Rostam Farohzad
Rostam Farohzad (persijski: رستم فرخزاد) je bio iranski plemić iz porodice Ispahbudan, koji je služio kao spahbed ("načelnik vojske") Adurbadagana i Horasana tokom vladavine Boran (v. 631–632) i Jazdegerda III (v. 632–651). Rostam se pamti kao istorijska ličnost, lik iz persijske epske pesme Šahnameh i kao kamen temeljac većine iranskih nacionalista.
| Rostam Fakohzad | |
|---|---|
 Rostam Fakohzad iz Šahnameha | |
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | nepoznato |
| Mesto rođenja | Adurbadagan, Sasanidsko carstvo |
| Datum smrti | 19. novembar 636. |
| Mesto smrti | Kadisija, Sasanidsko carstvo |
| Vojna karijera | |
| Služba | 221-1 |
| Vojska | Sasanidska vojska |
| Čin | Spahbed (631—636) |
| Učešće u ratovima | Bitka kod Kadisije |
Pozadina uredi
Rostam je bio član Kuće Ispahbudana, jednog od sedam parćanskih klanova; njegov otac je bio Faruh Hormizd, spahbed Adurbadagana i Horasana, koji je bio sin Vindujia, koji je služio kao blagajnik i službenik na početku vladavine Hozroja II (v. 591–628), dok nije ubijen 591. ili 594/5 potonji, koji je želeo da se oslobodi svog uticaja. Vistam, koji je bio brat Vindujiha i spahbeda Horasana, takođe je bio meta Hozroja II, ali je uspeo da pobegne na istok, gde je započeo pobunu, koja je obuhvatala veći deo carstva, i koja je trajala od 590 / 1–596 ili 594 / 5–600. Rostam je imao brata po imenu Faruhzad, koji je bio aktivan u Ktesifonu gde je uživao zančajan status, navodno kao favorit Hozroja II.[1] Iako se čini da je nasledna domovina Ispahbudana bila Horasan, porodica je tokom dugog vremena vladala severnom pokrajinom Adurbadagan. Stoga je naznačeno da je Rostam rođen u Jermeniji, Adurbadaganu, Hamadanu ili Raju.[2]
Biografija uredi
Rat sa Vizantijcima i svrgavanje Hozroja II uredi
Tokom kasne faze Vizantijsko-sasanidskog rata 602-628, Rostam i Faruk Hormizd su se pobunili protiv Hozroja II u Adurbadaganu, dozvoljavajući vizantijskom caru Irakliju da uđe u pokrajinu, gde je opustošio nekoliko gradova, uključujući hram Adur Gušnasp.[3]
Godine 628. feudalne porodice Irana su se potajno pobunile protiv Hozroja II; Hozrojev sin Široje je brzo pušten od strane feudalnih porodica, među kojima je bio i član porodice Ispahbudan Faruk Hormizd; ogranak porodice Mihran koji predstavljao Šahrbaraz; jermenski frakcija koju predstavljao Varaztirot II Bagratuni; i Kanarangijanovu porodicu koju je predstavljao Kanadbak.[4] U februaru, Šeroe, je zajedno sa Aspadom Gušnaspom, zauzeo Ktesifon i utamničio Hozroja. Šeroe se tada 25. februara proglasio za kralja carstva, preuzevši dinastičko ime "Kavad II". Kavad je potom naredio svom veziru (vuzurg framadar) Piruzu Hozroju da pogubi svu njegovu braću i polubraću, uključujući Hozrojevog omiljenog sina i naslednika Mardanšaha. Tri dana kasnije, Kavad je naredio Mihru Hormozdu da pogubi oca. Uz saglasnost plemića iz Sasanidskog carstva, Kavad II se zatim pomirio s Iraklijem. Zatim je uzeo sva imanja Faruhzada i uhapsio ga u Estahr-u.[5]
Sasanidski građanski rat 628-632 uredi
Nakon gubitka teritorije potrebne za postizanje mirovnog sporazuma, Faruk Hormizd, je zajedno sa Rostamom i Faruhzadom, formirao nezavisnu državu unutar severnog dela Sasanidskog carstva, koja je postala poznata kao Pahlavska (partijska) frakcija. Piruz Hozroe je takođe formirao nezavisnu državu u južnom Iranu, koja je postala poznata kao Parsig (persijska) frakcija. Ovo je podelilo resurse zemlje što je rezultiralo razornom kugom u zapadnim provincijama Irana, ubivši polovinu stanovništva zajedno sa Kavadom II koga je nasledio njegov osmogodišnji sin Ardašir III.[6]
