscripti („unovačenici”), pošto ih je Brut unovačio. Od tada pa nadalje članovi Senata nazivaju se patres et conscripti što se postupno stopilo u patres conscripti („unovačeni očevi”).

Rimsko stanovništvo bilo je podeljeno u dva razreda (klase): senat i narod (što se može videti u slavnoj skraćenici za „Senatus Populus Que Romanus”, SPQR). Narod su činili svi rimski građani koji nisu bili članovi senata. Domaća vlast bila je sadržana u Rimskom narodu kroz Centurijatsku skupštinu (Comitia Centuriata), Tributsku skupštinu (Comitia Tributa) i Plebejsko veće (Concilium Plebis). Dve skupštine i veće donosili su nove zakone i izabirali rimske magistrate. Senatski kurulni magistrati ili Plebejski tribuni (samo u Plebejskom veću) mogli su da predlože novu legislativu skupštinama i Plebejskom veću, koji su zatim glasali o njima bez rasprave.

Kurija Julija na rimskom forumu, sedištu Rimskog senata.

Moći

Senat je držao značajan autoritet (auctoritas) u rimskoj politici. Senat je bio službeno telo koje je slalo i primalo veleposlanike, te imenovalo službenike za upravljanje javnim posjedima, uključujući i provincijske upravitelje (guvernere). Senat je provodio ratove, upravljao svim javnim novčanim sredstvima, te izdavao novac. Senat je davao ovlasti glavnim gradskim magistratima, konzulima, imenovao je diktatore u izvanrednim stanjima. Usprkos svojim širokim fiskalnim i sudačkim moćima, Senat nije imao izvršnu ili zakonodavnu moć (sve do sredine 2. veka poslije Hrista). Svi predlozi Senata (Senatus Consultum - S.C.) bili su predmeti ratifikacije u narodnoj skupštini. Ipak, zbog svog ogromnog prestiža i činjenice da su svi izabrani službenici ustvari bili senatori, većina Senatus Consultuma bila je ozakonjena. Jedno istorijsko odbacivanje ipak se dogodilo odmah nakon kraja Hanibalskih ratova. Senat je smatrao da bi snažno Makedonsko kraljevstvo moglo predstavljati potencijalnu prijetnju. Narod izmoren dugim i iscrpljujućim ratom protiv Hanibala i Kartagine odbacio je predlog Senata. Ipak treba napomenuti da rimske narodne skupštine nisu mogle raspravljati o predlozima koji su doneseni pre njih. One su ih mogle prihvatiti ili odbaciti. Uobičajena praksa magistrata bilo je donošenje ispred Senata svih zakona (leges) pre sazivanja skupština na glasanje. Senat je davao svoj stav pre nego što je narod mogao glasati o magistratovoj nameri. To je do srednje Republike bila samo formalnost koju su praktikovali svi magistrati. U kasnoj republici senat je izbegavao dodeljivanje diktature pribegavajući takozvanoj „poslednoj odluci senata” (senatus consultum ultimum) kojom se proglašavalo ratno stanje i opunomoćivali konzuli da se „pobrinu za to da Republika ne pretrpi nikakvu štetu”.

Poput obe skupštine (Comitia Centuriata i Comitia Tributa), ali za razliku od Concilium Plebis, Senat je delovao pod određenim religijskim ograničenjima. Senat se mogao sastati samo u posvećenom hramu koji je obično bio Kurija Hostalija, iako su se ceremonije na Novu godinu održavale u hramu Jupitera Najboljeg Najvećeg (Jupiter Optimus Maximus), a ratni sastanci u hramu Belone. Sednice Senata mogle su započeti tek nakon invokacijske molitve, žrtvenog prinosa kojeg su sprovodili auspici. Senat se mogao sastati samo između sunčeva izlaska i zalaska, a nije se mogao okupiti za vreme zasjedanja bilo koje druge skupštine.

Članstvo

Senat je imao oko 600 članova tokom srednje i kasne Republike. Prema običaju svi narodno izabrani magistrati — kvestori, edili (kurulni i plebejski), pretori i konzuli — bili su primljeni u Senat, iako se uključivanje tribuna u senat razlikovalo tokom istorije. Rimski plemić koji je posedovao odgovarajuće finansijske i posedovne kvalifikacije mogao je takođe biti uveden u Senat uz pomoć cenzora. Senatori koji nisu izabrani u magistratsku službu višu od kvestora nazivali su se senatores pedarii i nije im bilo dopušteno da govore. Njihov je broj dramatično smanjio Sula, a otprilike polovina (49,5%) pedarija od 78–49. p. n. e. bili su homines novi („novi ljudi”), to jest, oni čije porodice nikad nisu vršile više magistrature. Izvan pedarija, broj novih ljudi bio je nizak, oko 33% tribuna, 29% edila, 22% pretora, i samo 1% konzula bili su istinski novi.

