Roman I Lakapin

Roman I Lakapin (oko 870. — 15. jun 948.) je bio vizantijski car od 919. do 944. godine kao savladar legitimnog vladara Konstantina VII Porfirogenita.

Roman I Lakapin
Roman I Lakapin na kovanici
Lični podaci
Datum rođenja	870.
Mesto rođenja	Lakape, Vizantijsko carstvo
Datum smrti	15. jun 948.
Mesto smrti	Konstantinopolj, Vizantijsko carstvo
Grob	Manastir Mirelajon
Porodica
Supružnik	Teodora (supruga Romana I)
Potomstvo	Hristifor Lakapin, Stefan Lakapin, Konstantin Lakapin, Jelena Lakapina, Teofilakt Lakapin, Vasilije Lakapin
Roditelji	Teofilakt Abastakije nepoznato
Dinastija	Lakapini
Vizantijski car
Period	920–944
Prethodnik	Konstantin VII (pod vladavinom namesnika)
Naslednik	Konstantin VII

Porodica

Roman I Lakapin je bio oženjen Teodorom (†923) sa kojom je imao petoro dece, jednu ćerku i četiri sina. Jelena (†961) udata 919 za Konstantina VII. Hristofor (†931). Stefan (910-936). Konstantin (912-946). Teofilakt (917-956) budući carigradski patrijarh. Agata udata 922 za Romana Agrira.

Karijera

Kao sin običnog stratiote karijeru je počeo kao vojnik teme Jermenijaka a zatim je postao drungarije carske flote. Posle poraza od cara Simeona u bici kod Anhijala carstvo je palo u tešku situaciju. Carstvo je zahtevalo jaku i energičnu vladu, jedini čovek koji je bio dorastao ovoj situaciji je bio Roman Lakapin. On je postepeno uklonio caricu Zoju, majku mladog cara i učvrstio se na vlasti. Svoju ćerku Jelenu je oženio za mladog cara Konstantina VII i kao carev zet dobio titulu vasileopatora. Uskoro se popeo još više 24. septembra 920. je krunisan za cezara, a 17. decembra iste godine i za savladara. Roman I se nije dugo zadovoljavao položajem savladara, uskoro je on postao vrhovni car a Konstantin VII Porfirogenit je zauzeo položaj savladara.

Roman I i Bugarska

Romanovo uzdizanje za cara je smetalo bugarskom caru Simeonu koji je zahtevao da se on ukloni. Da bi uklonio Romana postajao je samo jedan način, morao je da zauzme Carigrad. Simeon je više puta pustošio Trakiju i zauzeo Jedrene 923. ali je Roman bio siguran iza carigradskih zidina. Da bi osvojio Carigrad Simeonu je bila potrebna flota, zbog toga je stupio u kontakt sa Arabljanima. Međutim Vizantija uspela da bogatim poklonima ubedi Arabljane da odustanu od pohoda. Simeon je 924. došao pod Carigrad, ali videvši da njegova snaga nije dovoljna pozvao je Romana na sastanak. Do susreta je došlo u jesen iste godine kada je potpisan mir. Posle Simeonove smrti nasledio ga je njegov sin Petar, koji nije imao njegov ratoborni duh tako da je požurio da sklopi mir sa Vizantijom. Roman ga je priznao za cara Bugarske, i dao mu za ćerku Mariju ćerku njegovog sina Hristofora.

Roman I i Rusi

Juna 941. Vizantiju je napala flota kijevskog kneza Igora. Rusi su se iskrcali u Bitiniju i opustošili maloazijsku obalu Bosfora. Vizantinci su porazili Ruse i izbacili ih iz Bitinije, a zatim su napali rusku flotu koja se povlačila i uništili ih uz pomoć “grčke vatre”. Međutim 943. knez Igor se pojavio na Dunavu sa velikom ruskom i pečeneškom vojskom, tako da je Vizantija pristala da obnovi trgovinske ugovore sa Kijevom.

Roman I i Arabljani

Posle smrti cara Simeona nestale je bugarska opasnost, tako da se vizantijska vojska pod vođstvom Jovana Kurkuasa mogla okrenuti istoku gde su došli u sukob sa lokalnom arabljanskom dinatijom Hamdanida. Prvi veliki uspeh bio je zauzeće Melitine 931. Septembra 938. Jovan Kurkuas je poražen, a zatim su arabljani upali u vizantijske zemlje. Međutim hamdanidski emir se povukao jer je došlo do nereda u bagdadskom kalifatu. Sukobi su nastavljeni 943. kada su vizantinci u pobedonosnoj ofanzifi osvojili više gradova i znatno pomakli vizantijsku granicu na istok.

Pad s vlasti

Roman I je postao žrtva vlastoljublja svojih sinova. Njegov najstariji sin Hristofor, koji je trebalo da ga nasledi, je umro 931. posle čega je Roman za naslednika odredio legitimnog cara Konstantina. Njegovi mlađi sinovi Stefan i Konstantin bojeći se da će posle smrti vlast preći na Konstantina VII odlučili su da izvrše državni udar. 16. decembra 944. Roman II je po njihovom nalogu uhvaćen i poslat u progonstvo, gde je završio život kao kaluđer 15. juna 948.

Literatura

• Ostrogorski, Georgije (1969). Istorija Vizantije. Beograd: Prosveta. 
• Carr, John (2015). Fighting Emperors of Byzantium. Pen and Sword. ISBN 978-1-4738-5626-4.