Ričard Karlajl
Ričard Karlajl (engl. Richard Carlile; 8. decembar 1790 — 10. februar 1843) je bio važan agitator za uspostavljanje univerzalnog prava glasa i slobode štampe u Ujedinjenom Kraljevstvu.[1]
| Ričard Karlajl | |
|---|---|
 | |
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | 8. decembar 1790. |
| Mesto rođenja | Ešburton, Devon, |
| Datum smrti | 10. februar 1843. (52 god.) |
| Mesto smrti | London, |
| Zanimanje | izdavač |
Detinjstvo i mladost
urediRođen je u Ešburtonu u Devonu kao sin obućara koji je umro 1794, tako da je Ričardova majka morala da se snalazi da odgaja troje dece pomoću prihoda od vođenja male radnje. Sa šest godina je sticao besplatno obrazovanje u lokalnoj školi Crkve Engleske, a sa dvanaest godina je napustio školu kako bi započeo sedmogodišnje šegrtovanje kod limara u Plimutu.
Lični život
uredi1813. se oženio, a ubrzo potom se sa suprugom preselio u Holborn hil u Londonu, gde je našao posao kao limar. Njegova supruga, Džejn Karlajl je rodila petoro dece, od kojih je troje preživelo.
Nakon 1829, Karlajl se upoznao sa Elizom Šarpls, sa kojom je živeo u vanbračnoj zajednici. Zajedno su dobili najmanje četvoro dece.
Politika i izdavaštvo
urediNjegovo interesovanje za politiku su isprva raspalili ekonomski uslovi u zimu 1816, kad je Karlajl morao da radi sa skraćenim radnim vremenom što je značilo manju platu i ozbiljne probleme za njegovu porodicu: „Delio sam opšte nedaće 1816. godine, i to mi je otvorilo oči.“. Počeo je da posećuje političke sastanke na kojima su se govornici kao što je Henri Hant žalili kako samo trojica ljudi u stotinu imaju glas. Takođe je bio pod uticajem publikacija Vilijam Kobet.
Kako bi zaradio novac, prodavao je tekstove parlamentarnih reformatora poput Toma Pejna na londonskim ulicama, često pešačeći „trideset milja za profit od osamnaest penija“. U aprilu 1817. je započeo izdavački posao sa štamparom Vilijamom Šervinom i iznajmljivao je radnju u Flit stritu. Kako bi političke tekstove poput Pejnovih knjiga Prava čoveka i Principi vlade učinio dostupnim siromašnim čitaocima, delio ih je u poglavlja koja je prodavao kao male pamflete. Na sličan način je objavio i Doba razuma i Principe prirode. Štampao je i piratske kopije Sautejevog Vata Tajlera i nakon hapšenja radikala Vilijama Houna, ponovo je izdao parodiju dela knjige „Book of Common Prayer“ zbog koje je Hounu trebalo da bude suđeno. Nakon toga je i on sam uhapšen u avgustu, i držan bez optužnice sve dok Houn nije oslobođen u decembru.
Distribuirao je zabranjeni radikalni nedeljnik Crni patuljak u vreme kada je vlada proganjala izdavače. Nakon toga je počeo da izdaje radikalne novine Šervinov politički registar (engl. Sherwin's Political Register), koje su izveštavale o političkim sastancima i davale isečke iz knjiga i pesama pobornika reformskog pokreta poput Persija Biša Šelija i Lorda Bajrona. Popularnost ovih novina je ubrzo počela da Karlajlu donosi nedeljni profit od 50 funti.
Piterlu i Republikanac
uredi
Karlajl je bio jedan od planiranih glavnih govornika na reformatorskom skupu 16. avgusta 1819. u Mančesteru. Taman kad je Henri Hant trebalo da govori, prisutne je napala konjica. Ovaj događaj je postao poznat kao Piterlu masakr. Karlajl je pobegao i krili su ga radikalski prijatelji pre nego što se poštanskom kočijom prevezao u London i objavio svoje svedočenje o događaju u Šervinovom nedeljnom političkom registru (engl. Sherwin's Weekly Political Register) od 18. avgusta 1819, što je bio prvi potpuni izveštaj o tome šta se dogodilo. U natpisu je stajalo „Jezivi masakri u Mančesteru“.