Senatorova služba trajala je doživotno, noseći određene indiskrecije. Senatori nisu smeli da direktno učestvuju u trgovini ili lihvarenju, ali su mnogi pronašli načine da diskretno zaobiđu ove zabrane. Jedna od primarnih funkcija cenzora bio je nadzor nad senatskim spisima i izbacivanje članova zbog neprikladnih dela. Nakon Sulinog proširenja cenzori su mogli razvrgnuti senatorovo članstvo u Senatu ako je on okrivljen za nepoštivanje mores maiorum (javni moral, doslovno: putevi predaka), npr. zbog korupcije, nepoštivanja koleginog veta, zanemarivanja smrtne kazne, teškog kućnog nasilja, neprikladnog odnosa prema „klijentima” ili robovima, te kod bankrota ili preljuba, ili ako su to zatražili auspici.

Senat u kasnoj Republici

U kasnoj Republici pojavila se arhikonzervativna stranka koju su vodili Marko Emilije Skaur, Kvint Lutacije Katul, Marko Kalpurnije Brut i Katon Mlađi, koje je Ciceron nazivao boni („dobri”) ili optimates. Kasna Republika bila je obeležena društvenim napetostima između velike stranke optimata i novoobogaćenih populara. Ova borba postala je sve više izraženija domaćim besom, nasiljem i okrutnim građanskim razdorom nakon sklapanja trijumvirata između Cezara, Pompeja i Krasa. Najpoznatiji optimati bili su Lucije Kornelije Sula i Pompej Veliki, dok su među popularima to bili Gaj Marije, Lucije Kornelije Cina i Julije Cezar. Nazivi popularis i optimas nisu bili fiksirani kako se često pretpostavlja, jer su političari često menjali stranke kako bi poduprli određene zakone ili osobe.

Hijerarhija

Konzuli su se mesečno izmenjivali kao predsednici Senata, dok je princeps senatus delovao kao vođa doma. Ovu senatorsku službu preuzeli su carevi tokom razdoblja carstva. Ako su oba konzula bila odsutna (obično zbog rata), najstariji bi magistrat, najčešće Praetor Urbanus, delovao kao predsednik. Izvorna je predsednikova dužnost bilo postavljanje poslova pre Senata, odnosno davanje vlastitog predloga ili teme po kojom bi on zatražio od senatora njihove predloge, ali to je ubrzo postao domen princepsa. Među senatorima s pravom govora strogi red određivao je ko može kada govoriti. Tako su patriciji uvek prethodili plebejcima istog ranga, a princeps je uvek govorio prvi. U vreme interregnuma (međuvlašća) deset vodećih patricijskih senatora preuzimaju mesto intereksa (međukralja), svaki po pet dana.

Konzulari su bili među najuticajnijim članovima Senata. Konzulari su bili senatori koji su obnašali dužnost konzula. Budući da su se jednom godišnje birala dva konzula (za ovu službu patriciji su morali biti stariji od 40, a plebejci od 42 godina), u Senatu se u svakom trenutku retko nalazilo više od 40 konzulara.

Poznati običaji

Nisu postojala ograničenja za raspravu, a običaj govorenja izvan rasprave (što se danas često naziva filibuster) bio je omiljeni trik (običaj koji je danas prihvaćen u Kanadi i SAD). Glasanja su se provodila glasovnim glasanjem ili podizanjem ruku kod nebitnih stvari, ali bitne ili službene odluke donosile su se raspodelom doma. Kvorum za obavljanje poslova bio je neophodan, ali je nepoznato koliko je bilo potrebno senatora da čine kvorum. Senat je bio podeljen na decuries (grupa od desetorice), a svakoj je na čelu bio patricij (stoga je u svakom trenutku u Senatu bilo najmanje 30 patricijskih senatora).

Način oblačenja

Svi senatori imali su pravo da nose senatorski prsten (prvobitno napravljen od gvožđa, a kasnije od zlata; stare patricijske porodice kao što je porodica Julija Cezara nosile su gvozdeno prstenje sve do nestanka republike) i belu tuniku (lat. Tunica clava) sa 13 cm širokom štraftom u boji Tirijanske ljubičaste (lat. Latus clavus) preko desnog ramena. Senator pedarijus nosio je belu togu (lat. Toga virilis ili Toga pura) bez ikakvih ukrasa, dok su senatori koji su vršili funkciju kurilskih magistrata nosili belu togu sa širokom ljubičastom štraftom (lat. Toga praetexta). Takođe, svi senatori su nosili sandale tamnocrvene boje, ali su senatori koji su vršili funkciju kurislkih magistrata na njima imali polukružnu kopču.