Za vreme vladavine sasanidske kraljice po imenu Azarmidoht, Faruk Hormizd, kako bi se udružio s Parsigovom frakcijom, i legitimizovao svoju moć, zatražio je od Azarmidohte da se uda za njega. Ne usuđujući se da ga odbije, Azarmidohta ga je ubila uz pomoć Mihranida plemenitog Sijavahš-a, unuka Bahrama Čobina, čuvenog spahdera i kratko vereme šahanšaha. Nakon smrti Faruka Hormizda, Rostam je postao novi spahbed Adurbadagana i Horasana. Rostam, koji je bio u Horasanu u vreme smrti svoga oca, marširao je u Ktesifon i osvetio svog oca tako što je ubio Azarmidohte. Potom je Rostam vratio njenu sestru Boran na tron, koji se kasnije sastao sa Pahlavovom i Parsigovom frakcijom, gde su se obe frakcije složile da rade zajedno. Piruz je, međutim, kasnije zadavio samu Boran.[7] Time je okončana saradnja Parsig-Pahlav i nastavljena njihova neprijateljstva. Rostam i Piruz su, međutim, bili ugroženi od svojih ljudi, i složili su se da ponovo zajedno rade i krunisali Jazdegerda III, unuka Hozroja II, za novog kralja carstva.
Arapska invazija na Sasanidsko carstvo uredi
Tokom ovog perioda velika ekspanzija arapsko-muslimanskih vojski polako je prodirala kroz sasanidske jugozapadne granice pod kalifom Omar ibn el Hatabom. Persijanci su više puta blokirali to napredovanje a 634. kalifova vojska je pretrpela naizgled odlučujući poraz u Bici na mostu. Sasanidski general Bahman Džaduja, je međutim, dobio nalog od Rostama da se vrati u Ktesifon kako bi ugušio pobunu u svom glavnom gradu. Snage kalifa Omara su se povukle, da bi tri godine kasnije pokrenule uspešan napad.
Godine 636. Jazdegerd III je naredio Rostamu Farohzadu da pokori muslimanske Arape koji su napadali Iran, a zatim mu je rekao: "Danas ste [najistaknutiji] čovek među Irancima. Vidite da se narod Irana nije suočio sa ovakvom situacijom od porodice Ardašira od koje sam preuzeo državu i stupio na vlast." Jazdegerd je tada rekao: "Arapi i njihovi poduhvati otkako su logorovali kod Kadisija i ... ono što su Iranci pretrpeli u njihovim rukama." Tada je Rostam odgovorio da su Arapi "čopor vukova, koji padaju na bezazlene pastire i uništavaju ih."
Međutim, Jazdegerd se onda posvađao s njim i rekao: "To nije tako. Ja vam postavljam pitanje u očekivanju da ćete ih jasno opisati i da ću onda moći da vas ojačam kako biste mogli da postupate u skladu sa [stvarnom situacijom]. Ali ti nisi rekao pravu stvar. " Jazdegerd je zatim uporedio Arape sa orlom koji je gledao na planinu gde se ptice skrivaju noću i ostaju u svojim gnezdima u podnožju, a ujutro su ptice prepoznale da ih orao pohvatao. Kad god bi se ptica odvojila od ostalih, orao bi je zgrabio. Kada su ga ptice videle [radeći ovo], nisu poletele iz straha ... Ako bi odjednom skinule, odbile bi ga. Najgora stvar koja bi im se mogla dogoditi bila bi kada bi sve pobegle osim jedne. Ali ako je svaka grupa delovala redom i poletela odvojeno, svi bi poginuli. To je bila sličnost između njih i Iranaca. "[8]
Rostam se, međutim, nije složio sa Jazdegerdom i onda mu je rekao: "O kralju, dopusti mi da se ponašam na svoj način. Arapi se i dalje plaše Iranaca sve dok ih ne izazoveš protiv mene. Treba se nadati da će moja sreća trajati i da će nas Bog spasiti nevolje." Tada je Rostam rekao: "Trebalo bi da upotrebimo pravo lukavstvo", insistirao je. "U ratu, strpljenje je superiornije od žurbe, a redosled dana je sada strpljenje. Boriti se sa jednu vojskom za drugom je bolje od jednog [i ukupnog] poraza i takođe je teže za našeg neprijatelja. ”Jazdegerd je, međutim, bio premlad i tvrdoglav da bi slušao Rostama.[9]