Vlada je reagovala zatvaranjem Šervinovog političkog registra i zaplenom novina i pamfleta iz štamparije. Karlajl je promenio ime u Republikanac (engl. The Republican), i u izdanju od 27. avgusta 1819. zahtevao da „Masakr... bi trebalo da bude dnevna tema štampe dok ubice ne budu izvedene pred lice pravde.... Nijedan čovek u Mančesteru koji ističe svoje stavove o neophodnosti reforme, ne bi trebalo da se kreće nenaoružan — odmazda je postala dužnost, a osveta akt pravde.“
Karlajlu je suđeno za bogohuljenje, bogohulnu klevetu i buntovništvo zbog objavljivanja u svojim novinama materijala koji bi mogao da ohrabri ljude na mržnju prema vladi, i zbog objavljivanja knjiga Zdrav razum, Prava Čoveka i Doba razuma (koje su kritikovale Crkvu Engleske) Toma Pejna. U oktobru 1819. je proglašen krivim za bogohuljenje i buntovničku klevetu i osuđen na tri godine dorčersterskom zatvoru uz kaznu od 1.500 funti. Kad je odbio da plati kaznu, imovina u njegovim prostorijama u Flit stritu je zaplenjena. Dok je bio u zatvoru, nastavio je da piše članke za Republikanac, koji je tada izdavala njegova supruga Džejn, i koji je zahvaljujući publicitetu sada imao veći tiraž od provladinih novina Tajms.
Kako bi zauzdala štampu, vlada je podigla porez na novine koji je uspostavljen 1712. sa 1 na 3 halfpenija 1797. a zatim na 4 penija 1815. Od decembra 1819. je postavljena minimalna cena od 7 penija, uz dodatna ograničenja. U vreme kad su radnici zarađivali manje od 10 šilinga (120 penija) nedeljno, to je značilo da teško da mogu da priušte radikalne novine, i izdavači su pokušavali da koriste razne strategije kako bi izbegli plaćanje poreza. Grupe ljudi su udruživale sredstva u čitalačka društva i pretplatnička društva kako bi zajedno kupili knjigu ili časopis, i često su ih čitali naglas jedni drugima kao što je to bio slučaj sa Džejmsom Vilsonom.
1821, Karlajl se deklarisao kao ateista (prethodno se smatrao deistom)[2] i objavio je svoje Obraćanje naučnom čoveku (engl. Address to Men of Science) gde se zalagao za materijalizam i obrazovanje. Iste godine, Džejn Karlajl je osuđena na dve godine zatvora zbog buntovničke klevete, i njenu poziciju izdavača je preuzela Karlajlova sestra Meri. Nakon šest meseci, i ona je osuđena po istom osnovu. Isti postupak je ponovljen sa osam njegovih radnika, a preko 150 ljudi je poslato u zatvor zbog prodaje Republikanca. Karlajlova kazna je istekla 1823. ali je odmah ponovo uhapšen i vrađen u zatvor zbog neplaćanja kazne od 1.500 funti, tako da je postupak nastavljen dok na kraju nije pušten 25. novembra 1825. U sledećem izdanju Republikanca, izrazio je nadu da će njegovo dugo tamnovanje dovesti do slobodnog objavljivanja radikalnih političkih ideja. Primer podrške koju je dobijao iz cele države je bila novčana pomoć koju mu je u zatvor poslalo četrdeset radnika iz sela Hanslet iz Zapadnog Jorkšira, uz prateće pismo u ime tih „par prijatelja istine i pravde“.[3]
Zatim je objavljivao žurnale Lav (engl. The Lion) koji se borio protiv dečije radne snage, i Promptor (engl. The Promptor). Tvrdio je da „jednakost između polova“ treba da bude cilj svih reformatora, a 1826. je objavio Knjigu za svaku ženu (engl. Every Woman's Book), koja se zalagala za kontrolu rađanja i seksualnu emancipaciju žena.