Literatura

• Cicero, Marcus Tullius De Re Publica, Book Two
• Cicero, Marcus Tullius (1841). The Political Works of Marcus Tullius Cicero: Comprising his Treatise on the Commonwealth; and his Treatise on the Laws. Translated from the original, with Dissertations and Notes in Two Volumes. By Francis Barham, Esq. London: Edmund Spettigue. Vol. 1.
• Livy, Ab urbe condita
• Polybius (1823). The General History of Polybius: Translated from the Greek. By James Hampton. Oxford: Printed by W. Baxter. Fifth Edition, Vol 2.
• Abbott, Frank Frost (1901). A History and Description of Roman Political Institutions. Elibron Classics. ISBN 0-543-92749-0.
• Brewer, E. Cobham; Dictionary of Phrase and Fable (1898).
• Byrd, Robert (1995). The Senate of the Roman Republic. U.S. Government Printing Office, Senate Document 103-23.
• Cooper, Kate; Hillner, Julia (13. 9. 2007). Religion, Dynasty, and Patronage in Early Christian Rome, 300–900. Cambridge University Press. ISBN 978-1-139-46838-1. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Hooke, Nathaniel; The Roman History, from the Building of Rome to the Ruin of the Commonwealth, F. Rivington (Rome). Original in New York Public Library
• Kaegi, Walter Emil (27. 3. 2003). Heraclius, Emperor of Byzantium. Cambridge University Press. str. 196. ISBN 978-0-521-81459-1. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Levillain, Philippe (2002). The Papacy: Gaius-Proxies. Psychology Press. ISBN 978-0-415-92230-2. 
• Lintott, Andrew (1999). The Constitution of the Roman Republic. Oxford University Press ISBN 0-19-926108-3.
• Metz, David (2008). Daily Life of the Ancient Romans. str. 59 & 60. ISBN 978-0-87220-957-2. 
• Neil, Bronwen; Matthew J. Dal Santo (9. 9. 2013). A Companion to Gregory the Great. BRILL. str. 3. ISBN 978-90-04-25776-4. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Phillips, Jonathan (2004). The Fourth Crusade and the Siege of Constantinople. Penguin. ISBN 9781101127728. 
• Richards, Jeffrey (1979). The Popes and the Papacy in the Early Middle Ages, 476–752. Routledge. ISBN 9780710000989. 
• Runciman, Steven (1956). Byzantine Civilisation. Meridian. 
• Taylor, Lily Ross (1966). Roman Voting Assemblies: From the Hannibalic War to the Dictatorship of Caesar. The University of Michigan Press ISBN 0-472-08125-X.
• Schnurer, Gustov (1956). Church And Culture in the Middle Ages 350–814. Kessinger Publishing ISBN 978-1-4254-2322-3.
• Wood, Reverend James, The Nuttall Encyclopædia (1907) – a work now in public domain.
• Cameron, A. The Later Roman Empire, (Fontana Press, 1993).
• Crawford, M. The Roman Republic, (Fontana Press, 1978).
• Eck, Werner. Monument und Inschrift. Gesammelte Aufsätze zur senatorischen Repräsentation in der Kaiserzeit (Berlin/New York: W. de Gruyter, 2010).
• Gruen, Erich, The Last Generation of the Roman Republic (U California Press, 1974).
• Hoelkeskamp, Karl-Joachim (2004). Senatus populusque Romanus. Die politische Kultur der Republik – Dimensionen und Deutungen. Stuttgart: Franz Steiner Verlag. .
• Ihne, Wilhelm. Researches into the History of the Roman Constitution. William Pickering. 1853.
• Johnston, Harold Whetstone. Orations and Letters of Cicero: With Historical Introduction, An Outline of the Roman Constitution, Notes, Vocabulary and Index. Scott, Foresman and Company. 1891.
• Krieckhaus, Andreas, Senatorische Familien und ihre patriae (1./2. Jahrhundert n. Chr.) (Hamburg: Verlag Dr. Kovac, 2006) (Studien zur Geschichtesforschung des Altertums, 14).
• Millar, Fergus, The Emperor in the Roman World, (London, Duckworth, 1977, 1992).
• Mommsen, Theodor. Roman Constitutional Law. 1871–1888
• Talbert, Richard A. The Senate of Imperial Rome (Princeton, Princeton Univerversity Press, 1984).
• Tighe, Ambrose. The Development of the Roman Constitution. D. Apple & Co. 1886.
• Von Fritz, Kurt. The Theory of the Mixed Constitution in Antiquity. Columbia University Press, New York. 1975.

Spoljašnje veze

• Polybius, Rome at the End of the Punic Wars: An Analysis of the Roman Government Arhivirano na sajtu Wayback Machine (5. februar 2007)