Pre nego što su se muslimanski Arapi i Sasanidi uključili u bitku, Rostam je pokušao da pregovara sa Arapima. Zato im je poslao pismo u kojem je pisalo:
| „ | "U prisustvu čistog Gospodara sveta, mi ne možemo stajati bez straha i poštovanja, jer se kroz njega nebesa okreću i sva njegova vlast je pravda i milosrđe. Neka budu blagoslovi od njega na vladara koji je ukras njegove krune, prestola i pečata, koji svojim Farom drži Ahrimana [duh zla] opčinjenog, gospodara mača i uzvišene krune. Došlo je do ovog žalosnog oduška i nema svrhe da se ova teška stvar, ova borba, desi. Reci mi ovo, ko je tvoj kralj? Kakav si ti čovek i koja je tvoja religija i način života? Nad kim vi želite da odnesete pobedu, goli zapovedniče gole vojske? Sa hlebom ste zadovoljni, ali ostajete gladni. Nemate ni slonova, ni platformi, ni prtljaga ni opreme. Samo postojanje u Iranu bilo bi dovoljno za vas, jer kruna i prsten pripadaju drugom, onom koji poseduje slonove i blago, Far i uzvišeni čin. Njegovi preci od pretka do pretka svi su bili poznati kraljevi. Kada je vidljiv, nema neba na nebu. Na zemlji nema vladara njegovog stasa. Kada se nasmeje na gozbi sa otvorenim usnama i zubima koji sijaju poput srebra, on odaje ono što je otkupnina arapskog poglavara bez ikakvog gubitka za svoju riznicu. Njegovi psi, panteri i sokolovi brojali su dvanaest hiljada, svi su bili zlatni sa zlatnim zvonima i minđušama. Iz ishrane sačinjene od kamilinog mleka i guštera Arapi su došli tako daleko da su težili Kajanijanskom tronu. Zar nema sramote u tvojim očima? Da li osećanje i čast ne leže na putu vaše mudrosti? Sa licem kao što je vaše, takvim rođenjem, takvim osećanjima i duhom, da li težite takvoj kruni i takvom prestolu? Ako želite da posedujete neki deo sveta, nećete tvrditi da ste preterali. Pošaljite nam nekog čoveka koji će govoriti za vas, nekoga iskusnog, ratnika sa dosta razumevanja, nekog od vaše vrste koji nam može reći koja je vaša religija i ko je vaš vodič na kraljevskom tronu. Poslaću kavaliru Šahu tražeći od njega da vam pruži ono što želite. I sada ne pokušavajte da ratujete protiv tako velikog vladarom, jer je u njegovim rukam leži ishod. Dobro pratite sadržaj njegovog pisma ispunjenog dobrim savetom; ne vezuj oči i uši mudrosti. "[10] | ” |
Nakon što su pročitali pismo, Arapi su učinili ono što je Rostam pitao i poslali čoveka po imenu Zuhra. Međutim, pregovori s njim nisu dobro prošli, zbog čega je Rostam tražio drugog glasnika, i tako je poslan čovek po imenu Mugira ibn Šubah. Rostam je tada rekao Mugiri: "Mi smo čvrsto utemeljeni na zemlji, pobednici nad našim neprijateljima, i plemeniti među narodima. Nijedan od kraljeva nema našu moć, čast, vlast." Dok je Rostam govorio, Mugira ga je prekinuo i rekao: "Ako vam je potrebna naša zaštita, onda budite naš rob, i plaćajte porez iz ruke dok ste poniženi; inače je to mač." Osetivši se jako uvrđenim i ljutim, Rostam je zapretio Mugirahu i rekao: "Zora se neće spustiti sutra pre nego što vas sve pobijem".[11]
Dok se pripremao da se suoči sa arapskom vojskom, Rostam je napisao pismo svom bratu Faruhzadu, rekavši mu da okupi vojsku, a zatim ode u Azerbejdžan gde treba da se moli za njega. Rostam je takođe podsetio Faruhzada da je Jazdegerd III jedini legitimni vladar nad Sasanidima koji je preostao.[12] Rostam je zatim krenuo iz Ktesifona komandujući nad velikim sasanidskim snagama da se suoči sa arapsko-muslimanskom vojskom kalifa Omara na zapadnoj obali Eufrata na ravnici Kadisija, sada napuštenog grada u južnoj Mesopotamiji, jugozapadno od južne zemlje Hila i el-Kufe u Iraku.