Đavolov kapelan
urediKarlajl se udružio sa Robertom Tejlorom i organizovao „misionarsku turu neverničke kuće“ (engl. infidel home missionary tour), koja je posetila Kembridž 21. maja 1829. i izazvala značajno uznemirenje na Univerzitetu Kembridž, gde je mladi Čarls Darvin bio student druge godine.
Na njihovom sastanku u Boltonu, Lankašajr, Karlajl se upoznao sa Elizom Šarpls, koja je postala njegova druga (nevenčana) supruga.[4]
Karlajl je zatim otvorio trošnu zgradu na južnoj obali Temze, zvanu Blekfrajers rotunda, i tokom širokih nemira u julu 1830, ona je postala okupljalište republikanaca i ateista. Tejlor je organizovao neverničke melodrame i držao skandalozne propovedi, što mu je donelo nadimak „Đavolov kapelan“. Hiljade primeraka ovih propovedi je cirkulisalo u buntovničkoj publikaciji „Đavolova propovedaonica“ (engl. The Devil's Pulpit).
Ponovo u zatvoru
uredi1831. je ponovo završio u zatvoru zbog buntovne klevete. Bio je osuđen na dve i po godine zbog pisanja članka podrške kampanji poljoprivrednih radnika protiv smanjenja plata i savetovanja štrajkača da smatraju da su u ratu sa vladom.[5] Kad je izašao iz zatvora bio je u dubokim dugovima, a zbog kazni koje mu je propisala vlada nije imao novca za izdavanje novina.
Njegovi politički i društveni stavovi se nikad nisu promenili, ali je njegova filozofija doživela promenu tokom 1830-ih. Godine 1837. H. Robinson je objavio rezultate njegovih kasnijih razmišljanja u knjizi „Izvanredna konverzija i javna objava Ričarda Karlajla iz Londona u hrišćanstvo“ (engl. Extraordinary Conversion and Public Declaration of Richard Carlile of London to Christianity).
Nakon što je nekoliko godina živeo u izuzetnom siromaštvu u Enfildu, Karlajl se vratio u Flit strit 1842, gde je umro naredne godine. Donirao je svoje telo u svrhe medicinskog istraživanja. Veliki broj ljudi je prisustvovao njegovoj sahrani, što je priznanje značaja njegovog zalaganja za slobodu štampe.
Reference
uredi- ^ Martin, Philip W. (2004), „Carlile, Richard”, Oxford Dictionary of National Biography, Oxford University Press, doi:10.1093/ref:odnb/4685
- ^ E.P. Thompson (1968). The Making of the English Working Class. Penguin. str. 796.
- ^ The Republican, . 8. pp. 107.
- ^ „‘Pythoness of the Temple’: Eliza Sharples and the gendered public of the Rotunda”. ANU. Pristupljeno 27. 11. 2013.
- ^ State Trials (New Series), II, 459: "The King against Richard Carlile, 1831
Literatura
uredi- E.P. Thompson (1968). The Making of the English Working Class. Penguin. str. 796.
- Aldred, Guy A (1941). Richard Carlile Agitator. Glasgow: Strickland Press.
- Desmond, Adrian; Moore, James (1991). Darwin. London: Michael Joseph, the Penguin Group. ISBN 978-0-7181-3430-3.
- Chisholm, Hugh, ed. (1911). "Carlile, Richard". Encyclopædia Britannica 5 (11th ed.). Cambridge University Press.
Holyoake, George Jacob (1887). „Carlile, Richard”. Ur.: Stephen, Leslie. Rečnik nacionalne biografije. 9. London: Smith, Elder & Co.