Smrt uredi
Tokom poslednjeg dana bitke, pojavila se teška peščana oluja sa kojom se suočila sasandska vojska. Rostam je koristio kamilu natovarenu oružjem kao sklonište kako bi se zaklonio od oluje. Ne znajući da stoji iza Rostama, Hilal ibn Ulafa slučajno je odsekao pojas tereta kojim je teret bio pričvršćen na kamili. Oružje je palo na Rostama i slomilo mu leđa, ostavivši ga polumrtvog i paralizovanog. Hilal je odrubio glavu Rostamu i viknuo: "Kunem se Bogom Kaabe da sam ubio Rostama." Šokirani odsečenom glavom njihovog legendarnog vođe koji im je visila pred očima, sasanidski vojnici su bili demoralizovani, a zapovednici su izgubili kontrolu nad vojskom. Mnogi sassanidski vojnici bili su ubijeni u haosu, a neki su pobegli kroz reku i konačno se ostatak vojske predao.
Posledice uredi
Poraz Rostamove vojske jako je demoralizovao ljude iz Sasanidskog carstva. Uskoro, nakon smrti Rostama, ubijeno je mnogo više sasanidskih veterana, među kojima su bili: Piruz Hozroje, Šahrvaraz Džaduji, Mardanšah 642, i Sijavahš i Muta od Dajlama 643. godine. Godine 651. Jazdegerd III je ubijen od strane Mahuj Suri, a Arapi su ubrzo osvojili Horasan.
Ličnost i kvaliteti uredi
Šahnameh ga opisuje kao: "Snažan, ratoboran i onaj koji je bio osvajač. On je bio brojač zvezda, velike percepcije; i duboko je slušao ono što su njegovi savetnici savetovali."[10] Kristensen ga opisuje kao: "Čoveka obdarenog izuzetnom energijom, dobarog administratora i dobarog generala".[13]
Porodično stablo uredi
| Bavi | |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| Šapur | |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| Vinduji | Vistam | ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| Faruh Hormizd | Tiruji | Vinduji | |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| Rostam Farohzad | Faruhzad | ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| Šahram | Surhab I | Isfandjad | Bahram | Faruhan | |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Reference uredi
- ^ Pourshariati 2008, str. 147.
- ^ Lewental 2017.
- ^ Pourshariati (2008), str. 152–153
- ^ Pourshariati (2008), str. 173
- ^ Pourshariati 2008, str. 291.
- ^ SASANIAN DYNASTY, A. Shapur Shahbazi, Encyclopædia Iranica, (20 July 2005).[1]
- ^ Pourshariati (2008), str. 218
- ^ Pourshariati (2008), str. 225, 224
- ^ Pourshariati (2008), str. 225
- ^ a b Ferdowsi (27. 4. 2012). The Epic of the Kings (RLE Iran B): Shah-Nama the national epic of Persia. Taylor & Francis. ISBN 978-1-136-84077-7.
- ^ Pourshariati (2008), str. 228, 227
- ^ Pourshariati (2008), str. 229
- ^ Pourshariati (2008), str. 496
Literatura uredi
- Kaegi, Walter Emil (2003). Heraclius, Emperor of Byzantium. Cambridge University Press. ISBN 9780521814591.
- Oman, Charles (1893). Europe, 476–918. Macmillan.
- Pourshariati, Parvaneh (2008). Decline and Fall of the Sasanian Empire: The Sasanian-Parthian Confederacy and the Arab Conquest of Iran. London and New York: I. B. Tauris. ISBN 978-1-84511-645-3.
- Zarrinkub, Abd al-Husain (1975). „The Arab conquest of Iran and its aftermath”. The Cambridge History of Iran, Volume 4: From the Arab Invasion to the Saljuqs. Cambridge: Cambridge University Press. str. 1—57. ISBN 978-0-521-20093-6.
- Daryaee, Touraj (2012). The Oxford Handbook of Iranian History. Oxford University Press. str. 1—432. ISBN 978-0-19-987575-7. Arhivirano iz originala 01. 01. 2019. g. Pristupljeno 11. 02. 2019.
- Shapur Shahbazi, A. (2005). „SASANIAN DYNASTY”. Encyclopaedia Iranica, Online Edition.